Клодовиково крштење — 1500 година католичанства у Француској

„У ИМЕ папе, бум“, гласила је порука на једној импровизованој бомби која је откривена у једној француској цркви коју је септембра 1996. требало да посети папа Јован Павле II. Био је то један екстреман пример противљења у знаку којег је протекла његова пета посета Француској. Па ипак, те године је око 200 000 људи дошло у француски град Ремс како би обележили с папом 1 500 година од преобраћења француског краља Клодовика на католичанство. Ко је био тај краљ чије се крштење назива крштењем Француске? И зашто је та комеморација довела до толиких полемика?

Царство које је нестајало

Клодовик се родио око 466. н. е., као син Хилдерика I, краља салијских Франака. Након што су их Римљани подјармили 358. н. е., овом германском племену је било дозвољено да се насели на подручју данашње Белгије под условом да брани границу и даје војнике за римску војску. Блиски контакт с локалним Гало-Романима који је уследио довео је до постепене романизације тих Франака. Хилдерик I је био савезник Римљана и борио се против најезде других германских племена, као што су Визиготи и Саксонци. Због тога му је гало-романско становништво било захвално.

Римска провинција Галија простирала се од реке Рајне на северу, до Пиринеја на југу. Међутим, након погибије римског генерала Аеција 454. н. е., земља је остала без владара. Осим тога, пад последњег римског цара Ромула Августула 476. н. е. и крај западног дела Римског царства довео је до велике политичке нестабилности у том региону. Као последица тога, Галија је била зрело воће које је чекало да га убере неко од племена која су живела унутар њених граница. Уопште не изненађује што је након што је наследио свог оца, Клодовик кренуо са својим настојањима да прошири границе свог краљевства. Он је 486. н. е. победио последњег представника Рима у Галији у једној бици у близини града Соасона. Ова победа му је омогућила контролу над свом територијом између реке Соме на северу и реке Лоаре у централној и западној Галији.

Човек који ће бити краљ

За разлику од других германских племена, Франци су остали пагани. Међутим, Клодовиков брак с бургундском принцезом, Клотилдом, веома је утицао на његов живот. Као предана католикиња, Клотилда је неуморно настојала да преобрати мужа. Према историји из шестог века н. е. коју је забележио Гргур из Тура, Клодовик је 496. н. е. током једне битке код Толбијака (Цулпих, Немачка) против племена Алеман, обећао да ће оставити паганство ако му Клотилдин Бог да победу. Иако су се Клодовикове трупе налазиле пред поразом, алемански краљ је убијен те се његова војска предала. Како је Клодовик мислио, победу му је дао Клотилдин Бог. Према традицији, Клодовика је крстио „свети“ Реми у катедрали у Ремсу, 25. децембра 496. н. е. Међутим, неки верују да је вероватнији каснији датум, 498/9. године н. е.

Клодовику су пропали покушаји да освоји бургундијско краљевство на југоистоку. Али његова акција против Визигота била је крунисана успехом када их је 507. н. е. поразио код Вујеа, близу Поатјеа, што је била победа која му је омогућила контролу над већим делом југозападне Галије. Одавајући признање за ову победу, цар Источног римског царства, Анастасије, дао му је почасну службу конзула. Тако је он имао статус који је био већи од статуса свих других западних краљева, те је и његова власт била легитимна у очима гало-романског становништва.

Пошто је под свој утицај довео територију рајнских Франака на истоку, Клодовик је учинио Париз својом престоницом. Током последњих година свог живота, ојачао је своје краљевство тако што је дао један писани правни кодекс, Lex Salica, и тако што је сазвао један црквени сабор у Орлеану како би дефинисао односе између Цркве и Државе. До своје смрти, вероватно 27. новембра 511. н. е., био је једини владар три четвртине Галије.

The New Encyclopædia Britannica назива Клодовиково обраћење на католичку веру „пресудним моментом у историји западне Европе“. Зашто је обраћење овог паганског краља било тако важно? Значај лежи у чињеници да је Клодовик изабрао католичанство насупрот аријанизму.

Аријански спор

Око 320. н. е., Арије, један свештеник из Александрије (Египат), почео је да шири радикалне идеје у вези с Тројством. Арије је порицао да је Син био исте бити, то јест суштине као Отац. Син није могао бити Бог, то јест, једнак Оцу, јер је имао почетак (Колошанима 1:15). Што се тиче светог духа, Арије је веровао да је то особа али да је нижа и од Оца и од Сина. Ово учење, које је стекло велику популарност, довело је до снажног противљења унутар цркве. Арије је 325. н. е. на Сабору у Никеји био прогнан, а његова учења забрањена.a

Међутим, то није окончало полемику. Доктринарна криза је трајала још око 60 година, јер су наредни цареви стајали или на једну или на другу страну. На крају је 392. н. е. цар Теодосије I учинио ортодоксно католичанство с његовом доктрином о Тројству државном религијом Римског царства. У међувремену је један немачки бискуп по имену Улфил преобратио Готе на аријанизам. Друга немачка племена су брзо усвојила овај облик „хришћанства“.b

До Клодовиковог времена, Католичка црква у Галији је била у кризи. Аријански Визиготи су настојали да угуше католичанство тако што нису дозвољавали да бискупи који умру буду замењени. Осим тога, цркву су мучиле две папске шизме, са свештеницима из супротних редова који су се међусобно убијали у Риму. Поред све те збрке, још су и неки католички писци износили идеју да ће 500. године н. е. бити крај света. Тако се на преобраћење франачког освајача на католичанство гледало као на повољан догађај који је означавао „нови миленијум светаца“.

