Нетрпељивост од прошлости до данас

Мукло одзвањање! . . . Мукло одзвањање! . . . Мукло одзвањање! гвоздена мотка пада на руке, ноге и прса Жана Калас—а. Точак на којем лежи његово сломљено и испребијано тело подигнут је на стуб на неком јавном месту у Тулу (Француска). Његов је леш касније спаљен.

Жан Калас, француски хугенот умро је на точку, пошто је дан раније (9. марта 1762.) осуђен на смрт због убиства свог сина. Он је, наиме, убио сина јер је намеравао да приђе католицима. У част сина кога су сматрали мучеником, католици су приредили сјајну погребну свечаност.

Али, француски филозоф Волтер је посумњао да је Жан Калас постао жртва католичке нетрпељивости. И након што је доказао да је Каласов син подигао руку сам на себе, три године је неуморно радио да би пробудио интерес јавности у Европи. Волтер је постигао свој циљ, обнову процеса. Иако је Жан Калас 9. марта 1765. године посмртно ослобођен кривице. Та неправедна осуда донешена из мржње према хугенотима убраја се данас у Каузес целебрес света. То је дало повода Волтеру да објави свој чувени спис Научна расправа о религиозној трпељивости (Трете сир ла Толе— ранс).

Нетрпељивост — позитивна или негативна?

Једва да постоји неко ко би оправдавао тај фанатизам, предрасуду и тако окрутну нетрпељивост. Ипак, нетрпељивост је под одређеним околностима чак и на месту. Већина народа с правом не подноси убиства, крађу, силовање и пљачку. И на подручју религије у прошлости се често показала нетрпељивост. Дајући Израелцима Десет заповести, Јехова Бог је рекао сам за себе да је он „Бог који тражи искључиво предање“ (2. Мојс. 20:5, НС). То је имало за последицу да Божји народ није „подносио супарништво“ кривих богова (4. Мојс. 25:11—13, НС; види такође 2. Царевима 10:16). Зато је обожавање кривих богова сматрано злочином који повлачи за собом смртну казну.

Али, ми не смемо да заборавимо да Бог као суверен, сасвим сигурно има право да одреди шта он у вези с религијом може да подноси, а шта не. Насупрот томе, човек не поседује то право. Дакле, Израелци су по Божјем налогу требали да истребе изопачене Хананејце, обожаваоце демона (1. Мојс. 15:16; 2. Мојс. 23:23, 24). Ипак, Бог није овластио Израелце да пролазе копном и морем, истребљујући криву религију у другим земљама. Ни хришћанској скупштини није било заповеђено да убија припаднике других вера.

Дакле, нетрпељивост, жртва које је постао Жан Калас — и безбројни милиони других — нема баш никакве везе с Богом. Неко би сада могао да примети: „Али, време такве нетрпељивости сигурно је ствар давне прошлости“. Шта учимо из историје? Када су људи почели да показују нетрпељивост? Постоји ли разлог за мишљење да ће се она опет једном распламсати?

Прогоњени постају прогонитељи

У средњем веку су појмови „верска слобода“ и „одвајање од цркве и државе“ били такорећи непознати. Владари су били свештеници главног божанства, или су се чак сматрали боговима. Побеђени народи су прихватили богове победника, или им је било дозвољено да и даље обожавају своје богове. Такође се често догађало да су се исти богови обожавали на разним местима, само под другим именима.

Али, с израелским народом је било другачије. Кад је године 607. пре н.р.вр. био побеђен, суочила се влада под чијом су управом Јевреји тада живели, с проблемом религиозне мањине која је тражила слободу да обожава Бога према прописима свог веровања. А какве су биле последице тога? Често, жестока прогонства. И кад се појавило хришћанство, Јевреји су изгледа заборавивши своја лична искуства, почели ужасно да прогањају Христове следбенике (Дела ап. 3:14,15; 4:1—3; 8:1).

Хришћани ће нажалост убрзо опонашати њихов пример. Најпре су постали жртве јеврејске нетрпељивости, да би их кратко потом почели прогањати и други. Пошто су одбијали да обожавају паганске богове и владаре, који су се сматрали боговима, долазили су у сукоб с римским властима.

Називати се хришћанином постао је током времена злочин, који је повлачио за собом смртну казну и многи су хришћани били убијени. Талас прогонстава трајао је од 313. године н.р.вр. Те су године цареви Лициније и Константин, из политичких разлога издали Милански едикт, који је хришћанима Римског царства допуштао слободу веровања. Након неког времена Константин је чак прогласио „хришћанство“ предносном религијом Римског царства — што је у ствари био дрски покушај да се царство којем је претило расуло, учврсти спајањем паганства и хришћанства.

Али, „хришћанство“ се поделило у супарничке групе. Оба су града, Визант (Константинопол) и Рим тврдила да су средиште хришћанства. А с ове и оне стране прогањало се људе који су били другачијег мишљења. И опет су прогоњени постали прогонитељи.

Католичка нетрпељивост

У католичком црквеном праву читамо: „Нема сумње, сваки ће кривоверац или расколник доћи заједно с ђаволом и његовим анђелима у огањ вечне ватре, уколико се пре своје смрти не врати католичкој цркви, да би га она опет прихватила“. И до данашњег дана, у заклетви верности коју католички бискупи полажу пред светом столицом, стоји: „Свим својим снагама прогонит ћу кривоверце и борити се против њих“. Тако је нетрпељивост саставни део католичког начина размишљања. Меродавно француско дело Диксјонер д Теоложи Католик оправдава то гледиште следећим речима: „Пошто је црква чувар откривене истине, вере и обичаја, она не може трпети ширење било каквих наука, које би могле уздрмати веру њених чланова“.

