Живот једне балерине — радост и сузе

ПАДАЈУЋИ на тло у, бесвесном стању, отео ми се гласан крик. И док су ме уносили на позорницу, коју сам управо напустила, дошла сам поново к свести. Неко је брзо ставио једну даску на два ногара, учинивши тако једноставан сто на који су ме положили. Према мени је управљен велики рефлектор са позорнице.

Сви који су стајали наоколо запрепаштено су ме гледали. И док сам лежала овде лица обливена крвљу, неки се човек сагињао нада мном, говорећи ми стиснутих зуба: „Ништа се није догодило! Јесте ли разумели, ништа се није догодило!“

Шта се то није догодило? Ко је био тај човек, а ко људи око мене? Како сам се нашла у овој ситуацији? Радо ћу одговорити на ова питања, али допустите да се најпре вратим у време када сам била стара три године.

Као што је уобичајено за мале девојчице и ја сам била одушевљена гледајући балерине на телевизијском екрану. Тада се родила у мени жеља да једном и сама постанем балерина. Плес је постао садржај мог живота. Током времена постигла сам циљ, поставши професионална балерина.

У својој сам каријери много пута наступала у телевизијским емисијама, било плешући или дајући интервју. У једном од наступа у Мајк Даглас Шоу гостовала је позната комичарка Карол Бурнет. Само неколико дана пре тога било нам је речено да ћемо наступати са госпођицом Бурнет и то као плесачице кан—кана. Кад смо стигле у телевизијски студио рекоше нам да—лицем окренутим према гледаоцима—треба да представљамо добре плесачице, док ће за разлику од нас Карол Бурнет у средини реда—окренута леђима према гледаоцима—плесати и радити све наопако. Наравно, она ће се са крају окренути и тада ће гледаоци видети ко је плесао погрешно. Али, догодила се незгода. У телевизијском студију су нам пропустили рећи да ће музика кан—кана бити промењена у „Најлепше девојке света“. Какве ли промене темпа! Дозволили су нам два протрчавања а затим да направимо фигуру. Још се данас питам да ли је гледаоцима било јасно да смо ми требали бити „добре“ плесачице.

Одгајање духа

У мом образовању је било од детињства дубоко усађивано више предуслова. Прво, потпуна послушност уметничком водитељу (који је у себи уједињавао улогу мајстора балета и кореографа). Друго, потпуна лојалност групи и умећу плесања. Представа се мора наставити, без обзира шта да се догоди. Трећи се састојао у томе да се због развијања личног талента буде спреман при јелу, спавању и дисању, имати у мислима само једно: балет. Чим сам потписала уговор, за мене су донесене одлуке чак и у вези мог приватног живота (оног малог преосталог дела).

Осим тога, током школовања научила сам како се у последњој минути предузимају промене или доносе муњевите одлуке, када треба савладати нешто неочекивано или осигурати несметани ток представе. Када сам једном требала да врло брзо променим костим, гардероберка је само неколико секунди пре речи водиље за моју улогу, затворила затварач. Али, на супротној страни позорнице стајала је моја партнерка са својом гардероберком дајући ми јаким покретима до знања да се тог тренутка покварио затварач њеног костима. Више није било времена да се причврсти на било који начин. Када би гледаоци приметили да је мој костим закопчан, а костим друге плесачице откопчан, они би одмах знали да нешто није у реду. Чим сам чула речи водиље, кренула сам напред, осетила сам како се мој затварач повлачи према доле и тако смо се нас две појавиле пред Академи оф Мјузик ин Филаделфија (Пенсилваниа, САД). Напето смо очекивале да ли ћемо још пре почетка нашег наступа постати плесачице варијетеа. Срећом, остале смо балерине.

Када сам била стара нешто преко 10 година, биле су код девојчица модерне кратке фризуре. А ја сам имала дугу косу. Одлучила сам да сјединим обоје, тиме да одрежем косу на краће, а да ипак остане довољно дугачка да бих је могла везати гуменом врпцом, а на њу причврстити део косе, односно шињон. То је теоретски била добра замисао, али у пракси је све испало другачије. Пошто сам употребила најмање стотину шнали за косу да бих учврстила тај део косе, налакирала сам косу и коначно била спремна за наступ. Све се одвијало одлично док нису дошле на ред пируете (брзи окретаји на једној нози). Ја сам се зауставила, али мој се део косе — шињон откотрљао као летећи тањир право у мрачно гледалиште. Гледаоци нису могли да зауставе смех, мој кореограф је, благо речено, побеснео, а ја сам се смртно преплашила. Пошто професионална плесачица не сме да дозволи да јој се на позорници види мали комадић пертле њене патике, можеш да замислиш какав је тек „грех“ да се изгуби део са косе. Пошто су сви у трупи знали какав ми велики крах предстоји, сакрили су ме у један сандук, док се не смире таласи буре.

