Константин Велики — поборник хришћанства?

Римски цар Константин, налази се међу неколико особа чија је имена историја украсила речју „Велики“. Хришћански свет је још надодао изразе попут „светац“, „тринаести апостол“, „свети једнак апостолима“ и ’изабран Божјим провиђењем да изврши највећи преокрет у целом свету‘. Гледајући из супротног угла, неки Константина описују као „упрљаног крвљу, ожигосаног небројеним грозотама и пуног обмана... ужасног тиранина, кривог за грозна злодела“.

МНОГИ људи хришћанске вероисповести износе да је Константин Велики био један од најпроминентнијих добротвора хришћанства. Они му приписују заслугу за ослобођење од беде римског тлачења и што им је дао верску слободу. Штавише, опште је веровање да је верно пратио Исусове стопе с јаком жељом да унапреди хришћанске идеје. Источна православна и Коптска црква, прогласиле су и њега и његову мајку Хелену за „свеце“. Према црквеном календару, 3. јун односно 21. мај славе као празник у њихово име.

Стварно, ко је био Константин Велики? Која је била његова улога у развитку постапостолског хришћанства? Веома је просветљујуће допустити да историја и изучаваоци пруже одговоре на ова питања.

Константинова прошлост

Константин, син Констанција Клоруса, рођен је око 275. н. е. у Нишу у Србији. Када је његов отац 293. н. е. постао император римских западних провинција, он се борио на Дунаву под заповедништвом императора Галерија. Константин се 306. н. е. вратио да буде уз свог оца који је у Британији био на самрти. Убрзо после смрти његовог оца, војска је Константина уздигла на положај цара.

У то време, још пет особа је тврдило да су августи. Раздобље од 306. до 324. н. е., након ког је Константин постао једини цар, било је време непрестаног грађанског рата. Победа у два војна похода, загарантовала је Константину место у историји Рима и учинила га јединим владарем Римског Царства.

Године 312. н. е., Константин је поразио свог противника Максенција, у бици код Милвијског моста ван Рима. Хришћанске апологете тврдиле су да се тамо за време тог похода, под сунцем појавио крст од пламена на коме су биле латинске речи In hoc signo vinces, што значи „Под овим ћеш знаком победити“. Такође се верује да је Константину у сну речено да наслика прва два слова Христовог имена на грчком на штитовима својих трупа. Међутим, ова прича има много анахронизама. Књига A History of Christianity напомиње: „Постоји противречност доказа у вези с тачним временом, местом и детаљима ове визије.“ Поздравивши Константина у Риму, пагански сенат га је прогласио за врховног августа и понтифекс максимуса, то јест највишег свештеника паганске религије у царству.

Године 313. н. е., Константин се удружио са императором Лицинијем, владарем источних провинција. Заједничким снагама, путем Миланског едикта, загарантовали су слободу обожавања и равноправност свим религиозним групама. Међутим, многи историчари умањују значење тог документа, говорећи да је то било само уобичајено званично писмо, а не значајан државни документ, који би сигнализирао промену политике према хришћанству.

У року од наредних десет година, Константин је поразио и свог последњег ривала, Лицинија, и постао неоспорни владар римског света. Године 325. н. е., иако још некрштен, председавао је првом великом васељенском сабору „хришћанске“ цркве, који је осудио аријанизам и сачинио једну изјаву основних веровања, која је названа Никејски символ вере.

Константин се 337. н. е. на смрт разболео. У самом последњем сату свог живота, он се крстио, а затим умро. Након његове смрти, сенат га је поставио међу римске богове.

Религија у Константиновој стратегији

Указујући на општи став који су римски императори у трећем и четвртом веку имали према религији, књига Istoria tou Ellinikou Ethnous (Историја грчког народа) наводи: „Чак и кад они који су запосели царски престо нису имали толико снажне склоности ка религији, препуштали су се општем расположењу те епохе, сматрајући да је неопходно да религији дају првенство у оквирима својих политичких програма, да би својим акцијама дали бар неки религиозни тон.“

Константин се без сумње утапао у своју епоху. На почетку његове каријере требао му је какав „божански“ патронат, а то му нису могли пружити све слабашнији римски богови. Царство, укључујући и религију и друге институције, почело је да се примиче свом крају, и требало је нешто ново и стимулишуће да се оно поново утврди. Енциклопедија Hidria износи: „Константин је био посебно заинтересован за хришћанство зато што га је оно подржало не само у његовој победи већ и у реорганизацији царства. Хришћанске цркве које су постојале свугде, постале су његова политичка подршка... Окружио се великим прелатима тог времена... и од њих захтевао да држе своје јединство нетакнутим.“

