Уверио сам се у моћ библијске истине

Испричао Вито Фраезе

ВЕРОВАТНО вам име Трентинара не значи много. То је италијански градић који се налази јужно од Напуља. У њему су се родили моји родитељи и старији брат Анђело. Након Анђеловог рођења, родитељи су емигрирали у Сједињене Државе и настанили се у Рочестеру, у држави Њујорк, где сам се ја родио 1926. Отац се 1922. године упознао са Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Убрзо након тога су он и мајка постали Истраживачи Библије.

Отац је био миран човек, често задубљен у мисли. Па ипак, неправда га је љутила. Није могао да поднесе то што је свештенство држало људе у незнању и зато је користио сваку прилику да другима преноси библијска учења. Након што се пензионисао, ступио је у пуновремену службу и истрајао у њој све до своје 74. године, када је због слабог здравља и оштрих зима морао да прекине с тим видом службе. Упркос томе, сваког месеца је проводио између 40 и 60 сати у служби проповедања, чак и када је прешао деведесету. Очев пример је веома утицао на мене. Иако је волео да се шали, био је озбиљан човек. Имао је обичај да каже: „Истина се мора озбиљно схватити.“

Отац и мајка су настојали да учења из Божје Речи пренесу на нас петоро деце. Ја сам се крстио 23. августа 1943, а у јуну 1944. сам постао пионир. Моја сестра Кармела је била пионир у Женеви, у држави Њујорк, са својом живахном сарадницом по имену Ферн. Врло брзо сам увидео да је Ферн девојка с којом желим да проведем свој живот. Венчали смо се у августу 1946.

Мисионарска служба

Ферн и ја смо најпре служили као специјални пионири у Женеви и Норвичу, у држави Њујорк. Били смо срећни што смо у августу 1948. примили позив да похађамо 12. разред школе Галад. Затим смо послати у Напуљ с још једним паром мисионара, Карлом и Џоаном Риџвеј. У то време се Напуљ с тешком муком опорављао од последица рата. Није било лако изнајмити кућу па смо првих неколико месеци живели у малом двособном стану.

Одрастао сам слушајући наполитански дијалект својих родитеља па је мој италијански — и поред америчког акцента — био довољно разумљив. Ферн је у почетку имала потешкоће са учењем језика, али морам признати да је убрзо причала добро као ја, па чак и боље.

У Напуљу је најпре само једна четворочлана породица била заинтересована за истину. Они су се бавили шверцом цигарета. Сваког радног дана је једна од њих, Тереза, доживљавала необичан преображај. Ујутро би многобројне џепове на сукњи напунила цигаретама па је деловала дебељушкасто. Али до вечери би постала танка као прут. Истина је потпуно променила ту породицу. С временом је у њиховој фамилији било 16 Сведока. Сада у Напуљу има скоро 3 700 објавитеља.

Противљење нашем делу

У Напуљу смо били само девет месеци, а онда су власти приморале нас четворо мисионара да одемо из града. Ферн и ја смо око месец дана провели у Швајцарској и затим се вратили у Италију са туристичком визом. Требало је да служимо у Торину. Тамо смо најпре код једне госпође изнајмили собу са заједничким купатилом и кухињом. Кад су Карл и Џоана Риџвеј стигли, изнајмили смо стан. Касније је пет парова мисионара живело у тој истој кући.

До 1955, када су нас власти истерале из Торина, у том граду је био постављен темељ за четири скупштине. Способна тамошња браћа су могла бринути о објавитељима. Службеници су нам рекли: „Кад ви Американци одете, пашће у заборав све што сте учинили.“ Али, пораст који је уследио показао је да је за успех наше службе заслужан Бог. Данас у Торину има преко 4 600 Сведока у 56 скупштина.

Прелепа Фиренца

Из Торина смо послати у Фиренцу. Много смо слушали о том граду јер су у њему као мисионари служили моја сестра Кармела и њен супруг Мерлин Харцлер. А како је тек било живети тамо! Места као што су Пјаца дела сињорија, Понте векио, Пјацале Микеланђело и палата Пити дају Фиренци посебну драж. Осим тога, било је дивно посматрати како се неки њени становници одазивају на добру вест.

Примера ради, проучавали смо Библију с једном породицом и родитељи су се крстили. Међутим, отац је био пушач. Онда је 1973. у Стражарској кули објашњено да је пушење нечиста навика и читаоци су подстакнути да прекину с тим. Старија деца су молила оца да престане да пуши. Он је обећао да ће то учинити, али ипак није. Једне вечери је мајка послала на спавање двоје млађе деце, деветогодишње близанце, али се није помолила заједно с њима као што је имала обичај. Касније јој је било жао због тога па је отишла у њихову собу. Они су се већ сами помолили. „Шта сте молили Јехову?“, питала их је. „Јехова, молимо те помози тати да престане да пуши.“ Мајка је позвала супруга и рекла: „Дођи да чујеш за шта се наша деца моле.“ Када је дошао и чуо, сузе су му наврле на очи. Затим је рекао: „Никада више нећу запалити цигарету!“ Одржао је своје обећање и сада у њиховој фамилији има преко 15 Сведока.

Служба у Африци

Године 1959. послати смо у Могадиш, главни град Сомалије. С нама су била још двојица мисионара, Артуро Леверис и мој брат Анђело. Када смо стигли, политичка ситуација у земљи је била врло нестабилна. Уједињене нације су повериле Италији управу над Сомалијом која се тада налазила на путу ка независности, али стање је бивало све горе. Неки Италијани с којима смо проучавали напустили су земљу и није било могуће основати скупштину.