Одгајање тела

Молим те, дозволи ми да ти опишем школовање професионалне балерине, а не оно што ти можда замишљаш кад твоје дете жели да узима часове балета ради љупкости плеса и тренирања тела.

Школовање за професионалца укључује сталну, строгу телесну дисциплину, уз могућност многих повреда. Почела сам са седам година, најпре с учењем једном недељно. Убрзо после тога недељно сам имала 2, 3, 4 и најзад 15 часова учења. Пре но што сам стекла статус професионалца имала сам отприлике осам наступа годишње.

Кад сам била стара око 16 година наша је трупа прешла у професионалце и тако се број наступа преко ноћи попео на скоро 80 годишње. То је ставило пред нас изванредно велике захтев. Пре завршетка Високе школе радила сам после наставе као секретарица. Четири вечери преко недеље давала сам часове балета, после чега су следиле пробе. Није било ништа необично да нека проба потраје до један или до два сата ујутро. А од петка увече до недеље имали смо обично две до три представе. Свакој су представи претходиле вежбе уигравања и пробе. Према мојој процени сваке недеље сам провела просечно 35 до 40 сати у тренингу, пробама и планираним представама. У „слободно време“ радила сам за потребе школа и позоришних трупа, кореографију мјузикала, као на пример: Мјузик Мен, Д Кинг енд Ај, и Финиен’с Рејнбоу.

По завршетку Високе школе радила сам пуно радно време као секретарица, а осим тога проводила сам просечно 45 до 50 сати недељно са вежбама, пробама и представама. Иако сам могла живети од прихода, које сам имала као професионалан плесачица, желела сам да задржим допунски посао, како бих уштедела што више новца. Знала сам да ћу, ако покушам продор у неку већу балетску групу, требати допунски резервни капитал, од којег бих могла да живим, док ми не успе такав продор.

А како је с ногама у професионалне балерине, која мора да буде сатима у балетским патикама? Патика је у почетку тврда, изазива трење и жуљеве. Током времена жуљеви отврдну и стварају се курје очи. Испод сваког курјег ока може настати нови мехур. Тај кружни ток се стално понавља. Крајњи резултат су рањави, крвави прсти на ногама. Једном су све курије, очи истовремено тврде, други пут већина крвари—ово задње се чешће догађа.

А како је с ноктима на ножним прстима? Треба рачунати с тим да их се може изгубити, а ипак плесати даље док не нарасту нови. Ове се то одвија у плесној патици, која је неколико бројева мања од ципела за улицу. И чак кад боле ноге—а то је већином случај—представа се никада не прекида. Наставља се, чак кад то значи завршити представу е крвљу натопљеним патикама, што ми се већ догодило. Речено нам је да нема правог професионалца, док се најмање једном не изгубе сви нокти на ножним прстима.

Ради повреде се никада не подиже много буке. Једном сам у старости од 14 година закаснила на наставу. Тако сам пропустила вежбе на шипки (кад се уигравају и растежу мишићи). Стигла сам у часу кад су други радили на конопцу. Моји су мишићи били још хладни и стиснути, али присилила сам се и—прасак! Не могу вам описати тај бол. Кад су наше мајке, које су се налазиле у суседној просторији чуле буку, сјатиле су се да виде ко је шта сломио. Било нам је речено да је то пуцање жила и ја сам морала цело вече да вежбам с тим. Плакала сам молећи за милост, али речено ми је да не прецењујем ту повреду. Послушала сам и никада нисам отишла к лекару.

Једанаест година касније била сам ради компликација, проузрокованих том несрећом, подвргнута једној тешкој операцији. Мајке су биле у праву. Сазнала сам да је био потпуно сломљен доњи део моје десне карличне кости, па су живци знатно изгубили на функцији, били су ми оштећени мишићи, а доњи део моје карличне кости није још ни данас зарастао.

Повреде могу бити незнатније или пак озбиљне природе. Пошто плесач стално потражује нешто од свог тела, то су незнатне повреде често хроничне природе, тако да не могу више никада бити излечене. Нека девојчица из наше трупе истегнула је мишиће већег броја ребара, изводећи једно посебно тешко лебдење. После тога је приликом сваког наступа морала да буде повезана завојем, да би могла да изводи то лебдеће стање. Сећам се две прилике када су плесачи морали ради те болне повреде мишића да приме инекције кортизона, како би могла да се настави представа.

