„Учинили смо што смо били дужни да учинимо“

ИСПРИЧАО ЏОРЏ КУЧ

Након што смо провели јутро у служби од куће до куће, мој сарадник је извадио два сендвича. Кад смо завршили оброк, извадио сам цигарету да запалим. „Колико дуго си у истини?“ упитао је. „Синоћ сам први пут био на састанку“, рекао сам му.

РОДИО сам се 3. марта 1917, на једној фарми око 50 километара источно од Питсбурга, у Пенсилванији, у САД, близу градића Авонмор. Ту су моји родитељи подигли моја четири брата, сестру и мене.

Нисмо били нешто нарочито поучавани о религији. Родитељи су једно време ишли у цркву, али су престали још док смо ми били мали. Па ипак, ми смо веровали у Створитеља, а наш породични живот је следио основна начела из Библије.

Најбоља поука коју сам добио од својих родитеља тицала се одговорности — како да је прихватим и испуним. То је оно што је чинило живот на фарми. Али наш живот се није састојао само од рада. Уживали смо у здравој рекреацији, као што је играње кошарке и бејзбола, јахање и пливање. Тих дана није било пуно новца, али живот на фарми је ипак био угодан. Наша основна школа је била зграда с једном просторијом, а док смо били средњошколци ишли смо у школу у граду.

Једне ноћи шетао сам градом с једним другом. Једна згодна девојка је изашла из своје куће да га поздрави. Он ме је упознао са Ферн Пру. Живела је на згодном месту, у улици у којој се налазила средња школа. Када бих пролазио крај њене куће, Ферн би често била напољу, обављајући кућне послове. Очигледно је била вредна, што ме је импресионирало. Постали смо блиски пријатељи, заљубили се једно у друго и венчали се у априлу 1936.

Контакт с библијском истином

Пре него што сам се родио, у граду је била једна старија жена коју су људи малтретирали због њене религије. Моја мајка ју је посећивала суботом када је ишла у град на пазар. Мајка јој је чистила кућу и обављала послове, све док та жена није умрла. Верујем да је Јехова благословио мајку зато што је била тако љубазна према тој жени, која је била Истраживач Библије, како су се Јеховини сведоци тада звали.

Нешто након тога, кћеркица моје тетке је изненада умрла. Црква није пружила тетки много утехе, али једна комшиница, која је била Истраживач Библије, јесте. Та Истраживачица Библије јој је објаснила шта се дешава када особа умре (Јов 14:13-15; Проповедник 9:5, 10). То је био извор велике утехе. Тетка је, опет, говорила мајци о нади ускрсења. То је распирило мајчино интересовање, пошто су њени родитељи умрли кад је била мала и она је толико желела да сазна шта се дешава с особом приликом смрти. То искуство је у мене утиснуло важност тога да увек користим прилике за неформално сведочење.

У 1930-им, мајка је почела недељом ујутро да слуша радио-емисије Џозефа Ф. Ратерфорда, тадашњег председника Watch Tower Bible and Tract Societyja. Тих година, Сведоци су почели дело од куће до куће и тамо где смо ми живели. Под једним сеновитим дрветом у нашем дворишту би поставили портабл грамофон и пуштали снимљене проповеди брата Ратерфорда. Ти снимци и часописи Кула стражара и Златни век (сада Пробудите се!) одржавали су живим мајчино интересовање.

Неколико година касније, 1938, претплатницима на Кулу стражару је била послата дописница која их је позивала на један посебан састанак у једном приватном дому удаљеном око 25 километара. Мајка је желела да присуствује, па смо јој се Ферн, ја и два моја брата придружили. Џон Бут и Чарлс Хеслер, путујући надгледници Јеховиних сведока, одржали су говоре пред око десетак нас. Након тога, почели су да организују групу која ће учествовати у служби следећег јутра. Нико се није пријавио да иде с њима, па је брат Хеслер одабрао мене и упитао: „Зашто не пођеш с нама?“ Нисам тачно знао шта они мисле да раде, али нисам могао да се сетим ниједног разлога због чега им не бих помогао.