Зато је католичка црква често прогонила и осуђивала „кривоверце“, предавајући их кажњавању од стране световних власти. У делу Д Њу енсајклопијдиа бритеник се каже: „У државној цркви (после Константина) — нарочито после цара Теодозија у касном 4. веку —кривоверство је постало злочин, који су кажњава ле световне власти. Непријатељ цркве сматрао се и непријатељем царства. На државним црквеним саборима, који су одржани у раздобљу од 4. до 8. века, бискупи су жигосали припаднике других религија јеретицима, одстрањујући их као државне непријатеље“.

Црква се такође служила световним властима, употребљавајући ватру и мач у борби против Јевреја, Муслимана, Катара, којима су припадали и Албинези у Јужној француској (истребљени у 13. веку у „светом рату“), Јеретика и протестаната. Додуше, већина је била побијена „световним мачем“, али папа Бонифације VIII објаснио је у својој були Унам Санктам, издатој 1302, да се „световни мач“ подложио „духовном мачу“ цркве и да га „треба употребљавати у корист цркве . . . под вођством духовних власти“ (Д аеделик Енсајклопијдиа, свеска 15, страна 126). Католичка црква се не може опрати од крви, која је проливена због њене нетрпељивости.

Протестантска нетрпељивост

Међутим, католичка црква не поседује искључиво право на религиозну нетрпељивост. И Протестанти су, пре свега Јохан Калвин, водили застрашујући регимент (пук). Протестантски историчар Филип Шаф, рођен у Швајцарској, признаје следеће: „Срамота је и ругло за протестантску цркву да је годинама након Реформације показивала нетрпељивост према свима који су другачије мислили, да их је чак прогањала и убијала. У Женеви је ту погубну теорију проводила у праксу како држава, тако и црква.

Мучили су људе, уважавали чак оно што су деца говорила против родитеља, а све то с Калвиновим одобравањем“. Када је Жером Болсек напао Калвинову теорију о предодређености, а Михаел Сервет науку о тројству, Калвин је дао да се протера Болсек—а из Женеве, а Сервет да се ухапси као кривоверац. Потом је осуђен на смрт на ломачи. У калвинистичкој Женеви је било спаљено више „кривовераца“, а све то уз одобравање протестантских теолога, на пример, неког Теодора Безеа.

И Мартин Лутер се показао крајње нетрпељивим. Био је познат не само по својој „мржњи према Јеврејима“, него се чак заузимао за спаљивање четири „вештице“ у Витенбергу.

У Француској и Немачкој беснили су у 16. и 17. веку страшни религиозни ратови, у којима су обе стране, како протестанти, тако и католици чинили страхоте.

Нетрпељивост световних властодржаца

„Човек је сигурно нешто научио из својих грешака, почињених у прошлости“ могли би неки да мисле. И стварно, у новије време цркве показују више трпељивости него у прошлости. Али, у делу Д Њу Енсајколопијдиа Бритеник читамо: „Наслеђе хришћанства, нетрпељивост и методе ,које су притом примењивали (на пример, инквизиција или испирање мозга) настављају с деловањем у облику нетрпељивих политичких идеологија и метода савремених политичких револуција“.

И док религиозна нетрпељивост хришћанства у одређеном смислу опада, наш се нараштај суочава с појавом политичке и расне нетрпељивости. Та је нетрпељивост „наслеђе . . . (отпалих) хришћана“. Споменимо као пример истребљење око шест милиона Јевреја од нациста. Хитлер је своју нетрпељивост према Јеврејима оправдавао следећим речима: „Ја сам наставио оно што је католичка црква започела пре 1 500 година“. Након Хитлера и остали су диктатори у борби против идеолошких „кривовераца“ примењивали методе као што су испирање мозга, као и психичка и телесна злостављања. И Јеховине сведоке често прогањају, јер су политички неутрални. На Куби су једног Јеховиног сведока потпуно свукли, омотали га бодљикавом жицом и положили на неки кров, где су га салетале гладне мушице. У некој другој земљи ухапшено је пет Јеховиних сведока, а потом су их данима тукли. Један је био тако тешко повређен, да је био пренешен у болницу. И у три земље Северне Африке наступило се против Јеховиних сведока. (У једној од тих земаља ухапшено их је 5 посто). Многи су били злостављани, а тројица чак убијена. Да, фанатичке су владавине научиле од цркава, како је могуће ућуткати оне који су другачијег мишљења.

Али, да ли је могуће да ће и цркве једном постати жртве нетрпељивих световних властодржаца? Колико је дубоко укорењена данашња трпељивост? Како стоји ствар с настојањима да се хришћанске цркве уједине? Да ли је то одраз веће трпељивости или само веће равнодушности према религији? Како то делује и на нас? Може ли се имати чврсто религиозно уверење, а не бити нетрпељив? На ова питања наћи ћете одговор у следећем чланку.

[Истакнути текст на 5. страни]

Нетрпељивост хришћана наставља с деловањем у методама политичких револуција данашњице.

[Оквир на 5. страни]

Нетрпељивост не познаје границе

„Мало је муслиманских држава . . . које су пример трпељивости. Али, да ли је нетрпељивост ознака само тих земаља? У време инквизиције и религиозних ратова хришћанством су текле реке крви; а побожни људи који су основали САД, сматрали су Индијанце и црнце једном врстом нељуди. Исто поступају данас њихови рођаци у Јужној Африци. За разумне се вернике може нажалост рећи да се њихова власт срушила с гиљотином. Ни ’научни социјализам’ (атеизам) није поступио боље дошавши на власт” (Андре Фонтен руководилац редакције француског листа Л Монд).