Из личног искуства могу рећи да професионалног плесача у најмање 75 до 80 посто трајања његове каријере увек нешто боли—било ноге, мишићи или чак кости.

Поглед уназад—са сузама

Једном је наша мала балетна трупа добила финансијску помоћ. Свако од нас примио је прву плату, били смо плаћени за оно што смо радо радили. Живот је био диван — отприлике месец даца. Дирекција ме је изабрала за представника трупе, да бих могла посредовати у вези питања или неспоразума, који би по питању зараде могли искрснути између плесача и управе. Свашта сам слушала у вези тога. Скоро преко поћи пријатељства су се претварала у супарништво. Било је излива гњева и свађа, при чему се употребљавао говор, који тешко да би одговарао нашим претпоставкама. Постали смо свесни шта значи конкурентска борба, а у многим смо случајевима заборављали шта је то пријатељство. Одједном смо почели живети у сасвим другачијем свету, а то је болело.

А шта рећи о моралу околине? Била сам окружена браколомством, хомосексуалношћу, бисексуалношћу и другим перверзијама. Једном се неки плесач појавио са сликом лепе, раскошне жене у вечерњој хаљини. Погађали смо шта жели са сликом те жене, док нисмо сазнали да је то његова слика.

С том сам трупом плесала од своје 11. године живота, растући под надгледавањем уметничког водитеља, као дете под заштитом оца. Била сам лакомислено поверљива и лојална, а тешким сам радом и талентом заслуживала своје улоге. Додуше, раније споменута повреда штетно је деловала на моје улоге, али сада сам била солиста с предношћу да плешем Пас де троис (плес за три особе) с прима балерином и премиер дансеур (првим соло плесачем) наше трупе у једном оригиналном, модерном балету.

Ипак, сматрала сам да сам дорасла преузимању улоге, која би била кореографирана за мене лично, што би било врло значајно за моју будућност. Разговарала сам о томе са својим уметничким водитељем. И он је сматрао да сам способна за то, обећавши ми да ће учинити кореографију за мене, али само под условом да будем интимна с њим.

Била сам запрепашћена, мислећи прво да се шали. Али, ускоро је постало јасно да је озбиљно мислио. Побеснила сам. Нисам могла да схватим да би ми он то могао да учини! Одлучно сам га одбила, не показавши спремност на попуштање. Он је и даље покушавао да ме наведе на промену мишљења, подсећајући ме стално на то да њему могу захвалити за све што сам постигла улоге, новац и уговор. А шта је било с тешким радом и талентом? Била сам сломљена, жалосна и огорчена.

Нови шок

Неко време после тога уследио је други шокирајући доживљај. После једне представе упутила сам се до овог аутомобила на улици. Пре него што сам успела да откључам врата, пришла су ми с леђа два младића и напала ме. Један је држао моје руке чврсто савијајући ми потиљак, док ме је други ударао шакама у лице. Потом је уследило оно што сам испричала на почетку свог извештаја.

Зашто су ме напали? Било је то крајем 60—тих година, када су широм САД на дневном реду били расистички устанци и немири. Ја сам била белкиња, а они црнци, дакле постала сам жртва социјалног незадовољства.

Али, зашто је, док сам лежала овде обливена крвљу, мој уметнички водитељ стално говорио: „Ништа се није догодило!“? Зато јер се бојао да бисмо, ако за тај случај сазнају новинари и они који су нас плаћали, могли изгубити новчану помоћ. Неко је позвао болничка кола, што је потом опозвано. Други су говорили да ме треба отпремити неком лекару или у болницу. И то је било одбијено. У свему је било одлучујуће само осигурање наших финансијских интереса.

И лежећи сада овако у заносу постала сам свесна да не представљам ништа друго до комад меса, којим се служе друга да би зарадили новац. И кад је неколико месеци после тога истекао мој уговор, напустила сам трупу уз претњу да ће они спречити мој улазак у било коју другу трупу.

Један се свет сломио преда мном. Учинило ми се да губим садржај живота. Пошто више нисам имала поверења ни у ког човека, најзад сам целу ноћ молила Бога, употребљавајући његово име Јехова. Моја мајка је једном раније проучавала Библију с Јеховиним сведоцима, па је тако поучавала и нас децу, иако јој се отац огорчено противио. Дакле, поседовала сам неко познавање Библије, које ми није баш много значило. Па ипак, сада сам у својој тешкоћи повикала ка Јехови. Пошто су Сведоци били тако љубазни с мојом мајком, замолила сам га те ноћи да ми пошаље Јеховине сведоке, уколико би ,ми они могли помоћи да опет дођем у живот.