Ишли смо од куће до куће отприлике до поднева, и тада је брат Хеслер извадио два сендвича. Сели смо на црквене степенице и почели да једемо. Тек када сам ја извадио ону цигарету, брат Хеслер је сазнао да сам присуствовао само једном састанку. Исте вечери се најавио на вечеру код нас и замолио нас да позовемо комшије на разговор о Библији. Након вечере, водио је библијски студиј с нама и одржао говор пред групом од око десет особа које су дошле. Рекао нам је да би требало сваке седмице да имамо библијски студиј. Иако наше комшије нису пристале на то, Ферн и ја смо направили припреме за седмични библијски студиј.

Напредак у истини

Убрзо након тога, Ферн и ја смо отишли у службу на терену. Били смо на задњем седишту аутомобила, и управо смо припалили цигарете када се мој брат окренуо према нама и рекао: „Управо сам сазнао да Сведоци не пуше.“ Ферн је сместа бацила цигарету кроз прозор — ја сам своју довршио. Иако смо уживали у пушењу, никада више нисмо посегнули за цигаретом.

Након нашег крштења 1940, Ферн и ја смо били на једном састанку на којем смо студирали чланак који је храбрио на пионирску службу, како се зове пуновремено дело проповедања. На путу према кући, један брат је упитао: „Зашто ти и Ферн не бисте били пионири? Ништа вас не спречава.“ Нисмо могли а да се не сложимо с њим, тако да смо се ставили на располагање. На свом послу сам предао обавештење да кроз месец дана дајем отказ, и направили смо припреме за пионирење.

Посаветовали смо се с Watch Tower Societyjem о томе где би требало да служимо, и затим смо се одселили за Балтимор, у Мериленду. Тамо се одржавао један дом за пионире, а цена за смештај и храну била је 10 долара месечно. Имали смо нешто уштеђевине за коју смо мислили да ће нам бити сасвим довољна до Армагедона (Откривење 16:14, 16). Уосталом, увек смо мислили да је Армагедон ту, пред вратима. И тако, када смо започели да пиониримо, напустили смо кућу и одрекли се свега другог.

Пионирили смо у Балтимору од 1942. до 1947. Противљење Јеховиним сведоцима је тих година било на врхунцу. Уместо да се колима возимо до кућа особа с којима смо проучавали Библију, повремено би нас неко одбацио тамо. Тако нам не би биле избушене аутомобилске гуме. Нико не воли такво противљење, али могу рећи да смо увек уживали у служби на терену. У ствари, радо смо очекивали мало узбуђења у обављању Господовог дела.

Ускоро смо потрошили сав новац који смо уштедели. Аутомобилске гуме су се истрошиле, као и наша одећа и обућа. Два или три пута смо се разболели на дужи период. Није било лако наставити, али никад нисмо помислили да одустанемо. О томе никада нисмо ни разговарали. Поједноставили смо наш начин живота како бисмо могли да останемо у пионирском делу.

Промене додела

Године 1947, отишли смо на конгрес у Лос Анђелес, у Калифорнији. Док смо били тамо, мој брат Вилијам и ја смо добили писма којима смо били наименовани за путујуће дело, да посећујемо скупштине и помажемо им. До тада нисмо добили никакву посебну обуку за то дело. Једноставно смо кренули. У наредних седам година, Ферн и ја смо служили у државама Охајо, Мичиген, Индијана, Илиноис и Њујорк. Године 1954, позвани смо да похађамо 24. разред Гилеада, школе за обучавање мисионара. Док смо били тамо, Ферн је добила дечју парализу. Срећом, добро се опоравила и додељени смо у путујуће дело у државе Њујорк и Конектикат.

Док смо служили у Стамфорду, у Конектикату, Натан Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Societyja, позвао нас је да проведемо викенд с њим и његовом супругом, Одри. За вечеру су нас почастили изврсним бифтеком, са свим прилозима. Познавали смо их одраније, и ја сам знао брата Нора довољно добро да бих схватио како он има још нешто на уму осим нашег дружења и вечере. Касније те вечери, упитао ме је: „Да ли бисте желели да дођете у Бетел?“

„Нисам баш сигуран; не знам баш много о бетелском животу“, одговорио сам.

