Апостолски оци — да ли су њихова учења заиста апостолска?

ПОЧЕТКОМ другог века н. е. лажна учења су почела да прљају чисте воде хришћанске истине. Баш као што је било проречено, након смрти апостола неки су напустили истину и окренули се „измишљеним причама“ (2. Тимотеју 4:3, 4). Око 98. н. е., Јован, последњи апостол који је још био жив, упозорио је на таква лажна учења и на људе који су ’покушавали да заведу‘ верне хришћане (1. Јованова 2:26; 4:1, 6).

Ускоро су на сцену ступили људи који су били познати као апостолски оци. Какав су став заузели према религиозним лажима? Да ли су послушали од Бога надахнуто упозорење апостола Јована?

Ко су били они?

Израз „апостолски оци“ односи се на религиозне писце који су познавали неког од Исусових апостола или су били поучени од оних које су учили апостоли. Уопштено говорећи, они су живели у периоду од краја првог века наше ере до средине другог века.a Међу њима су били Климент Римски, Игњатије Антиохијски, Папија Хијерапољски и Поликарп из Смирне. У том истом периоду настала су и дела анонимних писаца као што су Дидахе, Варнавина посланица, Поликарпово мучеништво, као и друга Климентова посланица.

Данас је тешко просудити колико су учења апостолских отаца била блиска Исусовим учењима. Њихов циљ је свакако био да очувају и унапреде одређену врсту хришћанства. Осуђивали су идолопоклонство и попустљив морал. Веровали су да је Исус Божји Син и да је ускрснуо. Међутим, они нису могли да се одупру надолазећој плими отпадништва. Напротив, неки од њих су допринели томе да она буде још већа.

Незнатне измене?

Неке струје ране „хришћанске“ мисли заправо су се удаљиле од учења Христа и његових апостола. На пример, насупрот обичају који је Исус увео током Господове вечере, познате и као Тајна вечера, аутор дела Дидахе саветовао је да се вино проноси пре хлеба (Матеј 26:26, 27). Овај писац је такође навео да би, уколико не постоји довољна количина воде за крштење урањањем, било прикладно да се вода излије на главу (Марко 1:9, 10; Дела апостолска 8:36, 38). Исто дело подстиче хришћане да држе обичаје као што је обавезан пост двапут недељно и изговарање молитве Оченаш трипут на дан (Матеј 6:5-13; Лука 18:12).

Игњатије је осмислио нову организацију хришћанске скупштине у којој би само један епископ председавао „у име Бога“. Он би имао ауторитет над многим свештеницима. Такве идеје су омогућиле надирање нових таласа небиблијских учења (Матеј 23:8, 9).

Преувеличавање, мучеништво и идолопоклонство

Препустивши се преувеличавањима неки апостолски оци су отпловили далеко од истине. На пример, да би задовољио своју жеђ за истином, Папија је читао хришћанске књиге Светог писма. У исто време, веровао је да ће током проречене Христове хиљадугодишње владавине винова лоза имати 10 000 чокота, сваки чокот 10 000 грана, свака грана 10 000 изданака, сваки изданак 10 000 гроздова, сваки грозд 10 000 зрна грожђа, а свако зрно даваће 1 000 литара вина.

Поликарп је радије био спреман да умре мученичком смрћу него да се одрекне хришћанске вере. Сматра се да је био поучен од апостола и других ученика који су познавали Исуса. Цитирао је Библију и изгледа да се трудио да живи по хришћанским начелима.

Међутим, оданост коју су неки имали према Поликарпу граничила се са идолопоклонством. У делу Поликарпово мучеништво наводи се да су након његове смрти „верни“ желели да добију његово тело. Они су сматрали да су његове кости „вредније од најскупљих драгуља и чистије од злата“. Било је очигледно да су затроване воде заблуда почеле да надиру.

Апокрифни списи

Неки апостолски оци су прихватили апокрифне списе као надахнуте. Рецимо, Климент Римски је цитирао апокрифна дела Мудрост и Јудита. Писац Поликарпове посланице указује на књигу Тобија како би подупро веровање да давање милостиње може дароваоца избавити од смрти.

У другом веку наше ере, лажна јеванђеља су ширила погрешне извештаје о Исусовом животу и апостолски оци су их често цитирали као веродостојне. На пример, Игњатије је цитирао такозвано Јеврејско јеванђеље. Што се тиче Климента Римског, једно дело каже: „Изгледа да Климент није упознао Христа из јеванђеља већ из неканонских књига.“

Надолазећи талас заблуда

Служећи се измишљеним причама, мистичним веровањима и филозофијом да би објаснили хришћанску веру, ови људи су допринели ширењу заблуда. На пример, Климент је указао на мит о фениксу као на доказ о ускрсењу. Митолошка птица феникс за коју се каже да се подиже из свог пепела доводи се у везу са обожавањем сунца у египатској митологији.

Још један писац који је изврнуо библијску истину био је аутор Варнавине посланице. Он је тумачио Мојсијев закон као алегорију. Према њему, чисте животиње — преживари са раздвојеним папцима — представљају људе који дубоко размишљају о Божјој Речи, то јест разлажу њен смисао. Раздвојени папак, каже писац, фигуративно значи да праведни људи „ходе овим светом“ док у исто време очекују небески живот. Такве идеје се не темеље на Светом писму (Левитска 11:1-3).

Сведочанство апостола Јована

Апостол Јован је у првом веку упозорио: „Вољени, не верујте свакој изјави коју је наводно надахнуо Бог, него испитујте да ли такве изјаве потичу од Бога, јер су многи лажни пророци изашли у свет“ (1. Јованова 4:1). Те речи су заиста биле прикладне!

До краја првог века, многи такозвани хришћани већ су напустили учења Исуса и његових ученика. Далеко од тога да су одолели плими отпадништва — апостолски оци су били ношени њеним таласима. Они су затровали воде истине. Апостол Јован је о таквим особама рекао: „Ко год иде предалеко и не остаје у Христовом учењу, није у јединству с Богом“ (2. Јованова 9). За све оне које искрено траже библијску истину, ово од Бога надахнуто упозорење било је и остало кристално јасно.

[Фуснота]

[Истакнути текст на 29. страни]

Неки апостолски оци, укључујући и Климента, користили су измишљене приче, мистична веровања и филозофију у својим списима

[Слика на 28. страни]

Поликарп је био спреман да умре мученичком смрћу

[Извор]

The Granger Collection, New York