Прва Библија на португалском — прича о истрајности

„ОНАЈ ко истраје биће успешан.“ Овако је гласио наслов једног религиозног летка из 17. века који је написао Жоао Фереира де Алмеида. Тешко да постоји бољи начин да се опише човек који је посветио свој живот превођењу и објављивању Библије на португалском језику.

Алмеида се родио 1628. у селу Торе де Таварес, на северу Португала. Остао је сироче и одгајио га је стриц који је био припадник једног религиозног реда. Одрастао је у Лисабону, престоници Португала. Каже се да је, док се припремао за свештенички позив, Алмеида примио изванредно образовање и зато је, иако веома млад, имао много дара за језике.

Међутим, мало је вероватно да би Алмеида искористио своје способности за превођење Библије да је остао у Португалу. Док су под утицајем реформације која се попут бујице ширила северном и средњом Европом, настајале Библије на језику обичног народа, Португал је остао под стегом инквизиције. Уколико би неко само поседовао Библију на језику обичног народа могао је бити изведен пред инквизицијски суд.a

Вероватно мотивисан жељом да избегне ову атмосферу репресије, Алмеида се још у својим раним тинејџерским годинама преселио у Холандију. Недуго затим, када је имао само 14 година, кренуо је у Азију преко Батавије (данашње Џакарте, у Индонезији) која је у то време била седиште Холандске источноиндијске компаније у југоисточној Азији.

Преводилац тинејџерских година

Током последњег дела свог путовања у Азију, Алмеида је доживео прекретницу у животу. На путу од Батавије до Малаке, града на западу Малезије, случајно је пронашао један протестантски летак на шпанском под насловом Diferencias de la Cristiandad (Размимоилажења у хришћанству). Осим што су у њему критиковане лажне религиозне науке, једна изјава је посебно импресионирала младог Алмеиду: „Коришћење непознатог језика у цркви, чак и да би се одала слава Богу, није ни од какве користи особи која то слуша а не разуме шта се говори“ (1. Коринћанима 14:9).

За њега је закључак био очигледан: Требало је Библију учинити разумљивом свима да би се разоткриле религиозне заблуде. Када је стигао у Малаку, Алмеида је променио религију и постао члан холандске реформаторске цркве. Без одлагања је започео с преводом делова Јеванђеља са шпанског на португалски, делећи их „онима који су показали искрену жељу да сазнају истину“.b

Две године касније, Алмеида је био спреман за много већи подухват — превод свих библијских књига писаних на грчком, то јест Новог завета, на основу латинске Вулгате. Он је то завршио за само годину дана, што је био изузетан подвиг за једног 16-годишњака! Веома одважно, послао је примерак свог превода врховном гувернеру Батавије у нади да ће бити објављен. Изгледа да је реформаторска црква у Батавији проследила његове списе у Амстердам, али је један старији свештеник коме су они били поверени умро тако да су Алмеидини радови нестали.

Када је 1651. године био замољен да направи један примерак свог превода за чланове реформаторске цркве у Цејлону (данашњој Шри Ланки), Алмеида је открио да су оригинални списи нестали из црквене архиве. То га није обесхрабрило и некако је успео да пронађе један примерак — вероватно неки ранији рукопис — и током наредне године доврши ревидирано издање Јеванђеља и Дела апостолских. Због тога га је конзисторијаc у Батавији наградила са 30 гулдена. Један његов колега је написао да је то била „безначајна свота новца за тако огроман задатак који је он обавио“.

Упркос недостатку признања, Алмеида је наставио даље са својим радом тако што је 1654. ревидирао свој комплетан превод Новог завета. Поново је разматрана могућност да се његов рад објави, али ништа конкретно није било учињено осим што је неколико руком писаних примерака припремљено за коришћење у неким црквама.

Инквизиција га осуђује на смрт

Следећих неколико година, Алмеида је био заокупљен свештеничким и мисионарским радом у служби реформаторске цркве. Био је заређен 1656. године и прво је служио у Цејлону, где га је умало згазио слон, а касније у Индији, као један од првих протестантских мисионара који су били у тој земљи.

Алмеида је био обраћеник на протестантску веру и у служби једне стране силе. Због тога су га многе португалске заједнице које је посетио сматрале отпадником и издајником. То што је отворено осуђивао моралну изопаченост међу свештенством и разоткривао лажне црквене доктрине довело је до честих сукоба с католичким мисионарима. Ти сукоби су достигли свој врхунац 1661. када је инквизицијски суд у Гои у Индији осудио Алмеиду на смрт због јереси. У његовом одсуству спалили су лутку с његовим ликом у знак презира према њему. Можда је Алмеидин борбени став навео холандског врховног гувернера да га убрзо након тога позове да се врати у Батавију.

Иако је Алмеида био реван проповедник, никада није изгубио из вида колика је потреба за Библијом на португалском језику. У ствари, непросвећеност у погледу Библије — која је била очигледна и код свештенства и код лаика — само је више ојачала његову решеност да настави с радом. У уводу једног религиозног трактата из 1668. године, Алмеида се обратио својим читаоцима следећим речима: „Надам се... да ћу вам ускоро указати ту част да имате цело Свето писмо на свом матерњем језику, што је највећи поклон и највредније благо које би вам неко могао дати.“

Алмеида против одбора за ревизију

Године 1676. Алмеида је представио и последњи рукопис свог Новог завета црквеној конзисторији у Батавији, ради ревизије. Од самог почетка, однос између њега као преводиоца и оних који су били рецензенти био је затегнут. Биограф Јан Свеленгребел објашњава да су Алмеидини сарадници, који су говорили холандски, вероватно имали тешкоће да разумеју неке нијансе у значењу и стилу. Такође је постојало разилажење у мишљењу што се тиче језика. Да ли у Библији треба користити португалски језик обичног народа или отменији португалски који би мало њих могло да разуме? На крају, Алмеидина горљивост да доврши своје дело била је извор сталног трвења.