Након што смо о томе размишљали неколико седмица, рекли смо брату Нору да бисмо дошли ако он то жели. Следеће седмице, добили смо писмо да се јавимо у Бетел 27. априла 1957, на 21. годишњицу нашег венчања.

Тог првог дана у Бетелу, брат Нор ми је дао јасно упутство о томе шта се очекује од мене. Рекао ми је: „Више ниси покрајински слуга; овде си да радиш у Бетелу. То је најважнији посао који имаш, и ми желимо да своје време и енергију уложиш у примену обуке коју примаш овде у Бетелу. Желимо да останеш.“

Смисаон живот у Бетелу

Прве доделе које сам добио биле су у одељењима за претплате и за слање поште. Касније, после око три године, брат Нор ме је звао да се јавим у његову канцеларију. Тада ме је обавестио да је прави разлог због чега сам позван у Бетел био да радим у дому. Његова упутства су била врло јасна: „Ти си овде да руководиш бетелским домом.“

Управљање бетелским домом ме је подсетило на лекције којима су ме научили родитељи док сам одрастао на фарми. Бетелски дом је умногоме сличан обичном породичном домаћинству. Ту треба да се очисти одећа, да се припреме оброци, да се опере суђе, да се наместе кревети и тако даље. Организација дома се труди да Бетел учини удобним местом за живот, местом које особа може звати својим домом.

Верујем да има много лекција које породице могу научити из тога како Бетел функционише. Будимо се рано ујутро и почињемо дан духовним мислима, разматрањем дневног библијског стиха. Од нас се очекује да напорно радимо и живимо уравнотеженим али активним животом. Бетел није попут некаквог манастира, као што неки можда мисле. Пуно тога постижемо због нашег испланираног начина живота. Многи су рекли да им је обука коју су овде добили касније помогла да прихвате одговорности у својим породицама и у хришћанској скупштини.

Младићима и девојкама који дођу у Бетел може бити додељено да чисте, перу веш или да раде у фабрици. Свет можда жели да верујемо како су такви физички послови понижавајући и испод части. Па ипак, млади у Бетелу увиђају да су такве радне доделе неопходне да би наша породица исправно и срећно функционисала.

Свет би такође могао унапређивати мисао да су вам потребни положај и углед да бисте били истински срећни. То је погрешно. Када радимо оно што нам је додељено да радимо, ми чинимо оно ’што смо дужни да чинимо‘, и примамо Јеховин благослов (Лука 17:10, Ча). Право задовољство и срећу можемо имати само ако упамтимо сврху нашег рада — да вршимо Јеховину вољу и унапређујемо интересе Краљевства. Ако то задржимо на уму, можемо уживати у било којој додели и бити задовољни њом.

Повлашћен удео у ширењу

На конгресу у Кливленду, у Охају 1942, више од једне деценије пре него што смо дошли у Бетел, брат Нор је одржао говор „Мир — може ли потрајати?“ Разјаснио је да ће се Други светски рат, који је тада беснео, завршити и да ће бити време мира које ће пружити могућност за проширену акцију проповедања. Године 1943, основана је школа Гилеад за обучавање мисионара, као и Теократска школа службе за помоћ браћи да побољшају способности јавног говорништва. Такође су организовани велики конгреси. Током 1950-их, посебно су били истакнути они на стадиону Јенки, у Њујорку. У повезаности с конгресима који су тамо одржани 1950. и 1953, имао сам прилику да помажем у припремању огромног Града камп-кућица у којем су десетине хиљада биле смештене током тих осмодневних конгреса.

Након тих конгреса, укључујући и највећег од свих, 1958, дошло је до великог пораста броја објавитеља Краљевства. То је директно утицало на наш рад у Бетелу. Крајем 1960-их и почетком 1970-их, били су нам очајнички потребни простор и собе за смештај радника. Да бисмо сместили нашу растућу породицу морали смо обезбедити више соба, кухиња и трпезарија.

