Од богатства до беде и онда до среће

Новац. Дроге. Секс. Ове ствари су завеле многе младе људе. Међутим, да ли такав живот доноси срећу? Прочитај истиниту животну причу једне жене која је лично искусила тежак живот. Она показује колико могу бити снажна библијска начела ако се ради о томе да се личност неког човека промени на боље.

КАДА сам била стара само три дана, 1948. године, усвојила ме је једна породица имућнијег средњег сталежа. Били смо петочлана породица — моји нови родитељи, њихове две кћерке и ја. Тамо сам проводила задовољан и сигуран живот. Имали смо све по светским стандардима. Већи део мог школовања провела сам у редовној школи, иако сам две године провела и у католичком интернату.

Наши родитељи су нам омогућили све што смо зажелели — часове балета, тениса и јахања. Имали смо свој базен, а ја сам суделовала у такмичарском и уметничком пливању. Нисам схватила да су туђи животи толико различити од наших све док нисам дошла у своје пубертетске године и до матуре у гимназији. До тог ме је времена учесталост демонстрација за грађанска права у 1960—им годинама учинила свесном предрасуде и чињенице да нису сви били сиромашни због лењости.

Почела сам да истражујем ствари које сам учила у католичкој школи. Била сам веома ревна у овом обожавању. У ствари, неколико сам година желела да постанем калуђерица. Међутим, моја су питања остајала без одговора. Почела сам да сумњам у своју веру.

Видела сам да само мањина људи може да живи онако као ја, а то сам сматрала најнеправеднијим. Моји родитељи су показивали мало саосећања за сиромашније људе. Они су сматрали, ,да када би сиромашни људи радили само мало марљивије и упорније могли би имати оно што имамо и ми’. Осећала сам се као да им не припадам; постала сам врло усамљена.

Због таквих становишта која су ме окруживала, окренула сам се другим стварима — углавном пићу и младићима. Маштала сам о томе да се удам за рок певача, те сам се тако дружила једино с младићима из рок група. Повукла сам се из породичних активности и постала проблематично дете. Када сам имала 16 година, била сам тврдоглава и необуздана и код куће сам стварала многе невоље. Ноћу сам излазила да пијем и спавам са младићима што ми је донело ужасан углед у школи. Моји родитељи су били свега сити, те су ми после завршетка гимназије изнајмили собу у Сан Франциску и избацили ме из куће.

Срела сам младића који се звао Патрик. Заљубила сам се у њега и одлучили смо да одемо у Њујорк, одакле је он био. С њим и његовом породицом сам остала неколико месеци. Убрзо ме се заситио, те ме је упознао с Париш, девојком коју је упознао у Гринич Вилиџу. Преселила сам се код ње.

Имала је мало уштеђеног новца када сам је упознала, али је он убрзо нестао, те смо биле избачене на улицу. Сада смо искусиле живот улице. Ако не бисмо могле пронаћи некога с ким бисмо провеле ноћ, узимале смо дрогу и остајале будне целу ноћ просећи новац на уличним угловима или у подземној железници. Повремено сам се запошљавала као барска девојка која изнуђује од мушкарца пиће да би се повећао промет за шта сам добијала новац. Такође сам радила као порно модел и проститутка. Понекад смо тражећи храну претурале по ресторанским кантама за смеће или смо улазиле у ресторане и јеле остатке туђих јела. Тада смо крале напојницу коју су гости остављали на столу да бисмо купиле мало кафе.

Понекад је све што смо имале да обучемо била одећа коју смо имале на себи. Ја сам дословно из богатства дошла до беде. Нову смо одећу каткада добијале од старијих имућнијих људи који су нам за одређене услуге куповали одећу. Једанпут сам, требајући капут, ушла у велику робну кућу, обукла леп зимски капут и изашла — наравно, без плаћања!

Једна од музичких група из Вилиџа нам је помагала, а преко њих сам се упознала с марихуаном. Током следећих пет година сам узимања друге дроге — ЛСД (дословно стотине пута), ТХЦ, амфетамине, хероин, кокаин, опијум, хашиш и многе друге. Касније сам радила за велику кријумчарску организацију наркотика, летећи између Сан Франциска и Њујорка с коферима пуним марихуане.

После неколико месеци проведених у Њујорку, Париш и ја смо отпутовале у Холивуд. Тамо сам срела Карол, девојку с којом сам ишла у интернат. Допустила је Париши и мени да се уселимо код ње.

У то време смо узимале „даунерс“, то су барбитурати (даунери за смирење). Узимала сам шест до седам таблета на дан. Многе ноћи смо биле омамљене дрогом, те бисмо тада отишле у Сансет Стрип да слушамо како музика трешти из клубова. Једне ноћи када смо Карол и ја то урадиле, пришла су нам два човека и понудила нас марихуаном, коју смо и узеле. Стрпали су нас у њихов ауто, и од једном сам била претучена и силована.

