Кад се камена срца одазову

ГОДИНЕ 1989, ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ У ПОЉСКОЈ били су законски признати као религиозна организа- ција. Сведоци који су били затворени због хришћан- ске неутралности постепено су били ослобађани, остављајући за собом у затвору многе затворенике који су жарко желели да од њих више науче о Библији. Следи један извештај о томе како у једном таквом затвору Јеховини сведоци настоје да помогну онима који су раније имали камено срце да се одазову на моћ Божје Речи.

У ВОЛОВУ, граду на југозападу Пољске са 12 000 становника, налази се један 200 година стар затвор у којем се чувају неки од најгорих криминалаца у Пољској. Од кад је званично признато њихово дело, Јеховини сведоци настоје да добру вест о Краљевству донесу тамошњим затвореницима, и они то чине с великим ентузијазмом.

Пут је прокрчило једно писмо које је у фебруару 1990. Министарство правде послало свим управницима затвора у Пољској. Тим писмом им је саветовано да не треба да „праве потешкоће“ било ком затворенику који жели да прими публикације Watch Towera или да се сретне с Јеховиним сведоцима. Сведоци, од којих су неки провели многе године у затвору у Волову, добро знају многе тамошње окореле затворенике. Међутим, они су се ослонили на Јехову да он благослови њихове напоре у томе да библијска истина размекша камена срца других затвореника.

Започињање дела

„Било је тешко да започнемо с програмом“, каже брат Чеслав из Вроцлава, удаљеног око 40 километара, који је овлашћен да посећује затвор у Волову. „Било је пуно дугих разговора са управом затвора да бисмо их убедили да су наше ’религиозне службе‘ корисне за затворенике.“

Чеславов партнер Павел се присећа да је ствари компликовао „један високи официр који је упорно тврдио да затвореници једноставно користе религиозне службе као изговор за материјалну корист“. Али када су се три некадашња опасна криминалца крстила 1991, управа затвора је променила став и сарадња се побољшала.

„Почели смо сведочећи затвореницима, њиховим породицама које су их посећивале у затвору, као и затворском особљу“, објашњава Чеслав. „Затим нам је било дозвољено да проповедамо добру вест од ћелије до ћелије, што је крајње необичан изузетак. Коначно, када смо нашли прве заинтересоване особе, било нам је дозвољено да идемо у једну малу салу у којој смо водили библијске студије и одржавали хришћанске састанке.“ Да, Јехова је отворио пут ка каменим срцима затвореника.

Ефикасан образовни програм

Та мала сала ускоро је испала премала. Пошто су и крштени затвореници и браћа која су долазила извана учествовали у делу проповедања, чак 50 затвореника је почело да посећује састанке. „За нешто више од три године, одржавали смо све састанке, и затвореници су редовно посећивали те седмичне састанке“, објашњава један од локалних старешина. Тако им је у мају 1995. дата на употребу једна већа сала.

Како одговорна браћа одређују ко може да долази на састанке који се одржавају у затвору? „Имамо списак затвореника који показују искрено занимање за истину“, објашњавају браћа Чеслав и Зђислав. „Уколико затвореник не напредује или пропушта састанке без неког доброг разлога, те тако показује да нема цењења за овакве припреме, бришемо његово име са списка и обавештавамо управника затвора.“

У току библијских студија, браћа такође поучавају затворенике како да се добро припремају за састанке и како да ефикасно користе нашу литературу. Тако, када затвореници дођу на састанке, они су добро припремљени и слободно учествују. Они дају изграђујуће коментаре, вешто користе Библију и примењују савет на себе, често убацујући у своје коментаре запажања као: ’Видим да морам да урадим ово или оно.‘

„Све скупа, у затвору у Волову води се 20 библијских студија. Осам њих воде три објавитеља из затвора“, каже секретар скупштине. Они такође имају добре резултате док проповедају од ћелије до ћелије и у току њихових шетњи по затворском кругу. Рецимо, за десет месеци, од септембра 1993. до јуна 1994, они су уручили 235 књига, скоро 300 брошура и 1 700 часописа. Недавно су два затворска службеника затражила библијски студиј.

Посебни велики скупови доносе радост

С временом, образовном програму у том затвору био је придодат још један елемент, наиме, посебни велики скупови. Путујући надгледници и друга оспособљена браћа би у затворској гимнастичкој сали изнела главне делове програма покрајинског састанка и дана посебног састанка. Први посебни састанак био је одржан у октобру 1993. Присуствовало је педесет затвореника, и „из Вроцлава су дошле целе породице, укључујући и жене и малу децу“, известиле су новине Słowo Polskie, тако да је укупно било 139 присутних. Пауза у току програма пружила је прилику за оброк који су сестре припремиле, као и време за изврсно хришћанско дружење.

