Од обожавања цара до правог обожавања

ИСПРИЧАО ИСАМУ СУГИУРА

Иако је 1945. било јасно да Јапан губи Други светски рат, били смо убеђени да ће камиказе („божански ветар“) разнети и потући непријатеља. Израз камиказе односи се на снажне олује из 1274. и 1281. године, које су у два наврата уништиле поприличан део армаде Монгола који су вршили инвазију на јапанску обалу, и тако их присилиле да се повуку.

СТОГА, када је 15. августа 1945. цар Хирохито објавио нацији да се Јапан предао савезничким снагама, разбиле су се наде стотина милиона њему оданих људи. Био сам школарац и моје наде су се такође распршиле. ’Ако цар није живи Бог, ко је онда?‘, питао сам се. ’Коме да верујем?‘

У ствари, пораз Јапана у Другом светском рату, отворио је пут мени и хиљадама других Јапанаца да сазнају истину о правом Богу Јехови. Пре него што вам испричам које сам промене морао да предузмем, дозволите ми да вас упознам са својим религиозним васпитањем.

Рани верски утицаји

Рођен сам 16. јуна 1932. у Нагоји, као најмлађи од нас четворице. Отац је радио као градски геометар. Мајка је била предана верница Тенрикјоа, једне шинтоистичке секте, и мој старији брат је поучаван да постане тенрикјо учитељ. Мајка и ја смо били посебно блиски и она ме је водила на састанке за обожавање.

Поучаван сам да погнем главу и да се молим. Тенрикјо религија је учила о вери у створитеља који се зове Тенри О но Микото, као и у десет мањих божанстава. Њени чланови су практиковали верска излечења и наглашавали служење другима и ширење њихових веровања.

Као дечак био сам веома знатижељан. Дивио сам се месецу и безбројним звездама на ноћном небу, и питао се колико далеко сеже простор иза неба. Очаравало ме је да посматрам како расту плави патлиџани и краставци које сам засадио у дворишту, на једном малом парчету земљишта. Посматрање природе јачало је моју веру у Бога.

Ратне године

Године које сам провео у основној школи, од 1939. до 1945, поклапале су се с периодом Другог светског рата. На школској настави је наглашавано обожавање цара, што је један важан део шинтоизма. Поучавани смо шушину, који је обухватао морално образовање с националистичким и милитаристичким призвуком. Церемоније подизања заставе, певање националне химне, учење царских декрета о образовању и одавање почасти слици цара, били су део школске рутине.

Такође смо ишли у локално шинто светилиште да би се молили Богу за победу царске војске. Двојица моје рођене браће служили су у војсци. Због такве националистичко-верске поуке, радовао сам се вестима о успесима јапанске војске.

Нагоја је била центар јапанске авио-индустрије, тако да је био главна мета великих напада америчких ваздухопловних снага. Током дана, бомбардери Superfortress B-29, летели су у формацији изнад града на око 9 000 метара, бацајући на индустријске области стотине тона бомби. Ноћу су рефлектори откривали бомбардере на само 1 300 метара. Стални ваздушни напади запаљивим бомбама проузроковали су страховите пожаре у насељеним подручјима. Само Нагоја је у задњих девет месеци рата била 54 пута нападнута из ваздуха, што је донело много мука и више од 7 700 смртних случајева.

У то време, с ратних бродова је започело бомбардовање приобалних градова, и људи су говорили о могућем искрцавању америчких снага у близини Токија. Да би бранили земљу, жене и младићи су обучавани да се боре бамбусовим копљем. Један слоган је гласио „Ichioku Sougyokusai“, што значи „Радије и 100 милиона мртвих него предаја“.

Дана 7. августа 1945, један новински наслов је известио: „На Хирошиму бачена нова врста бомбе.“ Два дана касније бачена је једна и на Нагасаки. Биле су то атомске бомбе, и касније нам је речено да су узеле укупан данак од 300 000 живота. Затим, 15. августа, при крају једног марша с дрвеним оружјем, зачули смо царев говор у ком је објавио да се Јапан предао. Били смо убеђени да ћемо победити, а сада смо били очајни!

Рађа се нова нада

Када су америчке трупе започеле окупацију, постепено смо прихватали чињеницу да су Сједињене Државе добиле рат. У Јапану је успостављена демократија, као и нови устав који је гарантовао слободу обожавања. Животни услови су били сурови, оскудевали смо у храни и 1946. мој отац је умро од неисхрањености.

У међувремену, у школи коју сам похађао почео је да се предаје енглески, а и радио-станица НХК је започела контакт-програм на енглеском. Пет година сам сваког дана слушао тај популарни програм са уџбеником у руци. То ме је покренуло да сањарим како ћу једног дана отићи у Сједињене Државе. Зато што сам се разочарао у шинто и будистичку религију, почео сам да мислим како се истина о Богу можда може наћи у западним религијама.