Током тог периода, зонски надгледник је предложио да будем његов помоћник. Тако смо почели да посећујемо околне земље. Неки с којима смо проучавали добро су напредовали али су због противљења морали да оду из своје домовине. Други су остали иако су трпели велике недаће.a И дан-данас нам се очи испуне сузама кад се сетимо њихове љубави према Јехови и свега што су претрпели да би му остали верни.

У Сомалији и Еритреји су врућине и велика влажност ваздуха биле скоро неподношљиве. Због неких тамошњих јела нам је постајало још топлије. Када смо код једне заинтересоване особе први пут пробали такво јело, моја жена је у шали рекла да јој уши горе и да су црвене као семафор!

Касније су Анђело и Артуро били послати на друго подручје, а ми смо остали сами. Није нам било лако без пријатеља који су нас храбрили. Па ипак, та ситуација нам је помогла да се још више приближимо Јехови и да се више уздамо у њега. Били смо охрабрени док смо посећивали земље у којима је наше дело било забрањено.

У Сомалији смо доживљавали различите тешкоће. Нисмо имали фрижидер па смо морали да купујемо храну само за један дан, било да се радило о ајкулином месу или воћу попут манга, папаје, грејпфрута, кокосовог ораха и банана. Инсекти су такође били права напаст. Слетали су нам на врат док смо проучавали Библију с другима. Барем смо имали скутер па нисмо морали сатима пешачити по зажареном сунцу.

Поново у Италији

Захваљујући великодушности наших пријатеља, укрцали смо се на теретни брод који је превозио банане и стигли у Италију на међународни конгрес у Торину 1961. Тамо смо чули да ћемо убудуће бити у другачијем виду службе. Вратили смо се у Италију у септембру 1962. и почео сам да служим као покрајински надгледник. Купили смо мали аутомобил који смо пет година користили док смо посећивали скупштине у две покрајине.

Након афричке жеге, морали смо да се навикавамо на хладноћу. Прве зиме, док смо били у посети скупштини у подножју Алпа, били смо смештени изнад сеника, у соби без икаквог грејања. Толико је било хладно да смо отишли на спавање у капутима. Те ноћи су у комшилуку четири кокошке и два пса угинули од хладноће!

Касније сам служио као обласни надгледник. Тих година смо путовали по целој Италији. Више пута смо били на подручјима попут Калабрије и Сицилије. Подстицали смо младу браћу да напредују у духовном погледу и теже ка томе да постану старешине, путујући надгледници или бетелити.

Много смо научили од верне браће која су служила Јехови целим срцем. Ценили смо их због особина као што су потпуна оданост Јехови, великодушност, љубав према браћи, прилагодљивост и самопожртвованост. Сада присуствујемо венчањима у Дворанама Краљевства. На њима су матичари наша браћа која су званично призната као верски службеници, што је у овој земљи раније било незамисливо. Скупштине се више не састају у кухињама браће и не седе на клупама од дасака, као некада у Торину. Већина скупштина има прелепе Дворане Краљевства које служе на част Јехови. Покрајински састанци се више не одржавају у запуштеним позориштима већ у пространим Конгресним дворанама. И заиста смо радосни што је број објавитеља премашио 243 000. Када смо стигли у Италију, било их је само 490.

Донели смо праве одлуке

Било је и тешких тренутака, као онда када нас је обузимала носталгија или смо имали здравствене проблеме. Ферн је осећала носталгију кад год би видела море. Такође је имала три озбиљне операције. Када је једном ишла код особе с којом је проучавала Библију, један противник ју је напао вилама. Због задобијених повреда је завршила у болници.

Иако смо се понекад борили с обесхрабрењем, ’чекали смо на Јехову‘ у складу с Тужбалицама 3:24. Он је Бог утехе. Једном, када нам је било нарочито тешко, Ферн је добила предивно писмо од брата Натана Нора. Он је написао да — будући да је рођен у близини Бетлехема у Пенсилванији, где је Ферн започела с пионирском службом — добро зна да су жене попут ње, чији су преци немачки досељеници, снажне и истрајне. Био је у праву. Како су године пролазиле, добијали смо охрабрења на различите начине и од многих људи.

Упркос свим потешкоћама, трудили смо се да увек будемо ревни у служби. Упоређујући реван дух са искричавим ламбруском, изврсним италијанским пенушавим вином, Ферн у шали каже: „Не смемо дозволити да се искре нашег духа угасе.“ Након више од 40 година у покрајинској и обласној служби, почели смо да посећујемо групе и скупштине на страним језицима и помажемо им. Те групе проповедају људима из Бангладеша, Кине, Еритреје, Етиопије, Гане, Индије, Нигерије, с Филипина, из Шри Ланке и других земаља. Много пута смо видели колику моћ има Божја Реч да из корена промени живот оних који су осетили Јеховино милосрђе — све те приче не би могле стати у једну књигу (Мих. 7:18, 19).

Сваког дана се молимо да нам Јехова и даље пружа емоционалну и физичку снагу како бисмо обављали своју службу. Радост коју нам даје Господ извор је наше снаге. Због ње нам очи блистају и уверени смо да је то што смо живот посветили преношењу добре вести другима била најбоља одлука (Еф. 3:7; Кол. 1:29).

[Фуснота]

[Табела/Слике на странама 27-29]

(За комплетан текст, види публикацију)

Моји родитељи у Рочестеру

1948.

У Саут Лансингу где смо похађали 12. разред школе Галад

1949.

Са Ферн пре поласка у Италију

На острву Капри, у Италији

1952.

У Торину и Напуљу с другим мисионарима

1963.

Ферн с некима који су проучавали Библију с њом

„Не смемо дозволити да се искре нашег духа угасе“