Срећан упркос трагедијама — како ми је Библија помогла

Испричао Енрике Каравака Акоста

Био је 15. април 1971. Пошао сам на наше породично имање да бих посетио породицу. Дуго их нисам видео па сам се веома радовао сусрету с њима. Питао сам се да ли ће сви бити код куће и кога ћу прво угледати. Када сам стигао, затекао сам ужасан призор — четири особе, укључујући моју мајку — биле су убијене!

БИО сам страховито потресен. Шта се догодило? Шта да урадим? Никога није било у близини и осећао сам се потпуно збуњено и беспомоћно. Пре него што испричам шта се касније десило, рећи ћу вам нешто о себи. Онда ћете боље разумети како су на мене утицале ова и друге трагедије.

Пронашли смо истину

Рођен сам у Кириману, у близини места Никоја, у Костарики. Живео сам са родитељима на нашем имању. Иако смо били католици, нисмо били задовољни неким учењима и имали смо бројна питања на која нисмо добили одговоре.

Године 1953, када сам имао 37 година, једног јутра нас је посетио човек који се звао Анатолио Алфаро и предложио нам да проучавамо Библију. Прочитао нам је доста библијских стихова и објашњавао нам библијска учења. Отац, мајка, један од моје браће, моја сестра, њена другарица која је била код нас и ја, седели смо и слушали га. Постављали смо много питања, па је разговор трајао цео дан и до дубоко у ноћ.

Анатолио је преноћио код нас, тако да смо провели заједно и следећи дан. Били смо задивљени оним што смо чули од њега а посебно нас је одушевило што смо на своја питања добили одговоре директно из Библије. Тај разговор је снажно утицао на нас. Размишљајући о ономе што смо сазнали, схватили смо да је то истина. Анатолио нам је оставио неколико књига и часописа темељених на Библији. Увече бисмо заједно читали и проучавали те публикације. То није било лако јер нисмо имали струју. Пре него што бисмо сели да проучавамо, свако од нас би узео велики џак за кромпир и прекрио стопала и ноге да би се заштитио од комараца.

Шест месеци касније, крстило се пет чланова моје породице, укључујући родитеље и мене. Пуни одушевљења, почели смо да идемо од куће до куће и да разговарамо с другима о ономе што смо научили. Путовали смо око два сата пешке или понекад на коњима до Кариља, града у коме се састајала једна група Јеховиних сведока. Анатолио нас је и даље посећивао да би проучавао Библију с нама. Затим су у нашем дому почели да се одржавају састанци којима је присуствовало око осам особа. С временом су се сви крстили. Та група се ускоро повећала и постала мала скупштина од око 20 објавитеља.

Пуновремена служба Богу

Касније је подружница Јеховиних сведока у Костарики упутила позив свима који су били у могућности да пуновремено учествују у служби проповедања. Ја сам се одазвао на тај позив и 1957. започео с пуновременом службом. То ми је доносило велику радост. Често сам сатима пешачио да бих стигао до људи у сеоским крајевима. Нисам увек наилазио на добродошлицу. Сећам се да су ми у најмање три случаја претили мушкарци с мачетама захтевајући да им кажем ко сам и шта радим.

Током 50-их година прошлог века, већина путева су биле само утабане стазе у дивљини и није било лако доћи до људи. До неких подручја се могло стићи само на коњу. Газили смо преко река и понекад спавали под ведрим небом. Ројеви комараца су нам додатно отежавали живот. Такође смо морали да се чувамо змија и крокодила. Упркос свему, заиста сам уживао у томе да помажем људима да упознају Јехову Бога. Када бих се вратио кући, био сам срећан и задовољан јер сам другима преносио истину из Библије. Сваког дана сам ишао у службу проповедања и проучавао Библију, што је још више продубило моју љубав према Јехови и приближило ме њему.

С временом сам добио додатне одговорности. Више од десет година сам служио као путујући надгледник. Сваке седмице сам посећивао по једну скупштину на одређеном подручју да бих духовно јачао сувернике. Иако сам због здравствених проблема морао да прекинем с тим видом службе, наставио сам да пуновремено проповедам.

Страховит ударац

Док сам 1971. био у Никоји, пошао сам да посетим породицу. Чим сам ушао у кућу, затекао сам своју 80-годишњу мајку на поду. Била је устрељена и избодена ножем. Кад сам се сагнуо и узео је у наручје, још увек је дисала. Умрла је неколико тренутака касније на мојим рукама. Погледао сам унаоколо и на кухињском поду видео нашу куварицу која је била у осмом месецу трудноће. И она је била мртва. Да несрећа буде већа, у ходнику сам пронашао једну нашу пријатељицу из скупштине, а малог куваричиног сина у купатилу. Сви су били свирепо избодени ножем и устрељени. Ко је могао да почини такво зверство, и зашто?