Карол је некако успела да побегне и позове милицију. Милиција је стигла довољно брзо да ухвати човека који ме је силовао. Они су ме подвргли испитивању па су ме затим ухапсили, због једне карте коју нисам била платила. Он је био ослобођен, а ја сам доспела у затвор.

Годину дана касније, маја 1968. отпутовала сам у Њујорк где сам се поново нашла са Патриком. Убрзо сам затруднела. Он није хтео ни мене ни бебу, па сам се вратила у Сан Франциско. Била сам неудата и сама, а ускоро сам требала да постанем мајка. Била сам толико уплашена да сам почела да размишљам о самоубиству.

Када сам била негде у осмом месецу трудноће назвао ме је Патрик и рекао да жели да се врати. Требало му је 450 долара и ја сам му их дала. Била сам спремна да учиним све да га вратим! Требало му је, такође, неколико мојих писама за војну комисију. Написала сам писма, наводећи да ме Патрик издржава. Мислим да су их моја писма успела преварити, то јест, да ослободе Патрика војне обавезе. Међутим, после тога више никад нисам ништа чула о њему. Неколико недеља касније, 18. фебруара 1969. родила сам девојчицу.

Тада сам схватила да мора постојати бољи начин живота него онај који сам проживела. Искусила сам оба начина — беду и богатство — али још увек нисам била срећна. Почела сам да тражим одговоре негде другде.

Тражећи одговоре, придружила сам се децембра 1970. Исусовом покрету названом „Пут“. Живела сам ванбрачно с младићем званим Стив, али се нико у покрету изгледа није ништа обазирао на то. У то сам време некако дошла у додир с једним од Јеховиних сведока. Била сам у Маркет Стриту у Сан Франциску када ми је сведок приступио. Питао ме је да ли сам хришћанка. „Да!“одговорила сам. Била сам веома узбуђена што сам с неким могла да разговарам о Библији.

,Зашто постоји толико невоља на свету?’питала сам га. Показао ми је Матеја 24:3—13, и објаснио ми је да је садашње светско стање део „знака“ који показује да живимо у времену свршетка. Тада је почео објашњавати како ће Божје Царство убрзо донети човечанству мир и сигурност и одстранити смрт, старост и болест (Откривење 21:3, 4). Какву ли је само прекрасну будућност изложио! Уговорио је са мном састанак за библијски студиј те вечери у седам.

Када сам дошла кући одмах сам Стиву испричала све узбудљиве ствари које сам управо чула. Међутим, он није са мном поделио узбуђење. У ствари, рекао је да су сведоци антихристи и да проповедају ново хришћанство. Рекао ми је да нисам требала да разговарам с њим. Поверовала сам Стиву, па сам се потрудила да не будем код куће кад сведок буде звао.

Неколико недеља касније затруднела сам. Стив није желео дете и одселио се. Била сам опет на почетку, неудата, сама и трудна. Нисам желела да прођем кроз још једну трудноћу, па сам се када сам била у четвртом месецу, пријавила у болницу на абортус. То ме је болело, телесно и душевно. Када су обавили свој посао и извадили дете, оставили су га у једној посуди целу ноћ поред мене. Био је дечак. Шта сам то учинила? Нисам имала право да ускратим свом сину право на живот. Та мисао ме мучи и дан данас.

Неколико месеци касније, у августу 1971. срела сам девојку с којом сам живела у комуни у Сан Франциску. Она је постала Јеховин сведок. Причале смо и причале. Упознала ме је с Јеховином сведокињом, која ми је понудила библијски студиј. Овог пута нисам губила време да започнем студирање Библије с том драгом женом, која ми је постала као мајка. Она и њен супруг су ме научили не само Библији, него и личној хигијени, бризи за дете, одржавању домаћинства, куповини и другим практичним стварима. Купили су ми нешто одеће и топли зимски капут.

Знала сам да се морам променити. Чак сам пре првог проучавања престала да пушим (пушила сам три кутије цигарета дневно) и одрекла се свих дрога. У свом срцу сам одлучила да следим Јеховин закон с обзиром на полни морал. Напредовала сам све до тренутка када сам, 17. јуна 1972. симболизовала своје предање Јехови Богу крштењем (1. Коринћанима 6:9—11).

Сада, неких 13 година касније, ја још увек верно служим свом Створитељу. Моја кћерка, која сада има 16 година, се крстила 12. марта 1983. У октобру 1975. удала сам се за једног Јеховиног сведока, који је диван поглавар породице, љубазни супруг и отац троје наше деце. Од 1. фебруара 1982. имам радост да служим као општи пионир, проводећи 90 сати сваки месец на том послу.

Најзад сам пронашла праву срећу!

[Истакнути текст на 27. страни]

Када сам ишла у средњу школу била сам тврдоглава и необуздана, причињавала сам својим родитељима велику невољу

[Истакнути текст на 28. страни]

Нисам имала право да ускратим свом сину право на живот. Та мисао ме мучи и дан данас

[Истакнути текст на 29. страни]

Од 1982. године имам радост да проводим месечно најмање 90 сати у служби проповедања