Животна прича

Служење Јехови — неупоредива част и привилегија

Испричала Зера Стајгерс

Мој муж, који ми је био верни сарадник у пуновременој служби, умро је 1938. Остала сам сама да бринем о малој беби и десетогодишњем сину. И даље сам жарко желела да служим као пуновремени проповедник, али да ли је то било могуће? Пре него што вам објасним како сам у томе успела, дозволите ми да вам испричам нешто о томе какав је био мој живот пре тога.

НЕДУГО након мог рођења, 27. јула 1907. у Алабами у САД, моји родитељи су се заједно са мном, мојом сестром и два брата преселили у Џорџију. Убрзо после тога преселили смо се у Тенеси, а након тога у близину града Тампе, у Флориди. Тамо сам 1916. године гледала звучни филм под називом „Фото-драма стварања“. Иако је филмска индустрија била у повоју сви су уживали у тој драми!

Моји родитељи су били страствени читаоци Куле стражаре и других библијских публикација. Иако је отац уживао у читању те литературе, у то време се није састајао са Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Међутим, мајка је нас децу водила на састанке. У ствари, убрзо након нашег пресељења у Нилес, у Мичигену, редовно смо путовали возом преко 16 километара до Саут Бенда, у Индијани, да бисмо били на састанцима.

Крстила сам се 22. јула 1924. у знак свог предања Јехови. Убрзо након тога, мајка је организовала своје активности да би постала колпортер, како су се тада звали пуновремени проповедници Јеховиних сведока. Њен изврстан пример и пример других колпортера усадили су у мене жељу да започнем с том службом.

Мој партнер у служби

Док сам 1925. присуствовала великом конгресу у Индијанаполису, у Индијани, упознала сам Џејмса Стајгерса, који је био из Чикага. На мене је истог часа оставило утисак његово одушевљење за служење Јехови. Пошто сам живела око 160 километара од Чикага није нам било лако да се виђамо. У то време је постојала само једна скупштина у том великом граду, а састанци су одржавани у једној изнајмљеној просторији на другом спрату. Џејмс ми је често писао духовно охрабрујућа писма. Венчали смо се у децембру 1926, а годину дана касније родио се наш први син Еди.

Недуго затим, Џејмс и ја смо заједно започели с пионирском службом. Служили смо у осам држава — Мичигену, Луизијани, Мисисипију, Јужној Дакоти, Ајови, Небраски, Калифорнији и Илиноису — уживајући у најлепшим годинама нашег живота. Када се Џејмс разболео, ти срећни дани за нас као породицу нагло су прекинути.

Због финансијских издатака услед Џејмсове болести морали смо да се 1936. преселимо у Чикаго да бисмо живели с мојом свекрвом, која је такође била Сведок. Током последње фазе Џејмсове болести, док сам била у другом стању са нашим млађим сином, радила сам за један долар дневно у једном ресторану са самопослуживањем. Моја драга свекрва се бринула да имамо обиље хране и није желела да прими за узврат чак ни један једини пени. Заиста је веома лепо поступала према нама.

Џејмс је боловао око две године након чега је умро од енцефалитиса, то јест упале мозга. Преминуо је у јулу 1938. Иако док је био болестан није могао да вози или да учествује у служби проповедања од куће до куће, никада није пропустио прилику да сведочи другима. Да бих у финансијском погледу помогла својој породици, престала сам с пуновременом службом. Проналазила сам различите послове који су увек били само на кратко време.

Наш син Боби се родио 30. јула 1938, само осам дана након што му је отац умро. Међутим, моја свекрва није дозволила да одем у тамошњу болницу. Уместо тога, омогућила ми је да одем у бољу болницу и да о мени брине њен лекар. Штавише, платила је све трошкове и дубоко сам јој захвална за њену хришћанску љубав.

Поново у пионирској служби

Живели смо с мојом свекрвом све док Боби није имао 2 године, а Еди 12. Иако је требало да се привикнем на своје нове околности, и даље сам жарко желела да служим пуновремено Јехови. На конгресу у Детроиту, у Мичигену, одржаном 1940. године, упознала сам један брачни пар пионира који ме је охрабрио да се преселим у Јужну Каролину да бих тамо служила као пионир. Тако сам за 150 долара купила аутомобил марке Понтијак из 1935. године и припремила ствари за селидбу. Сједињене Државе су 1941. године ушле у Други светски рат, а ја сам с дечацима кренула на југ и поново ступила у пуновремену службу.

Када смо се преселили у Јужну Каролину, прво смо отишли у Камден затим у Литл Ривер, а након тога у Конвеј. У Конвеју сам набавила једну малу камп-приколицу. Љубазни власник бензинске пумпе дозволио нам је да се паркирамо близу те пумпе, прикључимо на плин и струју и да чак користимо тоалет. Пошто је током Другог светског рата била оскудица бензина нисам могла да набавим гориво. Зато сам купила половни бицикл. Када је 1943. изгледало скоро немогуће да наставим с пионирском службом јер више нисмо имали новца, позвана сам да служим као специјални пионир и тако сам добијала месечну надокнаду за своје трошкове. Током година Јехова ми је заиста пуно помагао!