Али који су били Клодовикови мотиви? Иако се не могу искључити религиозни мотиви, сигурно је имао политичке циљеве на уму. Изабирајући католичанство, Клодовик је стекао наклоност преовладавајућег католичког гало-романског становништва и подршку утицајне црквене хијерархије. Тиме је стекао несумњиву предност над политичким ривалима. The New Encyclopædia Britannica примећује да је „његово освајање Галије постало рат ослобођења од јарма омражених аријанских јеретика“.

Ко је заиста био Клодовик?

У уводу комеморације 1996, надбискуп из Ремса, Жерар Дефоа, описао је Клодовика као „симбол промишљеног и одговорног обраћења“. Међутим, француски историчар Ернест Лавис је коментарисао: „С Клодовиковим обраћењем нипошто се није променио његов карактер; благост и мирољубивост из Јеванђеља нису дотакли његово срце.“ Један други историчар је изјавио: „Уместо Одина [једног нордијског бога], он је призивао Христа и остао исти.“ Присећајући се како се Константин понашао након свог такозваног обраћења на хришћанство, Клодовик је почео да учвршћује своју власт тако што је систематски поубијао све претенденте на престо. Побио је „све своје рођаке до шестог колена“.

Након Клодовикове смрти, почео је процес стварања мита који ће га од окрутног ратника претворити у наводног свеца. На извештај Гргура из Тура, који је написан скоро једно столеће касније, гледа се као на савестан напор да се Клодовик поистовети с Константином, првим римским царем који је прихватио „хришћанство“. Дајући Клодовику 30 година приликом крштења, Гргур је изгледа покушао да направи поређење с Христом (Лука 3:23).

С тиме је у деветом веку наставио Инкмар, бискуп из Ремса. У време када су се катедрале надметале за ходочасницима, биографија коју је он написао о свом претечи, „светом“ Ремију, вероватно је била с намером да се његова црква прослави и обогати. Према његовом извештају, један бели голуб је донео бочицу са уљем којим је Клодовик помазан приликом крштења — што је јасно указивање на Исусово помазање светим духом (Матеј 3:16). Тако је Инкмар поставио везу између Клодовика, Ремса и краљевства, и поверовао у идеју да је Клодовик Господов помазаник.c

Контроверзна комеморација

Једном је бивши председник Шарл де Гол рекао: „По мом мишљењу, историја Француске почиње с Клодовиком, кога је за краља Француске изабрало племе Франака, по којима је Француска и добила име.“ Међутим, не мисле сви тако. Обележавање 1 500-годишњице Клодовиковог крштења довело је до полемика. У земљи у којој су Црква и Држава званично одвојене још од 1905, многи су критиковали што је Држава учествовала у нечему што су они сматрали религиозном прославом. Када је градско веће у Ремсу објавило да планира да плати подијум који ће се користити током папине посете, једно удружење је ту одлуку оборило на суду као неуставну. Други су мислили да црква покушава да поново наметне свој морални и световни утицај Француској. Ову прославу је даље искомпликовало и то што је Клодовик коришћен као симбол ултрадесног Националног фронта и фундаменталистичких католичких група.

Други су критиковали ову прославу из историјског угла. Такви су рекли да Клодовиково крштење није обратило Француску на католичанство, будући да је ова религија већ била чврсто укорењена међу гало-романским становништвом. Нити је његово крштење, како су још рекли, обележило рођење Француске као државе. Они су мишљења да би исправније било да се то смести у време поделе каролиншког царства 843. године н. е., и да је први краљ Француске Карло Ћелави, а не Клодовик.

1 500 година католичанства

Како је с католичанством у Француској данас након више од 1 500 година као са „најстаријом ћерком Цркве“? Француска је до 1938. имала највећи број крштених католика на свету. Сада је на шестом месту, иза земаља као што су Филипини и Сједињене Државе. И премда у Француској има 45 милиона католика, само 6 милиона њих редовно иде на мису. Једна недавна анкета међу француским католицима открила је да се 65 посто „не обазире на црквено учење о питањима везаним за полни морал“, а за 5 посто од њих, Исус „апсолутно ништа“ не представља. Управо су такви негативни трендови навели папу да током своје посете Француској 1980. пита ту државу: „Шта је било с обећањима приликом твог крштења?“

[Фусноте]

[Мапа на 27. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

САКСОНЦИ

Рајна

Сома

Соасон

Ремс

Париз

ГАЛИЈА

Лоара

Вује

Поатје

ПИРИНЕЈИ

ВИЗИГОТИ

Рим

[Слика на 26. страни]

Клодовиково крштење приказано на једном манускрипту из 14. века

[Извор]

© Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris

[Слика на 28. страни]

Скулптура Клодовиковог крштења (он је фигура у средини) на спољашњости катедрале у Ремсу у Француској

[Слика на 29. страни]

Посета Јована Павла II Француској поводом прославе Клодовиковог крштења довела је до полемика