Од тада је одржано још седам посебних састанака, и користи су биле не само за оне у затвору већ и за оне који су напољу. Када је једна сестра Сведокиња дошла код једног бившег затвореника из Волова који сада живи у граду, он је најпре био прилично негативан. Али када је чуо да је известан затвореник постао Сведок, човек је сав у неверици узвикнуо: „Тај убица је сада Сведок?“ Као резултат тога, овај човек је прихватио библијски студиј.

Постигнута је величанствена трансформација

Да ли је овај образовни програм великих размера стварно размекшао камена срца затвореника? Нека они испричају своје приче.

„Никада нисам упознао своје родитеље зато што су ме оставили још док сам био мали, и на најболнији начин ми је недостајао осећај да сам вољен“, признаје Зђислав, један одмерен човек. „У младости сам се уплео у криминал, и на крају сам починио убиство. Осећај кривице ме је натерао да размишљам о самоубиству, и био сам у очајничкој потрази за правом надом. Затим, 1987, наишао сам на часопис Кула стражара. Из њега сам сазнао за наду ускрсења и вечног живота. Схвативши да није све изгубљено, одбацио сам идеју о самоубиству и почео да проучавам Библију. Сада сам научио шта значи љубав од Јехове и од браће.“ Од 1993, тај бивши убица је слуга помоћник и помоћни пионир, а прошле године је постао општи пионир.

С друге стране, Томаш је оберучке прихватио библијски студиј. „Међутим, то није био искрен корак“, признаје он. „Проучавао сам само зато што сам волео да се хвалишем када објашњавам веровања Јеховиних сведока другима. Али нисам се много бавио библијском истином. Једнога дана, одлучио сам се и отишао на хришћански састанак. Крштени затвореници су ме срдачно дочекали. Схватио сам да уместо што покушавам да се хвалишем спознањем, треба да размекшам своје камено срце и преобразим ум.“ Томаш је почео да облачи нову хришћанску личност (Ефесцима 4:22-24). Данас, он је предан и, крштени Сведок и налази право задовољство у проповедању од ћелије до ћелије.

Притисци од бивших пријатеља

Они који су упознали библијску истину у затвору нашли су се под тешким притисцима од бивших пријатеља из ћелије и од затворских службеника. Један од њих се присећа: „Стално су ми се ругали и исмевали ме. Али задржао сам на уму охрабрујуће речи браће. ’Стално се моли Јехови‘, говорили су ми. ’Читај Библију и осећаћеш унутрашњи мир.‘ То је стварно помогло.“

„Остали затвореници се нису штедели у увредљивим примедбама које су ми упућивали“, каже Ришард, један снажан крштени брат. Упозоравали би ме: ’Можеш ићи на састанке, али немој да си пробао да се издвајаш и претвараш се да си бољи, је л’ јасно?‘ Када сам направио промене у свом животу зато што сам примењивао библијска начела, морао сам да сносим патње због тога. Преврнули су ми кревет, разбацали ми библијску литературу и направили ршум по мом делу ћелије. Помолио сам се Јехови за снагу да се контролишем и затим сам тихо почео да скупљам своје ствари. Недуго затим, напади су престали.“

„Када остали затвореници виде да смо чврсто решили да служимо Јехови“, причају неки други крштени затвореници, „притисак поприма други облик. Они би обично рекли: ’Сети се, више не смеш да пијеш, да пушиш нити да лажеш.‘ Та врста притиска помаже особи да се контролише, да се брзо ослободи било којих порока или зависности. Она такође помаже особи да негује плодове духа“ (Галатима 5:22, 23).

Они су постали предане Божје слуге

Уз дозволу управе затвора, прво крштење је извршено у гимнастичкој сали у пролеће 1991. Зђислав је био тај срећни кандидат. Присуствовало је дванаесторо затвореника, а за ту прилику су дошли и 21 брат и сестра споља. Тај састанак је охрабрујуће деловао на затворенике. Велики број њих је тако приметно напредовао да су се касније те године крстила још два кажњеника. Две године касније, 1993, двапут је било крштење, и још седморо кажњеника је симболизовало предање Јехови!

Извештавајући о крштењу које је било у децембру, локални дневник, Wieczór Wrocławia, приметио је: „Људи се и даље стичу у гимнастичку салу, поздрављајући све и рукујући се с њима. Овде нико није странац. Они сачињавају једну велику породицу, уједињену у размишљању, у начину живота и у служењу једном Богу, Јехови.“ Та ’велика породица‘ тада се састојала од 135 особа, укључујући и 50 затвореника. Упознајмо неке од њих.

