Био сам крадљивац дијаманата
ХАТОН ГАРДЕН, лондонска трговачка четврт са трговинама дијаманата, врло је опасна мета за криминалце. Високо изнад улице постављене су камере помоћу којих милиција стално надгледа цело то подручје. Упркос томе, у јуну 1973. кренули смо тамо мој ортак и ја, носећи са собом сакривено ватрено оружје и спреј са амонијаком. Он је био одевен као трговац, а ја сам имао на себи бели мантил, какав носе научници који уче да брусе дијаманте.
Тај смо разбојнички препад планирали врло брижљиво, пазећи посебно на то да изаберемо право време, како бисмо могли брзо да побегнемо. Одређеног дана следили смо човека, који је требало да постане наша жртва, након што је подигао своје дијаманте из трезора у банци. Носио је робу вредну најмање милион фунти (4 500 000 ДМ) и то у два кофера. Срушили смо га на под, отели му кофере и побегли аутомобилом, који нас је чекао. Све је трајало само неку секунду.
Након неколико кућних блокова, променили смо аутомобил и одвезли се изван Лондона, да би смо сакрили плен, док се не стиша узбуна. Потом смо уз помоћ лажних пасоша одлетели на недељу дана у Шпанију. Након повратка подигли смо дијаманте и ставили их у трезор неке банке на име једног познаника, који се није налазио на списку милиције. Али, чињеница да смо виђени у друштву тог човека, дошла је до ушију гангстера, који нам је дао налог за напад. Он очигледно није никада намеравао да дозволи да ми задржимо дијаманте. Зато је тако уплашио нашег познаника, да му их је изручио. Мој партнер и ја нисмо никада више видели то драго камење.
Пљачка дијаманата је била врхунац седмогодишњег искуства и школовања за криминалца. Било ми је тек 16 година када сам први пут упао у озбиљне тешкоће, јер сам у неком разрачунавању забио нож у једног човека. Али, обзиром да раније нисам био кажњаван, суд се задовољио новчаном казном и строгом опоменом, али то ме није поплашило. Након тога стално сам долазио у сукоб са милицијом.
Осамнаест месеци после туче с ножевима суделовао сам са неком бандом у разрачунавању, којом је приликом био убијен један човек. Били смо оптужени због убиства, али оптужба је повучена, јер се није могло тачно утврдити ко га је заправо убио. Ипак, одведен сам у Борстал (затвор за младе кажњенике). Пре пљачке дијаманата одседео сам три казне затвора, а више пута био сам кажњаван новчано или укором. Све је то била игра, у којој се према речима криминалаца—професионалаца, „нешто добија а нешто губи“.
Дијаманти или „бисери“ — за шта ћу се одлучити?
Када сам се након пљачке дијаманата вратио у Енглеску, моје се име, наравно, налазило на врху милицијске потернице. Зато сам потражио конак у једној мирној улици на периферији Лондона далеко од куће и од ранијих скровишта. Власница куће је, што сам касније сазнао, сваке недеље проучавала Библију са Јеховиним сведоцима — једном групом за коју нисам никада раније ни чуо. Она ми је причала о Сведоцима, али то ме није погађало. Ја сам се и даље дружио са криминалцима, трговао са дрогом, суделовао у играма на срећу и много пио. Али, једва је прошао који дан, а да ми није причала нешто о Библији.
Једног ме дана позвала да присуствујем разговору са Сведоцима, који су је посећивали и проучавали с њом. Испрва сам био неповерљив, планирајући бегство кроз споредни излаз у башту, а затим преко железничке пруге — сигурно је сигурно! Касније сам се тајно прикрао соби, прислушкујући шта се говори. Коначно сам се заинтересовао и сагласио се да моја газдарица води сличан студиј са мном. Њени „бисери“ библијске мудрости почели су да делују. Моја жеђ за упознавањем Бога и његовог Царства, расла је муњевитом брзином. Ускоро смо проучавали трипута дневно.
Моја је љубазна кућевласница, иако још није била крштена Сведокиња, посећивала састанке у оближњој краљевској сали (место сакупљања Јеховиних сведока). Често ме позивала да пођем с њом, и тако сам коначно кренуо да видим шта се тамо догађа. Био сам, благо речено, крајње изненађен. Противно очекивању, није ми било нимало досадно или једнолично. Топлина и љубав коју сам осетио била је очигледно права, истинска. А цењење духовних ствари, које изгледа сви поседују, било је нешто изванредно. Почео сам редовно да посећујем састанке, уверен да сам пронашао истину. Желео сам да припадам тим људима, да делим са њима поуздање, радост и наду. Желео сам да развијем исти однос са Јеховом, какав су они поседовали.
Да ли да се пријавим милицији?
Схватио сам да морам свој живот довести у ред. Савест ми је говорила да се морам пријавити милицији, рачунајући са последицама, без обзира како тешке биле. Плашила ме и помисао на то, јер сам знао да би то могло да значи и до 15 година затвора. Пре свега мораћу да поднесем презир и ругање својих некадашњих пријатеља, који су били на одслужењу казне за разна насиља. Али, другог пута није било. Најпре сам одстранио дрогу, иако је то значило велики новчани губитак. Опростио сам дугове свима, који су ми били дужни још од времена мог илегалног деловања.
Пре одласка у милицију желео сам у сваком случају да видим своју мајку и испричам јој зашто сам одлучио тако да поступим. Јако сам је волео. Она је дала све од себе, да би нас, децу сачувала од криминала, али ми смо омаловажавали њене савете, почевши већ као омладинци да сакупљамо искуство по затворима. То ју је болело у срцу, јер готово непрекидно се један или други син налазио у затвору. Ипак, увек нам је помагала.
