Прекинуо сам везу са црквом, престао сам да пушим, престао сам да тргујем

Едвард Џорџ прича зашто је тако одлучио

ВЕЋИ део свог живота био сам презбитеријанац. У старости од четири године почео сам да посећујем цркву. Постао сам ђакон. Петнаест година предавао сам у недељној школи, осим тога певао сам у хору. А затим сам прекинуо с тим.

Године 1943. када је беснео Други светски рат приступио сам америчкој ратној авијацији. Тада сам почео да пушим. Пушио сам 30 година, при крају чак три и по до четири кутије дневно. И с тим сам прекинуо.

Мој се отац пре више од 50 година почео да бави трговином дувана. Тридесет година касније постао сам његов партнер. Била је то врло уносна трговина са приходом од три до четири милиона долара годишње. Када је отац умро постао сам једини власник трговине. Водио сам је више година, да бих коначно и са тим прекинуо.

Прекинуо сам везу са црквом, престао пушити и бавити се трговином, не зато јер сам особа која се радо предаје, него зато јер сам се почео бавити нечим другим, наиме са проучавањем Библије.

Ипак, дуго је трајало док нисам са свим тим прекинуо. Ступањем у ратну авијацију почео сам да пушим. Био сам велики патриота, а и црква се понашала патриотски. Војницима је поклањана посебна пажња. Тако су се на пример имена војника уписивала у једну звезду на великој плочи, како би свима била видљива.

Био сам три године војник када сам 1944. дошао у прекоманду. Требали смо да летимо 50 акција. На 46. акцији био сам погођен над Немачком. Тада сам летео у четворомоторном бомбардеру Б—24. Били смо чланови 10. посаде, а ја сам служио у својству пилота.

Врло често смо једва избегли опасности. При једном бомбардовању испала су два мотора и тако сам се због те незгоде морао спустити на Корзику. Тамо смо остали док авион није био поправљен. Највећу опасност представљао је за нас противавионски топ. Ратни војни авиони су нас врло ретко нападали. Додуше, Немци су их имали много, али нису располагали са довољним количинама уља за лет, јер су амерички бомбардери често бомбардовали њихова уљна поља. Нечег смо се ипак бојали. Немци су први произвели ратне авионе на млазни погон. Ти авиони су се кретали као стреле поред нас. Срећом, време њиховог лета траје само око 15 минута—управо довољно да једном покушају да нас погоде, а затим опет одлете.

Наш највећи проблем је, како сам већ рекао, представљао противавионски топ. Летели смо на висини од 6 000 до 7 500 метара. Немци су уз помоћ радара могли тачно да утврде где се налазимо, што нас је врло узнемиравало. Топ је гађао гранатама с темпираним упаљачем — 88 или 105 милиметара. Чим је граната експлодирала досегавши одређену висину, њени би се парчићи разлетели на све стране. Ако би експлодирала у близини авиона, јако би га оштетила или чак срушила.

Баш то се догодило на нашој 46. акцији. Једна је граната прострелила наше крило и пробила се кроз резервоар. Ипак, експлодирала је тек изнад нас. Да је до експлозије дошло при удару, ја не бих могао сада ово да причам.

Током рата посећивао сам ноћну службу Божју, коју су служили војни свештеници. Они су били више слични психијатрима, него свештеницима. Али, ја сам тражио религиозну утеху; никада нисам знао да ли ћу се вратити назад из следеће акције.

Након 46. акције нисам се више вратио у упориште. Граната је погодила наш резервоар што је проузроковало застој једног од наших мотора. Догодило се то на граници између Немачке и Чехословачке. Убрзо после тога издао сам заповест: „Отворите окна за бомбе, ступите на даску за излазак и искачите!“ Седморица су искочила, а ја сам са још двојицом остао у авиону.

Налазили смо се изнад руско—немачког фронта. Под нама су се водиле жестоке борбе, а ми смо били тешко погођени. Ништа више није функционисало стрмоглавили смо се доле. Нити је управљач нити машина функционисала, пошто је авион мирно слетео на земљу, зауставио се после заношења. Када је избила ватра, иокочили смо кроз горње окно.