Тај рад на преводу је веома споро напредовао, вероватно због размирица с рецензентима или због недостатка њиховог интересовања. Четири године касније, рецензенти су се и даље мучили око уводних поглавља Јеванђеља по Луки. Разочаран због таквог одлагања, Алмеида је послао примерак свог рукописа у Холандију, где је требало да буде објављен, без знања рецензената.

Упркос настојањима конзисторије да спречи објављивање, његов превод Новог завета је 1681. отишао на штампу у Амстердам, а први примерци су наредне године стигли у Батавију. Замислите само како је Алмеида био разочаран када је схватио да је његов превод претрпео промене које су направили рецензенти у Холандији! Пошто нису били довољно упознати с португалским, Алмеида је приметио да су направили „рогобатан и противречан превод који је замрачио значење Светог духа“.

Холандска влада је такође била незадовољна и наредила је да се цело то издање уништи. Па ипак, под изговором да ће најозбиљније грешке бити ручно исправљене, Алмеида је уверио државне власти да поштеде неколико примерака. Ти примерци би се користили све док не би било урађено издање са убаченим исправкама.

Рецензенти из Батавије су били поново позвани да наставе са својим радом на Новом завету и почели су да раде делове Старог завета како их је Алмеида завршавао. У страху да ће преводиочево нестрпљење измаћи контроли, црквена конзисторија је одлучила да се потписане стране последњег примерка чувају у црквеном трезору. Није потребно ни рећи да се Алмеида противио њиховој одлуци.

До тог времена, деценије напорног рада и ригорозан начин живота у тропској клими узеле су свој данак. Године 1689. Алмеида се због нарушеног здравља повукао из црквених активности да би се посветио преводу Старог завета. Нажалост, умро је 1691. док је радио на последњем поглављу књиге Језекиља.

Друго издање Новог завета које је завршио недуго пре своје смрти, било је објављено 1693. Његово дело је изгледа поново претрпело промене од руку нестручних рецензената. У својој књизи A Biblia em Portugal (Библија на португалском) Сантос Фереира каже: „Ови [други] рецензенти су... знатно изменили Алмеидин изванредан превод, изобличили га и искварили лепоту текста, коју рецензенти првог издања нису успели да униште.“

Коначно Библија на португалском

Алмеидином смрћу нестала је и покретачка снага која је стајала иза ревизије и објављивања Библије на португалском. На захтев данских мисионара, који су служили у Транкебару у јужној Индији, Друштво за унапређивање хришћанског учења из Лондона финансирало је 1711. године треће издање Алмеидиног Новог завета.

То друштво је донело одлуку да се штампање обави у граду Транкебару. Међутим, на путу за Индију, брод који је превозио материјал за штампање и пошиљку португалских Библија, отели су француски гусари и на крају га оставили у луки у Рио де Жанеиру. Сантос Фереира пише: „Из неких необјашњивих разлога и околности, које неки сматрају правим чудом, кутије у којима се налазио материјал за штампање остале су нетакнуте на дну брода где се налазио товар, тако да су наставиле своје путовање на истом броду за Транкебар.“ Дански мисионари су пажљиво ревидирали и објавили Алмеидин превод преосталих библијских књига. Последњи део те Библије на португалском објављен је 1751, скоро 110 година након што је Алмеида започео свој животни позив као преводилац Библије.

Трајно наслеђе

Још од најраније младости, Алмеида је схватио колико је важно издати Библију на португалском тако да обични људи могу на свом језику да препознају истину из ње. Он се целог живота устрајно држао тог циља и то упркос противљењу Католичке цркве, равнодушности својих савременика, наизглед бескрајним проблемима у вези с ревизијом и свом погоршаном здрављу. Његова истрајност је била награђена.

Иако су се многе заједнице у којима се говорио португалски, а којима је Алмеида проповедао смањиле и нестале, Библија је ипак опстала. Током 19. века, Британско и инострано библијско друштво и Америчко библијско друштво разделили су хиљаде примерака Алмеидиног превода Библије на португалском у Португалу и приобалним градовима у Бразилу. Захваљујући томе, Библије које су настале на основу његовог превода и данас су међу најпопуларнијим и најшире дистрибуисаним Библијама у земљама где се говори португалски.

Без сумње, многи дугују захвалност раним преводиоцима Библије као што је то био Алмеида. Али, ми треба да будемо још захвалнији Јехови, Богу који се радо открива људима и „који жели да се све врсте људи спасу и да добро упознају истину“ (1. Тимотеју 2:3, 4). На крају, он је тај који је сачувао своју Реч и омогућио да нам буде доступна на нашу корист. Због тога, увек ценимо и марљиво проучавајмо ово „највредније благо“ које долази од нашег небеског Оца.

[Фусноте]

[Оквир/Слика на 21. страни]

БОЖЈЕ ИМЕ

Један пажње вредан пример Алмеидине беспрекорности као преводиоца јесте то што је користио Божје име на месту хебрејског тетраграма.

[Извор]

Cortesia da Biblioteca da Igreja de Santa Catarina (Igreja dos Paulistas)

[Мапа на 18. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

АТЛАНТСКИ ОКЕАН

ПОРТУГАЛ

Лисабон

Торе де Таварес

[Слика на 18. страни]

Батавија током 17. века

[Извор]

Oud en Nieuw Oost-Indiën, Franciscus Valentijn, 1724

[Слика на странама 18, 19]

Насловна страна првог издања Новог завета на португалском, објављеног 1681. године

[Извор]

Courtesy Biblioteca Nacional, Portugal