Брат Нор је замолио брата Макса Ларсона, надгледника фабрике, и мене да пронађемо прикладно имање за проширење. Године 1957, када сам дошао у Бетел, наша породица од око 500 особа била је смештена у једној великој стамбеној згради. Али током година, Друштво је купило и реновирало три велика оближња хотела — Тауерс, Стендиш и Босерт — као и више мањих стамбених зграда. Године 1986, Друштво је купило имање на којем је био хотел Маргарет и претворило предивну нову зграду која је тамо саграђена у дом за око 250 особа. Затим је почетком 1990-их саграђена једна тридесетоспратница за смештај додатних 1 000 радника. Бруклински бетел сада може примити и прехранити више од 3 300 чланова наше породице.

Купљено је и имање у Волкилу, у држави Њујорк, око 150 километара од Бруклинског бетела. Током година, почевши с крајем 1960-их, тамо су изграђене стамбене зграде и велика штампарија. Сада, тамо живи и ради око 1 200 чланова наше бетелске породице. Године 1980, почела је потрага за око 250 хектара земље ближе Њујорку и са добрим приступом аутопуту. Агент за купопродају некретнина се насмејао и рекао: „Где ћете наћи такво земљиште? То једноставно није могуће.“ Али следећег јутра нас је поново назвао и рекао: „Нашао сам вам земљиште.“ Данас је оно познато као Образовни центар Watchtowera у Патерсону, у држави Њујорк. Одатле се управља школама и тамо се налази породица са више од 1 300 слугу.

Лекције које сам научио

Научио сам да је добар надгледник онај који зна црпсти вредне информације од других. Велики број идеја које сам имао предност да спроведем као надгледник Бетела, дошао је од других.

Када сам дошао у Бетел, многи су били старији, као што сам ја данас. Већине више нема. Ко замењује оне који остаре и умру? Нису то увек они најспособнији. То су они који су овде, који верно раде посао, стављајући се на располагање.

Још једна важна ствар коју треба запамтити јесте вредност добре жене. Подршка моје драге жене, Ферн, од велике ми је помоћи у извршавању мојих теократских додела. Мужеви имају одговорност да засигурају да им се жене радују својим доделама. Настојим да испланирам нешто што Ферн и ја волимо да радимо. Не мора то бити скупо, само промена свакодневне рутине. На мужу је да учини нешто како би усрећио своју жену. Време које проводи с њом је драгоцено и брзо пролази, и зато га он мора што боље искористити.

Драго ми је што живим у последњим данима о којима је Исус говорио. Ово је најизванредније време у целој људској историји. Властитим очима вере можемо посматрати и видети како Господ развија своју организацију у припремању за долазак обећаног новог света. Кад се осврнем на свој живот у Јеховиној служби, могу видети да је Јехова тај који води ову организацију — не људи. Ми смо само његове слуге. Као такви, стално морамо да му се обраћамо за вођство. Када он једном разјасни шта треба да радимо, треба само да ускочимо и да сарађујемо.

Потпуно сарађуј са организацијом и засигурно ћеш имати испуњен, срећан живот. Шта год да радиш — било да је то пионирење, покрајинско дело, служење са скупштином као објавитељ, бетелска служба или мисионарско дело — следи изложена упутства и цени своју доделу. Дај све од себе да уживаш у свакој додели и у сваком дану рада у Јеховиној служби. Уморићеш се, и можда ћеш понекад бити претрпан послом или ћеш бити снужден. Тада треба да се сетиш зашто си предао свој живот Јехови. Да би вршио његову вољу, а не своју.

Није било дана да сам дошао на посао а да нисам уживао у ономе што сам радио. Зашто? Јер кад се целом душом предамо Јехови, имамо сатисфакцију јер знамо да смо ’учинили што смо били дужни да учинимо‘.

[Слика на 19. страни]

Одељење за часописе

[Слика на 19. страни]

Град камп-кућица 1950.

[Слика на 19. страни]

Пионирење у Балтимору, 1946.

[Слика на 19. страни]

У Граду камп-кућица са Ферн 1950.

[Слика на 22. страни]

Са Одри и Натаном Нор

[Слика на 23. страни]

Образовни центар Watch Towera у Патерсону, у држави Њујорк

[Слика на 24. страни]

Данас са Ферн