Јержи, крштен у јуну, прича: „Иако сам годинама раније имао неки контакт с библијском истином, оно што је било у мени заиста је било камено срце. Превара, развод од моје прве жене, незаконити односи с Кристином, ванбрачно дете и чести повраци у затвор — ето како је изгледао мој живот.“ Кад је видео како су други окорели криминалци постали Сведоци док су били у затвору, почео је да се пита: ’Зар не бих и ја могао да будем бољи човек?‘ Затражио је библијски студиј и почео је да долази на састанке. Међутим, права прекретница је била онда када је од јавног тужиоца сазнао да је Кристина три године раније постала Јеховин сведок. „Био сам потпуно изненађен!“ каже Јержи. „Мислио сам: ’Шта је са мном? Шта ја радим?‘ Схватио сам да сам, да би ме Јехова признао, морао да доведем свој живот у ред.“ Као резултат тога, у затвору је дошло до срећног поновног сједињења — с Кристином и њиховом 11-годишњом кћерком, Маженом. Ускоро су регистровали свој брак. Иако је још увек у затвору и има своје успоне и падове, Јержи је недавно сам научио знаковни језик и у могућности је да помогне затвореницима који су глуви.

Мирослав је био укључен у криминалне радње још док је ишао у основну школу. Јако се дивио ономе што су радили његови другови, и убрзо је исто то почео да ради. Многе је покрао или претукао. Затим су га сместили у затвор. „Кад сам се нашао у затвору, обратио сам се свештенику за помоћ“, признаје Мирослав. „Али био сам јако разочаран. Тако сам одлучио да се отрујем.“ Оног дана када је планирао да се убије, био је пребачен у другу ћелију. Тамо је нашао примерак Куле стражаре која је говорила о сврси живота. „Показало се да су те једноставне и јасне информације биле баш оно што ми је требало“, додаје он. „Сада сам желео да живим! Стога сам се помолио Јехови и замолио Сведоке за библијски студиј.“ Брзо је напредовао у свом библијском студију и крстио се 1991. Сада служи као помоћни пионир у затвору и има предност да проповеда од ћелије до ћелије.

До сада је крштено укупно петнаест затвореника. Њихова заједничка казна износи скоро 260 година. Неки су пуштени пре него што им је истекла казна. Једном затворенику је 25-годишња казна смањена за 10 година. А неколико оних који су показали занимање док су били у затвору постали су крштени Сведоци након што су били ослобођени. Поред тога, у затвору има још четворо затвореника који се припремају за крштење.

Управа затвора одаје признање

„Нарочито је приметна промена у ставу кажњеника“, каже један затворски извештај. „Многи престају да пуше, и одржавају чистоћу ћелија. Такве промене у понашању очигледне су код многих кажњеника.“

Новине Życie Warszawy извештавају да је управа затвора у Волову признала да су „обраћеници дисциплиновани; не праве никакве проблеме затворским чуварима“. Чланак даље примећује да су се они који су пуштени пре истека казне добро уклопили у круг Јеховиних сведока и да се не враћају криминалу.

А какво је мишљење управника затвора? Он каже: „Дело Јеховиних сведока у овом затвору је изузетно пожељно и корисно.“ Управник признаје да се „током њиховог библијског студија [са Сведоцима], вредности и мерила кажњеника мењају, што им даје нову силу водиљу кроз живот“. Њихово понашање је јако тактично и љубазно. Они су вредни радници и не праве малтене никакве проблеме. Наравно да такви повољни коментари власти радују Сведоке који раде са затвореницима из затвора у Волову.

Сведоци који долазе у посете у потпуности цене Исусове речи: „Знам овце своје, и оне мене знају... Чуће оне глас мој, и биће једно стадо и један пастир“ (Јован 10:14, 16). Чак ни затворски зидови не могу спречити Доброг Пастира, Исуса Христа, у сакупљању овцама сличних особа. Сведоци у Волову су захвални што имају предност да учествују у овој радосној служби. И они се уздају да ће их Јехова и даље благословити док помажу још многим каменим срцима да се одазову доброј вести о Краљевству пре него што дође крај (Матеј 24:14).

[Оквир на 27. страни]

Проблем „великог детета“

„Након што неко време буде у затвору, затвореник често изгуби осећај за то шта значи живети на слободи, то јест самостално“, примећују Сведоци који раде у затвору у Волову. „Оно што имамо у основи је проблем ’великог детета‘ — особу која када је пуштена из затвора не зна како да се брине о себи. Ето зашто скупштина нема само задатак да је поучи библијској истини. Морамо је припремити да постане део друштва, упозоравајући је на нове опасности и искушења с којима би могла да се суочи. Иако пазимо да не будемо претерано заштитнички, морамо јој помоћи да почне живот из почетка.“