Животна прича

Јехова богато награђује оне који се држе његовог пута

ИСПРИЧАО РОМУАЛД СТАВСКИ

У септембру 1939, када је почео Други светски рат, северна Пољска је била поприште жестоких борби. Као радознали деветогодишњак, отишао сам до оближњег бојишта да видим како то изгледа. Оно што сам видео било је страшно — лешеви су лежали свуда по земљи, а ваздух је био јако загушљив од дима. Иако сам само мислио на то како да безбедно стигнем кући, кроз главу су ми пролазила питања као што су: „Зашто Бог допушта да се тако страшне ствари дешавају? На чијој је он страни?“

ПРЕД крај рата, млади су били присиљени да раде за немачки режим. Свако ко би се усудио да то одбије био је обешен на дрво или на мост, а на груди му је био окачен натпис „издајник“ или „саботер“. Наш град Гдиња налазио се између противничких војски. Када бисмо излазили из града по воду, меци и бомбе су нам летели над главом, и тако је мој млађи брат Хенрик смртно рањен. Због ужасних услова, мајка је нас четворо деце одвела у подрум да би нас заштитила. Тамо је мој брат Еугениуш, који је тада имао две године, умро од дифтерије.

Поново сам се питао: „Где је Бог? Зашто допушта сву ту патњу?“ Премда сам био реван католик и редовно одлазио у цркву, нисам пронашао одговоре.

Прихватио сам библијску истину

Одговоре на моја питања добио сам из неочекиваног извора. Рат се завршио 1945, а почетком 1947. једна Јеховина сведокиња дошла је на врата наше куће у Гдињи. Моја мајка је разговарала с њом, а ја сам чуо део тог разговора. То што смо чули звучало нам је логично, па смо прихватили позив да присуствујемо једном хришћанском састанку. Само месец дана касније, премда још нисам био утврђен у библијској истини, придружио сам се групи тамошњих Сведока и проповедао другима о једном бољем свету у ком неће бити ратова и зверстава. У томе сам нашао велико задовољство.

Крстио сам се у септембру 1947. на покрајинском састанку у Сопоту. Наредне године у мају почео сам са општом пионирском службом, посвећујући већи део времена проповедању библијске поруке другима. Свештенство из мог места жестоко се противило нашем делу и подстрекавало друге на насиље према нама. Једном нас је бесна руља напала, гађала нас камењем и брутално претукла. Једном другом приликом, часне сестре и свештеници су нахушкали једну групу људи да нас нападне. Склонили смо се у полицијску станицу, али руља је опколила зграду, претећи да ће нас претући. На крају је полицији стигло појачање и одведени смо под великом пратњом.

У то време у нашем крају није постојала скупштина. Понекад бисмо целу ноћ остајали напољу у шуми под ведрим небом. Били смо срећни што смо успевали да извршавамо дело проповедања упркос тешким условима. Данас у том подручју постоје јаке скупштине.

Бетелска служба и хапшење

Године 1949. позван сам у Бетел у Лођу. Заиста је била велика предност служити на једном таквом месту! Нажалост, нисам дуго остао тамо. У јуну 1950, месец дана пре него што је наше дело званично забрањено, ухапшен сам заједно са осталом браћом из Бетела. Одведен сам у затвор, и касније сам био подвргнут бруталном саслушању.

Пошто је мој отац радио на броду који је редовно пловио за Њујорк, официри који су водили истрагу покушали су да ме присиле да признам да је он амерички шпијун. Подвргнут сам немилосрдном саслушању. Осим тога, четири официра одједном покушавала су да ме наведу да сведочим против брата Вилхелма Шајдера, који је тада надгледао дело у Пољској. Ударали су ме по петама дебелим батинама. Док сам лежао на поду и крварио, осетио сам да не могу више, и завапио сам: „Јехова, помози ми!“ Моји прогониоци су се изненадили и престали да ме туку. За неколико минута, они су заспали. Осетио сам велико олакшање и повратила ми се снага. То искуство ме је уверило да Јехова с љубављу услишава своје слуге када вапе за помоћ. Моја вера је постала још јача и научио сам да се потпуно уздам у Бога.

У коначни извештај о испитивању било је укључено и лажно сведочанство које сам наводно ја дао. Када сам протестовао, један официр ми је рекао: „Објаснићеш то на суду!“ Један пријатељски расположен затвореник који је био са мном у ћелији рекао ми је да не бринем, јер војни тужилац мора да овери коначни извештај, што ће ми пружити шансу да оповргнем лажно сведочанство. Тако је и било.

