Високо ценити предности свете службе
ДОДЕЛЕ у светој служби не треба олако схватати. Када су свештеници у древној Јуди показали равнодушан став према својим предностима везаним за Јеховин храм, он их је снажно укорио (Малахија 1:6-14). Када су неки у Израелу подстицали назиреје да се олако поставе према својим одговорностима, које су прихватили везано за свету службу, Јехова је прекорио ове грешне Израелце (Амос 2:11-16). Такође и прави хришћани имају удела у светој служби, те је узимају за озбиљно (Римљанима 12:1). Та света служба има много фасета, и све су важне.
Док је Исус још увек био на земљи са својим следбеницима, обучио их је да буду објавитељи Божјег Краљевства. С временом, њихова порука би допрла до крајева земље (Матеј 28:19, 20; Дела апостолска 1:8). Ово проповедање је током завршних дана садашњег система ствари попримило још већу хитност.
Сви Јеховини сведоци учествују у овом делу. Стотине хиљада њих налази радост у томе што то могу чинити као пионири. Да би се задовољиле важне потребе у том делу које се врши широм света, хиљаде су се ставиле на располагање за специјалну пуновремену службу у Бетелу, путујућем делу као покрајински и обласни надгледници или у мисионарској служби. Шта то може изискивати од оних који желе да наставе са овом специјалном службом?
Кад постоје неодложне породичне потребе
Пре него што прихвати специјалну пуновремену службу, особа обично мора направити неке измене у својим околностима. Не могу то сви учинити. Библијске одговорности које особа већ има, могу то учинити неизводљивим. Међутим, шта се догађа када пред оне који су већ у специјалној служби искрсну преке породичне потребе, које се можда односе на остареле родитеље? Библијска начела и библијски савети који следе пружају потребни правац.
Цео живот треба да градимо око нашег односа с Јеховом (Проповедник 12:15; Марко 12:28-30). Свете ствари које су нам поверене на бригу треба високо ценити (Лука 1:74, 75; Јеврејима 12:16, NW). Једном приликом, Исус је једном човеку, који је морао да промени своје приоритете, рекао да треба да се потпуно окупира објављивањем Краљевства Божјег. Како изгледа, тај човек је намеравао да одложи такву делатност док му отац не умре (Лука 9:59, 60). Међутим, с друге стране, Исус је разоткрио погрешно схватање свакога ко тврди да је све посветио Богу, а затим ’више ништа не учини за оца свога или за матер своју‘ (Марко 7:9-13). Апостол Павле је такође показао озбиљну одговорност у вођењу бриге о ’својим домаћима‘, укључујући и родитеље и њихове родитеље (1. Тимотеју 5:3-8).
Да ли то значи да би, када се појаве преке потребе, они у специјалној служби требало да напусте своје доделе да би пружали негу? У одговор су укључени многи чиниоци. Одлука је личне природе (Галатима 6:5). Не тако мали број сматра да би, без обзира колико волели своје доделе, било мудро да буду с родитељима како би им пружали потребну помоћ. Зашто тако? Можда је потреба у критичном тренутку, можда нема ниједног члана породице који би могао помоћи, или можда локална скупштина није у стању да учини оно што је потребно. Неки могу да пионире док пружају овакву помоћ. Други опет, могу поново кренути са специјалном пуновременом службом након што се среди породична ситуација. Међутим, у многим случајевима, ситуацију је могуће средити на друге начине.
Преузимање одговорности
Када изникну неодложне потребе, неки у специјалној пуновременој служби могу да посвете пажњу тим потребама, а да не напуштају своје доделе. Размотри само неколико од многих примера.
Један брачни пар који служи у светској централи Јеховиних сведока, започео је бетелску службу 1978, након што је учествовао у покрајинској и обласној служби. Додела овог брата укључује тежак терет одговорности у теократској организацији. Али његовим родитељима је такође била потребна помоћ. Овај пар бетелита три или четири пута годишње посећује своје родитеље — што је до тамо и назад пут од око 3 500 километара — како би се побринуо за њих. Лично су саградили једну кућу како би удовољили потребама родитеља. Овде путују да би се бринули за хитне медицинске потребе. Око двадесет година, практично сав свој годишњи одмор користе да би испуњавали ову одговорност. Они воле и поштују своје родитеље, али такође и сматрају благом своју предност свете службе.