Константин је осетио да би „хришћанска“ религија — иако до тад већ отпадничка и дубоко корумпирана — могла да се ефикасно искористи као окрепљујућа и уједињујућа снага која би послужила његовом великом плану о царској доминацији. Прихватајући основе отпадничког хришћанства да би добио подршку за властите политичке циљеве, одлучио је да сједини људе у једну „католичку“, то јест свеопшту религију. Паганским обичајима и прославама дати су „хришћански“ називи. А „хришћанским“ свештеницима подарени су статус, плата и знатан утицај паганских свештеника.

У потрази за религијским складом из политичких разлога, Константин је грубо сламао сваки противнички глас, не на основу доктринарне истине, већ на основу прихваћености од већине. Снажне догматске разлике унутар ужасно подељене „хришћанске“ цркве отвориле су му могућност да делује као „од Бога послати“ посредник. Кроз свој однос с донатистима са севера Африке и следбеницима Арија из источног дела царства, брзо је установио да убеђивање није довољно да се заснује једна чврста, уједињена вера.a У покушају да реши аријански спор, сазвао је први васељенски сабор у историји цркве. (Види оквир „Константин и Никејски сабор“.)

Што се тиче Константина, историчар Пол Џонсон наводи: „Један од његових главних разлога за толерисање хришћанства можда је био тај што је то њему и држави омогућило контролисање црквене политике према ортодоксији и понашање према иноверству.“

Да ли је он икада постао хришћанин?

„Константин никада није напустио обожавање сунца и задржао је сунце на својим новчићима“, запажа Џонсон. Catholic Encyclopedia примећује: „Константин је показао исту наклоност према обема религијама. Као понтифекс максимус, надгледао је паганско обожавање и штитио његова права.“ „Константин никада није постао хришћанин“, наводи енциклопедија Hidria, додајући: „Еузебије Цезарејски, који је написао биографију о њему [Константину], каже да је он постао хришћанин у последњим тренуцима свог живота. То не вреди ни пет пара, јер је претходни дан принео жртву Зевсу зато што је такође имао титулу понтифекса максимуса.“

Све до своје смрти 337. н. е., Константин је носио паганску титулу понтифекс максимус, титулу врховног поглавара у религиозним стварима. Што се тиче његовог крштења, разумно је упитати: да ли је оно уследило због истинског покајања и обраћења, као што се захтева у Писму? (Дела апостолска 2:38, 40, 41). Да ли је то било потпуно урањање у воду као симбол Константиновог предања Јехови Богу? (Дела апостолска 8:36-39).

„Светац“?

Encyclopædia Britannica наводи: „Константин је добио право да га зову Велики више на темељу оног што је урадио него на темељу оног какав је био. Процењен према карактеру, заиста, налази се међу најнижима из савременог и древног доба на које се примењује тај епитет [Велики].“ Књига A History of Christianity информише нас: „Било је раних извештаја о његовом насилном темпераменту и окрутности када је љут... Није имао никакво поштовање према људском животу... Његов приватни живот постајао је монструозан како је старио.“

Константин је очигледно имао озбиљне проблеме са својом личношћу. Један историчар напомиње да је „његов ћудљиви карактер често био разлог да почини злочине“. (Види оквир „Убиства у династији“.) Константин није био „хришћанског карактера“, приговара историчар Х. Фишер у својој књизи History of Europe. Чињенице га не означавају као правог хришћанина који је обукао ’новог човека‘ и код ког се могу наћи плодови Божјег светог духа — љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милосрђе, верност, кротост, уздржање (Колошанима 3:9, 10; Галатима 5:22, 23).