Покрајинска служба и још једно хапшење

Ослобођен сам у јануару 1951. Месец дана касније, почео сам да служим као путујући надгледник. Упркос забрани, сарађивао сам с другом браћом у јачању скупштина и помагању сухришћанима који су били расејани услед деловања службе безбедности. Подстицали смо браћу да и даље иду у службу. У годинама које су уследиле, та браћа су храбро подржавала путујуће надгледнике у илегалном штампању и дистрибуисању библијске литературе.

Једног дана у априлу 1951, након једног хришћанског састанка, на улици су ме ухапсили службеници службе безбедности који су пажљиво мотрили на мене. Пошто сам одбио да одговорим на њихова питања, одвели су ме у затвор у Бидгошчу и исте ноћи су почели да ме саслушавају. Наредили су ми да стојим поред зида шест дана и шест ноћи, без хране и пића у густом диму цигарета које су официри пушили. Ударали су ме батинама и гасили цигарете на мени. Када бих се онесвестио, полили би ме водом и наставили са саслушавањем. Преклињао сам Јехову да ми да снагу да издржим, и он ме је подржао.

Мој боравак у затвору у Бидгошчу имао је и своје добре стране. Имао сам прилику да разговарам о библијској истини с људима до којих се није могло доћи на други начин. Заиста, било је много прилика за сведочење. Затвореници су због своје жалосне, често безнадежне ситуације спремно отварали уши и срце за добру вест.

Две важне промене

Убрзо након што сам ослобођен 1952, упознао сам Нелу, једну ревну пионирку. Она је служила као пионир на југу Пољске. Касније је радила у „пекари“, тајном месту где се штампала наша литература. То је био тежак посао који је изискивао опрезност и самопожртвованост. Венчали смо се 1954. и остали смо у пуновременој служби све док се није родила наша ћерка Лидија. Тада смо одлучили да Нела прекине пуновремену службу, да се врати кући и брине о нашој ћерки како бих ја могао да наставим с путујућом службом.

Те исте године, суочили смо се с још једном важном одлуком. Позван сам да служим као обласни надгледник на подручју које је обухватало трећину Пољске. Размотрили смо то под молитвом. Знао сам колико је важно јачати браћу када је дело под забраном. Било је много хапшења, тако да је постојала велика потреба за духовним охрабрењем. Уз Нелину подршку, прихватио сам ту доделу. Јехова ми је помагао да 38 година служим у том својству.

Надгледање „пекара“

У то време, обласни надгледници су били одговорни за „пекаре“, које су се налазиле у забаченим местима. Полиција нам је стално била за петама, покушавајући да открије где штампамо литературу и настојећи да то прекине. Понекад су успевали у томе, али никада нисмо остали без неопходне духовне хране. Било је очигледно да Јехова брине о нама.

Да би неко био позван да обавља напоран и опасан посао штампања, морао је да буде лојалан, опрезан, самопожртвован и послушан. Захваљујући тим особинама „пекаре“ су могле безбедно да функционишу. Такође је било тешко пронаћи добру локацију за штампање. Нека места су изгледала прикладно, али браћа која су тамо живела нису умела да чувају тајну. На другим местима, била је сасвим друга прича. Браћа су била спремна на изузетне жртве. Веома сам ценио сву браћу и сестре с којима сам имао предност да сарађујем.

Одбрана добре вести

Током тог тешког времена, стално смо били оптуживани за илегалну, субверзивну активност и често смо завршавали на суду. То је био проблем пошто нисмо имали адвокате који би нас бранили. Неки адвокати су били пријатељски наклоњени али већина њих се плашила реакције јавности и нису желели да ризикују да навуку на себе неодобравање власти. Међутим, Јехова је био свестан наших потреба и на време је решавао ствари.

Са Алојзијем Простаком, путујућим надгледником из Кракова, веома су окрутно поступали током саслушања, те је морао да буде пребачен у затворску болницу. Због свог чврстог става под менталном и физичком тортуром задобио је поштовање и дивљење других затвореника у болници. Један од тих затвореника био је и адвокат по имену Витолд Лис-Олшевски, који је био импресиониран храброшћу брата Простака. Разговарао је с њим неколико пута и обећао: „Чим будем пуштен и чим ми дозволе да наставим да се бавим својим послом, радо ћу заступати Јеховине сведоке.“ То нису биле празне речи.