Дан након молитве преселила сам се у Сан Франциско у нади да ћу опет почети да радим у једној другој балетској трупи (ансамблу) и тако сам ускоро започела да играм у Сан Франциско балету. У року од три недеље била је саслушана моја молитва, јер када сам се преселила у нови стан, утврдила сам да управитељица куће одржава везу с Јеховиним сведоцима. Она се одмах побринула да посетим састанак у краљевској сали. Посебно ме је погодила љубазност присутних. Нажалост, припреме за прво плесање у Сан Франциско балету, као и моје радно место, узимале су ми много времена, тако да су прошле недеље пре него што сам опет ступила у везу с Јеховиних сведоцима.

У то време догодиле су ми се две ствари. Још пре него што сам била нападнута, имала сам проблема с једним оком, тако да сам чак неколико пута била оперисана. Након добијених удараца по лицу, то је око брзо почело губити јачину вида, осећала сам страшне болове. У име свега на свету желела сам да играм, али ми плесање у новом балетском ансамблу није донело срећу којој сам се надала.

Повратиле су се депресије и незадовољства, и у то су се време опет појавили Јеховини сведоци. Разговарали су са мном и понудили ми два помоћна средства за разумевање Библије. Хтела сам да дам прилог за књиге, али до следеће плате остало ми је само 50 центи, а тај новац је био резервисан за кутију цигарета, јер сам била зависна од никотина. Добила сам књиге: Још сам их исто вече читала, такође нешто из Библије. Тада сам схватила да сам нашла не само истину о Божјој намери у вези са човечанством уопште, него да сам пронашла и смисао у личном животу.

С поуздањем у будућност

Пошто сам неко време проучавала Библију с Јеховиним сведоцима, предала сам се Јехови и крстила се у жељи да му служим. Мој је циљ био да постанем пионир (пуновремени слуга). Била сам чврсто уверена да би значило да уопште не ценим све што је Јехова учинио за мене, ако бих пошто сам 13 година била целим срцем предана плесу, њега сада мање волела.

Али, моје срце је још увек тежило за плесом. Управо у тренутку када сам била у могућности да почнем да служим као пионир, понудила ми је једна балетска компанија улогу шећерне виле у Разбиораху. Чак ми је било речено да ће ансамбл подесити време пробе према мом временском плану, како бих могла неометано посећивати састанке. Једва да би који балетни ансамбл учинио тако шта! Било је то врло привлачно.

Молила сам се размишљајући о свему што ми се догађало као последица моје каријере, и зашто сам се заправо обратила Јехови. Сетила сам се какав мир у срцу сада уживам. Те сам ноћи одлучила да одбијем понуду и никада више да прихватим каријеру балерине у садашњем саставу ствари.

А како се данас осећам? Знам да сам донела исправну одлуку. Благословљена сам љубазним супругом и кроз 14 година, колико је протекло од завршетка моје каријере балерине, устрајала сам у пуновременој служби. Тренутно служим са својим супругом у главној канцеларији Јеховиних сведока.

Дошло је и до тога да сам се морала одрећи једног ока како би се опасао вид другог. Али, замисли моју радост када ми је једна од првих особа којима сам помогла да крене путем живота, рекла да ја имам управо оно што она већ дуго тражи. Приметила је како сам упркос свему била у стању да се смејем и са тако великим поуздањем причам о дану, када ћу опет моћи све добро да видим. Тачно, Бог је одлучио да очисти земљу од сваког неморала и зла, да би је претворио у рај. Тада ће цело човечанство постићи телесно, емоционално и душевно савршенство, и вечни живот.

А како је са мојом страшћу за плесањем? Ја ни у ком случају нисам заувек напустила плес. Сада имам само једну паузу. Најважније што сада могу учинити састоји се у томе да разговарам с другима о будућој рајској Земљи. Тамо ћу вечно имати прилику да плешем до миле воље, и то без присуства боли и незадовољства каква сам доживљавала у овом саставу. Вероватно ћу тада јако пуно плесати слично краљу Давиду, који је то радосно чинио једном приликом (2. Сам. 6:14). Надам се да ћеш и ти бити присутан, да би плесао заједно са мном. (Извештај како га је испричала Елизабета Балнаве)

[Истакнути текст на 27. страни]

Гледаоци нису могли да зауставе смех, мој кореограф је, благо речено, побеснео, а ја сам се смртно преплашила.

[Истакнути текст на 28. страни]

Из личног искуства могу рећи да током 75 до 80 посто трајања каријере увек нешто боли.

[Истакнути текст на 29. страни]

Била сам окружена браколомством, хомосексуалношћу и другим перверзијама

[Истакнути текст на 30. страни]

У року од три недеље била је саслушана моја молитва.