Један други брат је 36 година био у путујућој служби када се суочио с нечим што он описује као ситуацију с највећим изазовом у свом животу. Његова 85-годишња ташта, верни Јеховин слуга, морала је да живи с неким ко би јој могао помагати. У то време, готово сва њена деца су сматрала да не би било згодно да она живи с њима. Један рођак је овом путујућем надгледнику рекао да он и његова жена треба да напусте службу и да се, у име породице, побрину за мајку. Али овај пар није напустио драгоцену службу, нити је занемарио мајчине потребе. У наредних девет година, она је већи део времена била с њима. У почетку су живели у покретној кући, затим у различитим становима које би обезбедиле покрајине. Дуго времена, тај брат, који је тада био обласни надгледник, и даље је путовао да би се бринуо за своје доделе док је његова жена остајала с мајком како би јој с љубављу пружала целодневну негу. Сваке седмице након састанака недељом, муж би превалио далек пут назад како би им помогао. Многи који су били свесни ове ситуације изражавали су дубоко цењење за оно што је овај пар чинио. С временом су такође и остали чланови породице били подстакнути да пруже неку помоћ. На хиљаде припадника Јеховиног народа наставља да извлачи корист из службе овог самопожртвованог пара који је задржао своју предност специјалне пуновремене службе.
Уз породичну сарадњу
Када више чланова породице цени вредност специјалне пуновремене службе, они могу сарађивати тако да бар неко од њих може учествовати у њој.
Овакав дух породичне сарадње помаже једном канадском брачном пару који служи као мисионарски пар у западној Африци. Они нису чекали да искрсне неко ванредно стање, једноставно се надајући да се ништа неће догодити. Пре него што су отишли у Библијску школу Гилеад Watchtowera, муж је у склопу припреме за службу у иностранству поразговарао са својим млађим братом о бризи за њихову мајку у случају да се разболи или остане непокретна. Показујући љубав према њиховој мајци, као и цењење за вредност мисионарске службе, млађи брат је рекао: „Ја сад имам породицу и децу. Не могу отићи много далеко и радити оно што ти радиш. Тако ако се мами ишта деси, ја ћу се бринути за њу.“
С једним паром који служи у Јужној Америци, у многим стварима је сарађивала женина породица у бризи око њене старе мајке. Једна њена сестра и зет бринули су о мајци све док се та сестра није на смрт разболела. Шта онда? Да би одагнао сваку забринутост, зет је написао: „Све док смо деца и ја живи, нема потребе да икада напустите своју мисионарску службу.“ Додатну помоћ породице пружила је друга сестра и њен муж кад су уступили своју кућу и преселили се код мајке да би је неговали, и то су чинили све до њене смрти. Какав добар дух сарадње! Сви су они пружили подршку мисионарској служби.
Родитељи који су дарежљиви према Јехови
Родитељи често показују изванредно цењење према светој служби. Међу највреднијим поседима којима могу поштовати Јехову јесу њихова деца (Пословице 3:9). Многи родитељи, хришћани, храбре своју децу да започну с пуновременом службом. А неки од њих осећају попут Ане, која је свог сина Самуила дала Јехови у службу ’до века‘, то јест, ’док је год жив‘ (1. Самуилова 1:22, 28).
Један родитељ је својој ћерки у Африци написао: „Захваљујемо Јехови за дивну предност коју имаш. Нисмо се могли надати бољем.“ Једном приликом, та кћерка је рекла: „Истина је да се морамо жртвовати да будемо одвојени, али која је радост видети како се Јехова брине за вас!“
Након прегледа различитих ситуација које су изникле док је пружана потребна нега његовим остарелим родитељима, један мисионар из Еквадора је написао: „Мислим да је највећа подршка коју смо моја жена и ја примили била очева молитва. Након његове смрти, мајка нам је рекла: ’Није прошао дан а да се твој отац није молио да вам Јехова обома омогући да останете на својим доделама.‘“
Једном старијем брачном пару из Калифорније, САД, било је драго што је један од њихових синова у пуновременој служби. Тај син је са својом женом био у Шпанији када му је умрла мајка. Остали чланови породице су сматрали да треба уредити ствари да би се збринуо отац. Зато што су били заокупирани световним послом и подизањем деце, мислили су да не могу преузети ту одговорност. Чак су снажно нагонили овај пар који је био у специјалној пуновременој служби да се врати кући и брине за оца. Међутим, отац, иако у 79. години живота, још увек је имао добро здравље и такође јасан духовни поглед. На једном породичном скупу, након што су многи рекли шта су имали, отац је устао и одлучно рекао: „Желим да се они врате у Шпанију и наставе с радом.“ Вратили су се, али су такође наставили да му помажу на конкретне начине. Њихова садашња додела је покрајинска служба у Шпанији. Од времена тог породичног скупа, и други чланови породице су показали цењење за оно што тај пар ради у служби у иностранству. Након неког броја година, један други син је примио оца у своју кућу и бринуо се о њему до његове смрти.