Господин Олшевски је имао свој тим адвоката, чија је преданост била вредна дивљења. Они су заступали браћу у време када је противљење било најснажније, понекад радећи на 30 случајева месечно — што је у ствари једно суђење на дан! Пошто је било потребно да господин Олшевски буде добро информисан о свим случајевима, имао сам задатак да будем у контакту с њим. Сарађивао сам с њим седам година, шездесетих и седамдесетих година прошлог века.

Тада сам научио много о правним стварима. Често сам посматрао суђења, слушао коментаре адвоката, како позитивне тако и негативне, видео које су методе законске одбране и чуо сведочење оптужених суверника. Све ми је то веома користило у томе да нашој браћи, посебно онима који су били сведоци на суду, помогнем да би знали шта да кажу и када да ћуте.

Док је суђење било у току, господин Олшевски је често остајао да преноћи код Јеховиних сведока. Није то радио зато што није могао себи да приушти хотелску собу, већ, како је једном он сам рекао: „Пре суђења желим да осетим ваш дух“. Захваљујући његовој помоћи, многа суђења су имала повољан исход. Мене је бранио неколико пута, и никада није хтео да прими новац. Једном приликом је одбио да му се плати 30 случајева. Зашто? Рекао је: „Желим бар мало да допринесем вашем делу.“ А то није била мала сума новца. Делатност његовог тима адвоката није прошла незапажено код власти, али то га није спречило да нам и даље помаже.

Речима се не може описати како су лепо сведочанство дала наша браћа током тих суђења. Многи су долазили на суд да посматрају суђење и да пруже подршку оптуженој браћи. У време када је било највише суђења, избројао сам да је у року од годину дана било и до 30 000 оних који су дошли да би пружили подршку. То је заиста велико мноштво Сведока!

Нова додела

До 1989, с нашег дела је скинута забрана. Три године касније изграђена је и посвећена нова подружница. Позван сам да радим тамо у Служби за болничке информације, и радо сам прихватио ту доделу. Радили смо као тим од три особе и подржавали смо нашу браћу која су се суочавала с питањем крви, помажући им да бране свој став заснован на хришћанској савести (Дела апостолска 15:29).

Моја жена и ја смо увек били веома захвални за предност што можемо да служимо Јехови у служби проповедања. Нела ме је увек подржавала и храбрила. Увек ћу бити захвалан што се никада није жалила што нисам код куће када сам имао теократске обавезе или када сам био у затвору. У тешким тренуцима, тешила је друге уместо да она сама клоне.

На пример, 1974. сам ухапшен заједно с другим путујућим надгледницима. Нека браћа која су то знала желела су на тактичан начин да обавесте моју жену. Када су је видели, питали су је: „Сестро Нела, да ли си спремна на најгоре?“ У почетку се следила од страха, јер је помислила да сам умро. Када је сазнала шта се заправо десило, са олакшањем је рекла: „Жив је! Није му први пут да је у затвору.“ Браћа су ми касније испричала да су била дубоко импресионирана њеним позитивним ставом.

Премда смо имали нека болна искуства у прошлости, Јехова нас је увек богато награђивао што смо се држали његовог пута. Како нам је само драго што су наша ћерка Лидија и њен муж Алфред Деруша примеран хришћански брачни пар. Нашој срећи доприноси и то што су своје синове, Кристофера и Јонатана, одгојили тако да постану предане Божје слуге. Мој брат Ришард и моја сестра Уршула такође су верни хришћани већ много година.

Јехова нас никада није оставио, и желимо и даље да му служимо свим срцем. Лично смо доживели истинитост речи из Псалма 37:34: „Уздај се у Јехову, држи се пута његова, и он ће те уздигнути да земљом владаш.“ Једва чекамо то време.

[Слика на 17. страни]

На једном конгресу одржаном у дворишту једног брата у Кракову 1964.

[Слика на 18. страни]

С мојом женом Нелом и нашом ћерком Лидијом, 1968.

[Слика на 20. страни]

С једним дечаком, чији су родитељи Сведоци, пре него што је подвргнут бескрвној операцији срца

[Слика на 20. страни]

С Нелом 2002.

[Слика на 20. страни]

Са доктором Вајтсом, главним хирургом за бескрвну дечју хирургију, у болници у Катовицу