Почетком априла 1951, упознао сам Грејс Грегори, мисионарку Watch Tower Societyja. Стајала је испред железничке станице у Нагоји нудећи примерак Куле стражаре на енглеском, и брошурицу о некој библијској теми на јапанском. Одушевила ме је њена понизност у томе што је радила. Узео сам обе публикације и радо прихватио њену понуду за библијски студиј. Обећао сам да ћу за неколико дана доћи код ње на библијски студиј.

Док сам у возу заузео своје место и почео да читам Кулу стражару, за око ми је запала прва реч у уводном чланку „Јехова“. Никада раније нисам видео то име. Нисам очекивао да ћу га наћи у енглеско-јапанском речнику који сам носио, али било је тамо! „Јехова... Бог Библије.“ Сада сам почињао да сазнајем нешто о Богу хришћанства!

На првој посети мисионарском дому, сазнао сам за библијско предавање које ће за неколико седмица одржати Натан Х. Нор, тадашњи председник Watch Tower Bible and Tract Societyja. Он је био у посети Јапану са својим секретарем Милтоном Хеншелом, и требало је да дође у Нагоју. Иако је моје спознање о Библији било слабо, веома сам уживао у предавању, као и у дружењу с мисионарима и другим присутнима.

За око два месеца, на свом студију с Грејс научио сам основне истине о Јехови, Исусу Христу, откупнини, Сотони Ђаволу, Армагедону и рајској земљи. Добра вест о Краљевству је била баш та врста поруке за којом сам трагао. Чим сам почео да проучавам, почео сам и да посећујем скупштинске састанке. Волео сам пријатељску атмосферу на овим састанцима где су се мисионари слободно мешали с Јапанцима и с нама седели на татамијима (тканим сламнатим прекривачима).

Октобра 1951, одржан је први покрајински састанак у Јапану, у Народној дворани Наконишима у Осаки. Било је нешто мало мање од 300 Сведока у целом Јапану; па ипак је 300 присуствовало конгресу, укључујући и скоро 50 мисионара. Чак сам имао и кратко учешће у програму. Оно што сам видео и чуо толико је оставило на мене утисак да сам у срцу решио да целог свог живота служим Јехови. Крстио сам се следећег дана у млакастој води оближњег јавног купатила.

Радост пионирске службе

Желео сам да постанем пионир, како се називају пуновремене слуге Јеховиних сведока, али сам такође осећао обавезу да подупирем своју породицу. Када сам стиснуо петљу и свом шефу рекао своју жељу, изненадио сам се кад сам га чуо да каже: „Биће ми драго да ти изађем у сусрет ако ће те то усрећити.“ Могао сам да радим само два дана у недељи, а и даље да помажем мајци око трошкова домаћинства. Заиста сам се осећао као птичица пуштена из кавеза.

Како су се услови побољшавали, почео сам да пионирим 1. августа 1954. на подручју иза станице Нагоја, неколико минута хода од места где сам први пут срео Грејс. Након неколико месеци, добио сам доделу да служим као специјални пионир у Бепу, граду на западном острву Кјушу. Цутому Мијура ми је додељен као партнер.a У то време на целом острву није било ни једне скупштине Јеховиних сведока, а сада их има на стотине и распоређене су у 22 покрајине!

Наговештај новог света

Када је брат Нор поново посетио Јапан априла 1956, замолио ме је да наглас прочитам неколико одломака часописа Кула стражара на енглеском. Није ми рекао зашто, али након неколико месеци, примио сам писмо у ком сам позван да похађам 29. разред мисионарске Школе Гилеад. Тако сам новембра те године, кренуо на узбудљиви пут у Сједињене Државе што је било испуњење давнашњег сна. Живот и рад неколико месеци с великом бетелском породицом у Бруклину, ојачао је моју веру у Јеховину видљиву организацију.

Фебруара 1957, брат Нор је превезао нас тројицу студената до комплекса Школе Гилеад у Саут Лансингу, у унутрашњости државе Њујорк. Наредних пет месеци у Школи Гилеад, док сам примао поуке из Јеховине Речи и док сам живео у прелепом амбијенту са осталим студентима, осетио сам наговештај рајске земље. Од 103 студента десеторо, укључујући и мене, добило је доделу у Јапан.

Цењење за доделе

Када сам се октобра 1957. вратио, у Јапану је било око 860 Сведока. Добио сам доделу за путујуће дело као покрајински надгледник, али сам неколико дана најпре обучаван за то дело од Адријана Томсона из Нагоје. Моја покрајина је заузимала подручје од Шимизуа, у близини планине Фуџи до острва Шикоку и обухватала је велике градове као што су Кјото, Осака, Кобе и Хирошима.