Заробили су ме Немци и тако се за мене рат завршио. Шест месеци провео сам као ратни заробљеник, после чега су ме ослободили Руси. По завршетку служења ратној авијацији вратио сам се у Џексонвил (Флорида, УСА). Било је то 1946. године.

У Џексонвилу је живела моја породица и породица Белот, а упознали су се током рата. По завршетку рата упознао сам Ивону Белот с којом сам се и оженио. Неки од њених рођака били су Јеховини сведоци, али она није била крштена с њеним рођацима, те сам јој рекао да ми не прича ништа о њиховој религији.

И даље сам био активан у презбитеријанској цркви, док је Ивона одржавала везу са сведоцима. Мећу нама није долазило до никаквих препирки ради религије, али током времена Ивона је прекинула везу са сведоцима. Престала је да проучава са њима, вратила се светским навикама, на пример слављењу Божића, Нове године и осталих празника. Чак је суделовала у политици.

Тих година сам врло мало чуо о сведоцима. Касније је један од њих радио за мене и мог пријатеља др Ивиа. Тај радник је причао др Ивиу нешто о битци од Армагедона. Будући да је мој пријатељ познавао Ивону из детињства, телефонирао јој је и рекао: „Ивона, ти си одгојена као сведок. Зашто ми ниси ништа причала о Армагедону?“ „Назваћу свог брата Дона“, одговорила је „и замолити га да ти он то објасни.“ Резултат је био да смо др Иви и његова жена, Ивона и ја почели да проучавамо Библију са Јеховиним сведоцима, а студиј је водио Дон Белот.

Тако је ето почело, а ја сам већ у међувремену био спреман на то. Нисам био задовољан с неким поступцима у мојој цркви. Као ђакон имао сам задатак да сакупљам прилоге. То ми није одговарало. Видео сам људе који нису знали како ће да прибаве следећи оброк, а онда сам им још и ја тражио новац.

Нашег смо проповедника плаћали 12 000 долара годишње, више него што је зарађивала већина других у општини. Један од ђакона говорио је са негодовањем: „Зашто се ти проповедници позивају увек у већу цркву, а никада у неку мању? У већој цркви је свакако већа плата!“

Узнемиравале су ме и црквене науке. Редовно смо добијали часопис Пресбитериен Сарви. У једном од њих појавио се дугачки чланак о пакленој ватри, где је било речено да је то место вечних мука за зле. Знао сам да то није тачно и да душа није бесмртна, него да човек после смрти више не постоји. Поново враћање у живот могуће је само кроз васкрсење (Језек. 18:4, 20; Проп. 9:5, 10; Рим. 6:23; Јован 5:28, 29).

У сваком случају наш је библијски студиј започео и тако је дошло до тога да сам касније прекинуо са различитим стварима. Најпре сам прекинуо везу са презбитеријанском црквом.

Дон Белот је четири до пет година сваке недеље верно долазио к нама, студирајући с нама сваки пут по три сата. Проучавали смо више књига у вези са Библијом —он је увек све потврђивао кроз Библију. Осим тога, Ивона и ја смо почели да посећујемо састанке Сведока у краљевској сали. Дубоко ме је дирнула њихова искреност и љубазност. Једног дана је прочитана вест о искључењу неког сведока, који је починио тежак грех. Тада сам рекао сам себи: „Презбитеријанска црква којој припадам не би никада учинила нешто такво.“ Сведоци су се много трудили да одрже своје скупштине морално чистим.

Тада сам био спреман да се предам Јехови и да се крстим. Још увек сам пушио, али за време проучавања успео сам да попушим само две до три цигарете. Знао сам да сведоци не одобравају ту навику, али није била забрањена. Међутим, у време када сам желео да се крстим, дошло је до промене и пушење је било потпуно забрањено.

Да ли можеш да замислиш како сам се осећао! Пушење је сигурно штетило мом здрављу, знао сам то добро. Десетину година сам био страствени пушач, и свако јутро сам након устајања кашљао око сат и по. Кроз све те године озбиљно сам покушавао да престанем са пушењем—најмање осам до десет пута. Али, сваки покушај је остао безуспешан.