У Пенсилванији, САД, један помазаник, који је пионирио око 40 година, имао је преко 90 година када се његова жена озбиљно разболела и умрла. Поред многе духовне деце, имао је сина и три кћерке. Једна од његових кћерки је у пуновременој служби преко 40 година, и служила је са својим мужем као мисионар, у путујућем делу и у Бетелу. Она је помогла у организовању одговарајуће неге за свог оца. Браћа из тог краја су такође помагала, тако што су га водила на састанке у Дворани Краљевства. Касније, након смрти свога мужа, упитала је оца да ли жели да она напусти Бетел и да се брине о њему. Он је високо ценио свете ствари, и сматрао је да се његовим потребама може удовољити и на друге начине. Тако је одговорио: „То би била најгора ствар коју би могла да учиниш, а било би још горе кад бих ти ја допустио да то урадиш.“
Скупштине које пружају подршку
Неке скупштине су од велике помоћи у бризи за остареле родитеље оних у специјалној пуновременој служби. Те скупштине нарочито цене оне који су многе године посвећени овој служби. Иако их не могу ослободити њихових библијских одговорности, ове скупштине умногоме помажу тако што олакшавају бреме да деца можда не морају напустити своје специјалне доделе.
Један пар из Немачке је око 17 година био на страној додели, углавном у путујућем делу, када су се повећале потребе мужевљеве мајке. Сваке године су годишњи одмор користили да би јој помагали. Сведоци из комшилука су такође с љубављу пружали помоћ. Онда, када је тај пар пуновремених слугу био с мужевљевом мајком у једном критичном времену, старешине из локалне скупштине су уредиле да се састану с њима. Били су стварно свесни онога што тај пар редовно чини за мајку. Али такође су ценили вредност специјалне службе у којој је тај пар учествовао. Тако су старешине изнели програм неге његове мајке и затим рекли: „Не можете бринути о њој више него што сада чините; ми ћемо вам помоћи тако да можете остати на својој додели у Шпанији.“ Последњих седам година ове старешине то и чине.
На сличан начин је један брат који од 1967. служи у Сенегалу, примио велику подршку пуну љубави од скупштине у којој је био његов отац. Када је наступио критични моменат, тај брат је, уз вољну сарадњу своје жене пуне љубави, сам отпутовао у Сједињене Државе да би помогао својим родитељима. Било је неопходно да остане неколико месеци. Стање је било тешко, али кад је урадио што је било до њега, скупштина је иступила и помогла тако да је могао наставити са својом мисионарском службом. Кроз раздобље од неких 18 година, скупштина је с љубављу пружала помоћ на небројено начина, прво оцу (чак и када многе више није ни препознавао), а затим мајци. Да ли је то сина ослободило одговорности? Не; често је долазио из Сенегала и свој годишњи одмор користио да помогне колико год може. Али многи из те скупштине су уживали у сазнању да имају удела у томе што овај вредни пар остаје у специјалној пуновременој служби у Сенегалу.
Исус је рекао да ће они који због добре вести оставе све, добити стоструко браће, сестара, мајки и деце (Марко 10:29, 30). То је код Јеховиних слугу заиста тако. Један пар који сада служи у Бенину, у западној Африци, искусио је то на један посебан начин када су им два Сведока из скупштине њихових родитеља рекла да не брину за родитеље. Додали су: „Ваши родитељи су и наши родитељи.“
Да, постоје многи начини на које можемо показивати да високо ценимо предности свете службе. Постоје ли начини на које ти можеш то чинити још потпуније?
[Слика на 26. страни]
Они су се постарали да буду на располагању за специјалну пуновремену службу