Године 1961, добио сам доделу да будем обласни надгледник. То је значило путовати са северног снежног острва Хокаидо до суптропског острва Окинава и чак и даље до острва̂ Ишигаки у близини Тајвана, што је раздаљина од око 3 000 километара.

Затим сам, 1963, позван на десетомесечни курс Школе Гилеад у бруклинском Бетелу. За време тог курса, брат Нор је нагласио важност тога да имамо исправан став према радним доделама. Рекао је да је чишћење купатила исто толико важна додела као и рад у канцеларији. Ако купатила не би била чиста, рекао је он, то би утицало на целу бетелску породицу и њихов посао. Касније, један део мог посла у Бетелу у Јапану био је чишћење купатила, и упамтио сам тај савет.

По повратку у Јапан, поново сам био додељен у путујуће дело. Неколико година касније, оженио сам се с Јунко Ивасаки, једном специјалном пионирком која је служила у Мацуи. Лојд Бери, тадашњи надгледник подружнице у Јапану, одржао је срдачан говор за венчање. Јунко ми се затим придружила у путујућем делу.

Наша додела је промењена 1968. када сам позван у канцеларију подружнице у Токију да преводим. Због тога што није било довољно соба, на посао сам путовао из кварта Сумиде у Токију, а Јунко је служила као специјални пионир у локалној скупштини. У то време били су потребни већи објекти подружнице. Зато је 1970. купљено земљиште у Нумазуу, недалеко од планине Фуџи. Ту је изграђена једна троспратна фабрика и стамбена зграда. Пре него што је започела изградња, неколико кућа на том земљишту коришћено је за Школу службе за Краљевство, која обучава скупштинске надгледнике. Имао сам предност да држим наставу у овој школи, а Јунко је припремала оброке за студенте. Био сам одушевљен кад сам видео стотине хришћана којима се пружа специјална обука за службу.

Једно поподне сам примио хитан телеграм. Мајка ми је била у болници и очекивали су да ће сваког часа умрети. Узео сам брзи воз за Нагоју и појурио у болницу. Била је без свести, али сам ипак провео ноћ крај њеног узглавља. Мајка је рано ујутро умрла. Док сам се возио натраг у Нумазу, нисам могао задржати сузе присећајући се кроз каква тешка времена је пролазила у животу и док сам се присећао наклоности коју је имала према мени. Ако је то Јеховина воља, видећу је поново кад ускрсне.

Бетелска породица је ускоро прерасла објекте у Нумазуу. Тако је купљено 7 хектара земљишта у Ебини, те је 1978. започето с изградњом новог комплекса подружнице. Сав расположиви простор на овом земљишту заузимају фабрика и зграде за становање, као и једна конгресна дворана са 2 800 седишта. Последње проширење, које се састојало од две тринаестоспратнице за становање и зграде у пет нивоа за паркинг/сервис, завршено је почетком ове године. Наша бетелска породица сада броји 530 чланова, али проширени објекти омогућавају нам да сместимо око 900 особа.

Многи разлози за радост

Тако је узбудљиво видети како се испуњава библијско пророчанство, да, узбудљиво је видети да ’од мањега постаје силан народ‘ (Исаија 60:22). Памтим када ме је 1951. један од моје браће упитао: „Колико има Сведока у Јапану?“

„Око 260“, одговорио сам.

„То је све?“, питао је с подсмешљивим тоном гласа.

Сећам се да сам размишљао: ’Време ће показати колико ће људи Јехова привући да га обожавају у овој шинто-будистичкој земљи.‘ И Јехова је дао одговор! Данас у Јапану нема недодељених подручја за проповедање, а број правих обожавалаца се попео на преко 222 000 у 3 800 скупштина!

Последње 44 године живота у пуновременој служби — 32 с мојом вољеном женом — биле су ми нарочито срећне. Од тога, 25 година служим у Бетелу у преводилачком одељењу. У септембру 1979, такође сам позван да постанем члан одбора подружнице Јеховиних сведока у Јапану.

Била је предност и благослов имати мали удео у помагању искреним, мирољубивим људима да дођу да обожавају Јехову. Многи су учинили баш оно што и ја — заменили оданост цару за обожавање јединог правог Бога Јехове. Моја искрена жеља је да помогнем још многим људима да ступе на Јеховину победоносну страну и да добију бескрајан живот у мирољубивом новом свету (Откривење 22:17).

[Фуснота]

[Слика на 29. страни]

Настава у школи усредсређивала се на обожавање цара

[Извор слике]

The Mainichi Newspapers

[Слика на 29. страни]

У Њујорку с братом Францом

[Слика на 29. страни]

С мојом женом Јунко

[Слика на 31. страни]

На послу у преводилачком одељењу