Како је било у Хирошими?

Да ли ће Земља бити уништена у атомском рату?

6. АВГУСТА 1945. око 8:16 ујутро становници Хирошиме били су већ на ногама одлазећи на свакодневне послове. Било је топло, пријатно јутро. Делић секунде касније десетине хиљада људи било је угљенисано, раскомадано и смрскано. Центар града од 340 000 становника једноставно је сравњен са Земљом.

Жртве које још нису умрле кретале су се као неким нестварним светом. „Одједном сам се нашла на тлу, прекривена комадима дрвета“, присећа се Хануко Огасавара, која је тада била још девојчица. „Када сам устала, у очајничком покушају да видим око себе, био је мрак. Страховито преплашена тражила сам неко светло, мислећи да сам остала сама у свету смрти. . . . Одједном сам се упитала шта се догодило с мојом мајком и сестром . . . када је мрак почео да узмиче утврдила сам да око мене нема ничега. Није више било ни наше, нити суседове куће, такође ни оне иза нас. Све су нестале . . . Све је било мирно, веома мирно—језив моменат. Нашла сам своју мајку у једној цистерни за воду. Била је онесвешћена. Вичући ’мама, мама!’ тресла сам је да би је повратила к свести. Након што се освестила моја мајка је почела као луда да дозива моју сестру: ’Еико, Еико!’“

Њено дозивање се стапало с дозивањем осталих. Овим сценама, описаним у збирци под насловом Незаборавна ватра, припада и следећи извештај од Кикуна Сегаве: Уз неку мртву трудницу клечала је отприлике три године стара девојчица, држећи у руци конзерву с нешто воде. Желела је мајци да да воду да пије.

После пола часа, када се уклонио мрак са бледог неба, провалила је ватрена стихија. Професор Такенака покушао је извући своју жену испод кровне конструкције. Пламен га је потерао назад док је она молила: „Бежи даље драги!“ Сцене, попут ових понављале су се до бескраја. Мужеви, жене и деца, пријатељи и странци морали су да напусте умируће у ватри.

Један час након експлозије пала је на неке делове града „црна киша“. Радиоактивне честице падале су до касно поподне. Пожар и дим распиривао је снажан ветар, који је беснео сатима. Рањеници умотани у дроњке и жртве пожара нагрнули су из ватрене стихије. Књига Смрт у животу од Роберта Џеј Лифтона цитира изјаву трговца намирницама који је рекао: „Руке су држали савијено, . . . а кожа им је висила не само по рукама, него и по лицу и по целом телу. . . . Многи су умирали на улицама. Још сада их видим живо пред собом—као ходајуће сабласти. Нису више личили на људе из овог света“.

Неки од њих показивали су ране симптоме болести изазване радијацијом. Телесни слом био је пропраћен емоционалним и душевним. Људи су трпелии и умирали; тупи и апатични, без речи. „Они који су имали још нешто снаге, одлазили су немо у брда, сломљена духа и без иницијативе“, пише др. Ничикито Хачија у својој књизи Дневник Хирошиме.

У року од три месеца број умрлих у Хирошими попео се на отприлике 130 000. Али, коначни данак у људским животима још није био дошао крају. Недељама након експлозије, код многих преживелих наступила су крварења коже. После првих знакова праћених повраћањем, грозницом и жеђи, уследило је варљиво раздобље опоравка, испуњено надом. Али, пре или касније зрачење напада репродукцију ћелија, а пре свега коштану срж. Након завршног стадијума—опадања косе, пролива и крварења у цревима, устима и другим органима—наступа смрт.

Под утицајем зрачења јављају се многе болести. Долази до промене биолошких процеса. Урођена оштећења, катаракта, леукемија и друге врсте рака одређују судбину жртава бомбе бачене на Хирошиму.

То је била само мала бомба. Са својом разорном снагом од 12,5 килотона (које одговарају 12 500 тона ТНТ) данас се сматра само тактичним оружјем. У упоређењу с њом, једна хидрогенска бомба је разорнија 1 600 пута. Оно што се догодило у Хирошима само је милионити део холокауста, који би могао да проузрокује данашњи светски арсенал атомског оружја. „Доживљај становника Хирошиме“, пише Јонатан Шел, „. . . слика је стање у које би могао доспети цео наш свет, позадина једва схватљивог ужаса, који дрема директно под површином нашег нормалног живота. и у стању је сваке секунде да провали у тај нормални живот“ (The New Yorker, 1. фебруара 1982.).

Да ли ће свет да заврши на такав начин?

[Истакнути текст на 16. страни]

У року од три месеца број умрлих у Хирошими попео се на отприлике 130 000. Али коначни данак у људским животима још није достигнут