Када сам изашао напоље, пронашао сам оца. Метак га је погодио у главу али је још увек био жив! Одјурио сам до братовљеве куће удаљене око 15 минута и тамо затекао још једну жену и њеног сина који су такође били убијени. Био сам пренеражен кад сам сазнао да је убица мој 17-годишњи ментално оболели сестрић, који није био Јеховин сведок! Након злочина који је починио, побегао је из тог краја. За њим је покренута највећа потера у историји Костарике.

Тај догађај је постао ударна вест у целој земљи. Након седам дана, полиција је пронашла убицу. Био је наоружан великим ножем и пиштољем калибра 22, који му је неко продао иако је знао да је ментално и емоционално поремећен. Полиција је приликом хапшења убила мог сестрића.

Многи су ме током потере саветовали да се склоним из тог краја плашећи се да би се мој сестрић могао вратити и наудити ми. Молио сам се у вези с тим јер сам сматрао да треба да будем уз остале чланове моје породице и скупштине. Зато сам одлучио да останем.

Једна трагедија за другом

Нажалост, отац је живео још само годину дана. Следеће године је моја сестра, која је верно служила Јехови Богу, била убијена у другом трагичном догађају. Поново се сва наша родбина веома потресла због губитка још једног члана породице. Наши пријатељи и ми смо осећали неописиву тугу и празнину. Током тог тешког периода, ослањао сам се на Јехову и непрестано га усрдно молио за снагу.

Године 1985, присуствовао сам тродневном семинару за хришћанске старешине у главном граду Сан Хосеу. Тај семинар ме је духовно ојачао. У понедељак рано ујутро сам кренуо кући. Док сам ишао према аутобуској станици, напали су ме разбојници који су ме давили и опљачкали. Све се догодило тако брзо да нисам успео да им видим лица. Током напада сам задобио повреде због којих више нисам могао да комуницирам на начин уобичајен у мојој земљи. Овде у покрајини Гванакасте мушкарци се довикују или узвикују када се сретну и поздрављају, или када негде стигну. Раније сам био веома добар у томе, али након напада то више нисам могао да чиним.

Године 1979. оженио сам се Селијом, Сведокињом из оближње скупштине. Селија је волела Библију. Сваки дан смо је заједно читали и проучавали. Нажалост, и њу сам изгубио када је у јулу 2001. умрла од рака. С времена на време се осећам усамљено али нада у ускрсење ми даје снагу (Јован 5:28, 29).

Срећан упркос невољама

Доживео сам пуно трагичних догађаја, вероватно више него многи људи. Али све то сматрам приликама да покажем дубину своје вере и оданости Јехови (Јаков 1:13). Да бих задржао уравнотежен став, стално се подсећам да „време невоље и непредвиђени догађаји“ сналазе све нас (Проповедник 9:11). Такође имам на уму да живимо у ’нарочито тешким временима‘ јер су људи окрутни, насилни и необуздани (2. Тимотеју 3:1-5). Размишљам и о Јововом примеру. Упркос свим патњама — губитку породице, здравља и свега што је имао — Јов је увек изнова говорио: „Нека је благословљено име Јеховино.“ Јехова је богато наградио Јова због његове верности (Јов 1:13-22; 42:12-15). Све те мисли из Библије помажу ми да останем срећан упркос многим невољама.

Јехова ми је увек помагао да му предано и верно служим. Свакодневно читање Библије пружа ми велику утеху и улива снагу да истрајем. Молитва Јехови ми даје „Божји мир који превазилази сваки ум“ (Филипљанима 4:6, 7). Захваљујући томе, осећам спокојство. Присуствовање хришћанским састанцима и учествовање на њима такође јача моју веру (Јеврејима 10:24, 25).

Иако сам зашао у позне године, захвалан сам Јехови што још увек имам довољно снаге да сарађујем са сухришћанима, проучавам Библију са заинтересованим особама и учествујем у служби проповедања. Служење другима на такве начине даје ми снагу како ме не би савладало очајање. Упркос многим трагедијама које сам доживео, у срцу осећам дубоку захвалност према Јехови.a

[Фуснота]

[Истакнути текст на 20. страни]

Свакодневно читање Библије пружа ми велику утеху и улива снагу да истрајем

[Слика на 19. страни]

Један од мојих првих библијских говора

[Слика на 20. страни]

У служби проповедања када сам био млађи