У сваком случају сам одлучио да покушам још једном. Тога пута сам имао јаче мотиве. Размишљао сам о Исусовим речима: „Љуби Јехову . . . свим срцем својим.“ Његове даљње речи нарочито се односе на пушење: „Љуби ближњега као самог себе“ (Матеј 22:37—39). У мојој дотадашњој религији нисам током свих тих 45 година никада био поучен да и у том смислу љубим ближњега као самог себе.

Дакле, овога пута сам се у борби против своје слабости користио и духовном снагом. Молио сам Јехову за помоћ, а и моја породица је молила Бога да ми помогне да победим у тој борби. Био сам дубоко потресен када сам једне вечери чуо како се моја четворогодишња ћерка Кели моли Јехови: „Молим те, помогни тати да престане да пуши.“

Одредио сам рок до ког морам да престанем са пушењем. Године 1975. требао је да се одржи велики конгрес Јеховиних сведока. Увече пре конгреса попушио сам задњу цигарету! Два месеца пре тога пушио сам више него икада раније у животу—четири и по кутије дневно. То није било мудро, али мислио сам то је за растанак, једна врста психолошке завршне борбе. Увече пре тог конгреса попушио сам задњу цигарету. Отада нисам више запалио ниједну.

Нема враћања! Никада више не бих пожелео да почнем са пушењем. Али, захтев се вратио—чак седам година после тога. Ако неко каже да пушење није страст, не веруј му. Прве сам године сваку ноћ сањао да пушим, па чак и данас то повремено сањам. За случај да ме спопадне жеља, ја имам у аутомобилу увек кесицу пеперминт бомбона. И када ме то ухвати, жеља је исто јака као оног дана када сам престао. На срећу све потраје само неколико секунди. То је серија многих борби, али захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти добио сам битку.

Предстојао је и трећи изазов. Ако ми је као хришћанину било забрањено пушење, није ли онда забрањено да и другима набављам дуван? Да ли треба, односно да ли морам да продам своју уносну трговину (предузеће) дуваном? Познавао сам хришћане који су напуштали радна места неприкладна за хришћане—посао који им је доносио 10 000 до 15 000 долара годишње. А моја је трговина дуваном доносила сваке године бруто зараду од више милиона. Порез на промет износио је између 100 000 до 110 000 долара месечно.

Био сам трговац на велико. Велики произвођачи су куповали дуван од фармера, прерађивали га до крајњег производа и паковали га. А ја сам куповао од њих те дуванске производе и продавао их трговцима на мало. Импозантна је величина трговине дуваном—ту су не само цигарете, него и луле, дуван за жвакање и дуван за шмркање. Већини људи то није познато, али само дуван за шмркање представља велику трговину. Продавао сам га на тоне. У трговању дуваном нема привредне кризе. Напротив, када наступе тешка времена, људи постају нервозни па пуше више него икада.

Дакле, шта да учиним са својом трговином дувана? Одлучио сам, да је продам и учинио сам то. И тако сам ето прекинуо везу са црквом, престао пушити и бавити се трговином.

А у свему томе одиграо је улогу библијски студиј са хришћанским Јеховиним сведоцима. Врхунац је уследио године 1975. Када су се четири учесника тог студија, господин и госпођа Иви, Ивона и ја, крстили на једном конгресу Јеховиних сведока.

[Истакнути текст на 24. страни]

Издао сам заповест: „Отворите окна за бомбе, ступите на даску за искакање и искачите!“

[Истакнути текст на 24. страни]

Дружио сам се са њеним рођацима, али сам јој рекао да ми не прича ништа о њиховој религији.

[Истакнути текст на 25. страни]

Видео сам људе који нису знали како ће да набаве следећи оброк, а онда сам им још и ја тражио новац.

[Истакнути текст на 25. страни]

Ако ми је као хришћанину било забрањено пушење, зар није онда забрањено да и другима набављам дуван?

[Истакнути текст на 26. страни]

Био сам дубоко потресен када сам једне вечери чуо како се моја четворогодишња ћерка Кели моли Јехови: „Молим те, помогни тати да престане да пуши.“