Брат ме одвезао кући да бих је још једном видео. Била је то рискантна вожња, јер је милиција пазила на наш родитељски дом, у случају да га посетим. Намеравао сам да се пријавим тек када средим неке своје ствари. Пригњечен на поду малог аутомобила, сигурно сам стигао кући. Мајка је осетила олакшање, сазнавши да прекидам живот криминалца, и да сам нашао нешто солидно и вредно, на чему ћу градити остатак живота. Биле су ми тек 24 године. За кратко време колико је трајала посета, испричао сам јој колико ми је било могуће о Божјем царству. Тада још нисам знао да ми је то једина прилика, јер док сам се налазио у затвору мајка је умрла.
Реаговање милиције на моје признање
У јануару 1974, кренуо сам у милицију у пратњи адвоката и свог брата. Кад сам се представио службенику милиције као Алфред Скули, пиљио је укочено у мене, као да не верује властитим ушима. Тражили су ме већ шест месеци.
Следећих дана био сам сатима саслушаван, јер дијаманти нису још увек били пронађени. Службеници милиције су били неповерљиви према мотиву мог признања. Поучени, несумњиво дугогодишњим искуством, мислили су: Једном лопов, заувек лопов. Док сам им покушавао да причам о промени свог начина гледања на живот, само су ме исмејавали. Послали су ме у истражни затвор у Брикстон где сам 6 месеци чекао на расправу.
Моје познавање Библије било је ограничено само на основне ствари, јер читао сам је тек два месеца. Обзиром да сам имао на располагању пуно времена, почео сам дубље да тражим по њој, и то уз помоћ литературе, коју сам добијао од сведока. Моји пријатељи из краљевске сале добро су ме снабдевали потребним градивом. И док су пролазиле недеље постајао сам у духовном погледу све јачи.
3. јуна 1974. мој случај долази на суд. У моју корист говорио је један старешина из краљевске сале, као и отац моје газдарице један почасни службени социјални радник, који се посебно занимао за кажњива дела. Судија је одмерио њихове говоре, чињеницу да сам се сам пријавио, као и мотив за то. Био је врло обазрив према мени, осудивши ме само на пет година, уместо на дугу казну. Одахнуо сам. Уз скраћење казне затвора ради доброг понашања, могао бих бити ослобођен за три године. Желео сам да искористим време за наставак библијског студија и објављивање добре вести свима, до којих бих у затвору дошао.
Дељење „бисера“ у затвору
Прво сам био у затвору Вормвуд Скрабс, у западном делу Лондона. Ту су владале непријатне околности, установа је била пренатрпана, али све је то у неку руку било надокнађено чињеницом да сам се налазио овде, у Лондону, где су ме често посећивали моји пријатељи, Сведоци, на чему сам им врло захвалан. У тој смо установи били 23 сата на дан затворени у ћелији. Тада сам искусио колико може ојачати тиха молитва.
Током дневног једночасовног обилажења, настојао сам своје библијске „бисере“ да делим с другим затвореницима, тражећи оне који су желели више да сазнају. Видевши то, моји некадашњи пријатељи, криминалци, почели су да ми се ругају. Некако шест месеци касније био сам одведен у добро чувани затвор у Мејдстоун (Кент), где сам добио задужење да водим бригу о библиотеци. То ја био не само леп посао, него ми је и омогућавао да ступим у везу са већином затвореника, и да разговарам са њима о свом веровању. Имао сам у томе успеха, јер су најмање два затвореника била крштена по изласку из затвора.
Да ли је лако ићи правим путем?
Док сам се налазио у затвору, Сведоци су ме редовно посећивали, а наставили су да ми помажу и након отпуштања из затвора. Три месеца касније крстио сам се на једном конгресу у Лондону, симболизујући тако предање Јехови, које сам учинио много раније, још у затвору. Сада, шест година након тога, ја сам срећно ожењени супруг, отац двоје деце. Имам и добро радно место.
Промена начина живота није ми лако пала. Осим туче, прање аутомобила био је најтежи физички посао који сам икада радио. Сада сам морао себе да присилим да радим осам сати дневно, а да након тога помажем и у кућним пословима. Никада нисам живео по неком шаблону, а сада је било важно да се живи уредно. Увек сам презирао стегу било које врсте, а сада је требало уважити чињеницу да нисам увек у праву. Увек сам располагао са много новаца, а сада сам требао пажљиво да поступам са зарађеним новцем, да бих могао да збринем своју породицу.
Не желим рећи да је све то било лако, али сигурно се исплатило. Љубав моје супруге, одговорност за децу, љубазност мог послодавца и помоћ хришћанске браће — све то ми је помогло да учиним тај прелаз. А пре свега помогао ми је Јехова кроз своју Реч, Библију, као и тиме што је саслушао моје молитве.
То ме испуњава великом захвалношћу. Побегао сам од бесмисленог живота криминалца и научио како могу бити стварно срећан. Када се осврнем назад, прошлост ми изгледа празна и бесплодна. Колико су само истините речи из Библије, које гласе: „Мудрост и знање спасоносно су благо, а страх Јеховин његово богатство“. Да, то благо — бисери мудрости, далеко су драгоценији од свих украдених дијаманата! (Исаија 33:б,Ст). (Извештај како га је испричао Алфред Скули).
[Слика на 15. страни]
Фотографија затвореничка Алфреда Скулиа из 1975. године
[Слика на 16. страни]
Алфред Скули данас, са женом и децом