У то време у Конвеју није било других Сведока, а деци и мени је било тешко да сами идемо у службу. Зато сам у писаној форми затражила једног специјалног пионира који ће ми бити сарадник у служби и 1944. ми је додељена једна дивна пионирка — Идит Вокер! Служиле смо заједно 16 година по различитим местима. Нажалост, она је након тога морала због здравствених проблема да се врати у Охајо.

Незаборавни благослови

Од многобројних радосних успомена из тих година никада нећу заборавити 13-годишњу Алберту, која је живела у Конвеју и бринула о својој баки која је била инвалид и о своја два млађа брата. Она је волела истину из Библије којој сам је поучавала и желела је да о њој разговара с другима. Такође је развила дубоко цењење према пионирској служби и након завршетка средње школе 1950. постала је пионир. После 57 година она и даље истрајава у пуновременој служби!

Идит и ја смо 1951. добиле доделу да привремено служимо у Рок Хилу, у Јужној Каролини, где је живело веома мало Сведока. Након тога преселиле смо се на три године у Елбертон, у Џорџији. Затим смо се вратиле у Јужну Каролину, где сам остала од 1954. до 1962. У граду Валхали упознала сам једну старију госпођу с оштећеним слухом, по имену Нети, која је живела на селу. За време студија она би прочитала један одломак, онда бих јој указала на питање за тај одломак на дну странице, а она би ми затим показала одговор у том одломку.

Када нешто не би разумела она би написала питање на парчету папира, а ја бих јој затим написала одговор. С временом, Нетино цењење за библијску истину толико је порасло да је почела да долази на скупштинске састанке, као и да учествује у служби од врата до врата. Проповедала је сама, али сам ја увек била у близини, обично преко пута улице, увек спремна да јој помогнем уколико је то било потребно.

Док сам била у Валхали, мој ауто је стао и више није био за поправку. Искрсла је могућност да купим други за 100 долара, али нисам имала новца. Разговарала сам с једним Сведоком који је имао своју фирму и он ми је позајмио 100 долара. Недуго након тога, добила сам једно неочекивано писмо од моје сестре у коме је стајало да су моја браћа и она управо сазнали да је отац пре своје смрти оставио нешто новца у банци. Разговарали су шта да ураде с тим новцем и сви су се сложили да га пошаљу мени. Износ је био 100 долара!

Пионирска служба с мојим синовима

Еди и Боби су још одмалена увек ишли са мном у проповедање од куће до куће. У то време, гледано у целини, људи нису имали проблема с дрогом и утицај неморала није био толико јак као данас. То што смо живели једноставним начином живота и били усредсређени на проповедање помогло ми је да избегнем многе проблеме с којима се суочавају данашњи родитељи док одгајају децу да служе Јехови.

Еди је ишао у школу у Камдену све док није завршио осми разред након чега је желео да служи са мном као пионир. Неколико година смо уживали у нашој заједничкој пионирској служби. Затим је пожелео да служи у светској централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку, где је и служио од 1947. до 1957. Године 1958. оженио се Албертом с којом сам раније проучавала и они су постали сарадници у пионирској служби. Каква је радост била када смо 2004. нас троје заједно похађали Школу за пионире!

Сећам се да сам једног дана пре много година чула мог малог Бобија како моли Јехову да ми помогне да набавим довољно бензина за аутомобил како бих стигла на редовне библијске студије које сам водила. Читавог живота, Боби је показивао љубав према служби проповедања и неколико година уживао у пионирској служби. Нажалост, и Боби је доживео породичну трагедију. Након 22 месеца брака 1970. године његова жена је умрла на порођају заједно с њиховим бебама близнакињама. Боби и ја смо увек живели близу и били смо веома блиски.

Још увек пионир!

Године 1962. добила сам доделу да служим у својој данашњој скупштини у Ламбертону, у Северној Каролини, и још увек сам ту, након 45 година. Возила сам аутомобил све док нисам била у својим позним 80-им. Једна породица Сведока која живи у близини сада ме води на састанке и у службу проповедања.

Иако имам дубак за одрасле и колица, не морам да их користим јер могу да ходам без ичије помоћи. Захвална сам Јехови за своје изврсно здравље иако у последње време имам неких проблема с видом. Нисам пропустила ниједан скупштински састанак сем ако сам веома болесна, а и даље служим као општи пионир са ограниченим могућностима.

Након више од 70 година проведених у пионирској служби, могу искрено рећи да ми је Јехова све то време помагао.a Знам да никада нисам била ни превише паметна нити врло брза као радник, али Јехова зна шта могу да урадим, а шта не могу. Толико сам захвална што он зна да се трудим и што ме користи.

Верујем да је служење Јехови колико год је то могуће веома важно, зато што му ми дугујемо све што имамо. Све док то могу, желим да служим као пионир јер је то предивна предност! Молим се да ме Јехова користи у читаву вечност.

[Фуснота]

[Слика на 13. страни]

Муж и ја смо користили ова кола док смо служили као колпортери

[Слика на 14. страни]

С мојим синовима 1941.

[Слика на 15. страни]

Недавно с Едијем и Бобијем