Последице његових напора

Као пагански понтифекс максимус — и стога као религиозни предводник Римског Царства — Константин је покушавао да придобије бискупе отпадничке цркве. Понудио им је утицајна места, надмоћност и богатство као представницима државне религије Рима. Catholic Encyclopedia признаје: „Неки бискупи, заслепљени дивотом двора, отишли су толико далеко да су императора уздизали као Божјег анђела, свето биће, и прорицали да ће, попут Божјег сина, владати на небесима.“

Како је отпадничко хришћанство стицало наклоност политичког вођства, све више и више је постајало део света, овог световног система, и све више се удаљавало од учења Исуса Христа (Јован 15:19; 17:14, 16; Откривење 17:1, 2). Као последица тога, уследило је стапање „хришћанства“ с лажним доктринама и обичајима као што су Тројство, бесмртност душе, паклена ватра, чистилиште, молитве за мртве, коришћење бројаница, иконе, кипови и томе слично. (Упореди са 2. Коринћанима 6:14-18.)

Црква је од Константина наследила тенденцију да буде ауторитарна. Изучаваоци Хендерсон и Бук кажу: „Једноставност Јеванђеља била је покварена, уведени су помпезни обреди и церемоније, светске почасти и плате биле су пренесене на учитеље хришћанства, и Христово Краљевство је у великој мери претворено у краљевство овога света.“

Где је право хришћанство?

Историјске чињенице откривају истину која стоји иза Константинове „величине“. Исус Христ, Поглавар праве хришћанске скупштине, није основао хришћански свет, већ је тај свет делимично производ политичке подобности и подмуклих потеза једног паганског цара. Веома прикладно, историчар Пол Џонсон пита: „Да ли се царство препустило хришћанству или се хришћанство дало на проституцију с царством?“

Сви они који желе да се држе правог хришћанства, могу добити помоћ да препознају данашњу праву хришћанску скупштину и да се повежу с њом. Јеховини сведоци широм света, више су него спремни да особама искрена срца помогну да открију право хришћанство и да обожавају Бога на начин који је њему прихватљив (Јован 4:23, 24).

[Фусноте]

[Оквир на 28. страни]

Константин и Никејски сабор

Коју улогу је некрштени цар Константин играо у Никејском сабору? Encyclopædia Britannica наводи: „Лично Константин је председавао, активно водећи дискусије... Пуни претераног страхопоштовања према императору, бискупи, сем двојице изузетака, потписали су символ вере, многи против своје воље.“

Након два месеца жестоке религиозне дебате, тај пагански политичар је интервенисао и одлучио у корист оних који су рекли да је Исус Бог. Али зашто? „Константин у основи није разумео ниједно питање које се постављало у грчкој теологији“, каже A Short History of Christian Doctrine. Оно што је разумео било је да је религиозна подела била претња његовом царству, а он је био одлучан да учврсти своје царство.

Што се тиче завршног документа који је под Константиновим покровитељством формулисан у Никеји, Istoria tou Ellinikou Ethnous (Историја грчког народа) примећује: „То показује [Константинову] равнодушност према доктринарним питањима... његово тврдоглаво наваљивање у покушају да по сваку цену обнови јединство унутар цркве, и коначно његово убеђење да као ’бискуп оних који не припадају цркви‘ има завршну реч о било ком религиозном питању.“ Зар је могуће да је Божји дух могао бити иза одлука донесених на том сабору. (Упореди с Делима апостолским 15:28, 29.)

[Оквир на 29. страни]

Убиства у династији

Под овим насловом дело Istoria tou Ellinikou Ethnous (Историја грчког народа) описује оно што назива „одвратним породичним злоделима која је Константин починио“. Убрзо након што је основао своју династију, заборавио је како да ужива у неочекиваним постигнућима и постао је свестан опасности које га окружују. Пошто је био сумњичава особа и можда потакнут од стране улизица, прво је постао сумњичав према свом нећаку Лицинусу — сину још једног августа кога је већ погубио — као могућем ривалу. Кад је убио њега, уследило је погубљење Константиновог јединца, Криспа, за кога се постарала његова маћеха Фауста, јер је изгледа био сметња тоталној власти њеног потомства.

Овај Фаустин поступак коначно је био разлог њене драматичне смрти. Изгледа да је Августа Хелена, која је имала моћ над својим сином Константином све до краја, била умешана у ово убиство. Нелогична осећања која су често контролисала Константина, такође су допринела поплави погубљења његових пријатеља и познаника. Књига History of the Middle Ages закључује: „Погубљење — да не кажем убиство — његовог јединца и жене указује да га није дотакао било какав духовни утицај хришћанства.“

[Слика на 30. страни]

Овај свод у Риму намењен је величању Константина

[Извор слике на 26. страни]

Музеј Лувр, Париз