Данашњи свет — трпељив или равнодушан?
ВЕЋИНА мисли да живимо у веку трпељивости — заиста у већини земаља је незамисливо да би неко био злостављан или убијен ради свог верског уверења. Али, како је дубоко укорењена мисао о трпељивости? Да ли је могуће да је много хваљени век трпељивости само век равнодушности?
Усвајање мисли о трпељивости
Идеја трпељивости сразмерно је нова чак у западној култури. Према Мајеровом Великом џепном лексикону реч трпељивост потиче од латинске речи толераре, а значи „подносити“, „трпети“. У француском делу Вокабилер д ла филозофи од Андре Лаланд—а читамо: „Реч трпељивост појављује се у 16. веку као последица религиозних ратова између католика и протестаната. На крају су католици почели да подносе протестанте и обратно“.
У француској су се религиозни ратови завршили године 1598. указом из Нанта, којим краљ Хајнрицх IV даје протестантима ограничену меру слободе. Али, религиозна слобода није још дуго времена била засигурана у Француској. Године 1685. краљ Лудвиг XIV изриче опозив указа и тако су следећих сто година хугеноти опет били затварани слани на галије или убијани. Религиозна слобода је у Француској била зајамчена тек након француске револуције, године 1789.
Борбе између католичких и протестантских кнезова у Немачкој завршиле су се године 1555. склапањем религиозног мира у Аугсбургу, који им дозвољава да своје веровање наметну својим поданицима. За иноверце (припаднике других религија) није било религиозне слободе. Тридесетогодишњи рат вођен између католика и протестаната у Европи завршио је године 1648. а Вестфалским миром добијају и калвинисти статус у царству признате религије. Али тек дозвола трпељивости, издана 1781. године осигурала је свим некатолицима религиозну слободу, иако само у ограниченој мери.
И у Енглеској су вођене дугачке и жестоке борбе, док није усвојена мисао о трпељивости. Све су групе — католици, англиканци и пуританци — дошавши на власт прогањале припаднике других религија. Године 1689. у време владавине протестантског краља Вилхелма III издат је докуменат о трпељивости. Ипак, забрањивао је проповедање против тројства, а дезертери нису смели заузимати политичке положаје. У 18. веку издају се различити закони, којима се постепено осигуравала слобода верницима, који нису припадали цркви Енглеске, али нека грађанска права остају и даље недоступна католицима, Јеврејима и дезертерима. Та су ограничења укинута тек 1820—их година. Дезертерима је тек 1880. — дакле пре око 100 година — дозвољено да закопавају мртве према својим обредима.
Тежње за уједињењем — трпељивост или равнодушност?
Све то показује да ова наизгледна трпељивост нема дубоке корене у прошлости. Шта наводи данас људе да буду трпељиви? Значи ли то да се искрено признају права других верника или се појављује равнодушност на религиозном пољу?
Римо—католичка црква заступа ово последње схватање. У делу Д Каеделик Енсајклопидиа каже се сасвим отворено: „Губитком вере усваја се идеја трпељивости“. У истом делу читамо даље: „Црква је била чудновато недоследна, јер док је за себе тражила трпељивост и слободу, у исто је време била нетрпељива према свим другим религиозним заједницама, а то је још и данас“.
Ево једног типичног примера: На Другом ватиканском концилу, који се завршио 1965. године, католичка црква је први пут у историји признала потребу поседовања религиозне слободе. Али, читајући службено објашњење о религиозној слободи, које потиче од Павла VI примећујемо да му је више лежала на срцу слобода католичке цркве у земљама где је била угрожена, него ли слобода некатоличких религиозних заједница. А значење које садашњи папа придаје култу Марије и целибату, открива да екуменске тежње значе за њега исто што и повратак протестаната у крило католичке цркве.
О садашњем екуменском покрету, у коме екуменски савет цркава, састављен од ортодоксних и протестантских цркава, игра важну улогу, читамо у делу Д Њу Енсајклопидија Британик: „Екуменски покрет 20. века покушава да допринесе јединству цркава расветљавањем нетеолошких чинилаца“ (курзивно писмо од нас). Другим речима,бавећи се социјалним и политичким питањима, екуменски покрет настоји да уједини цркве у свим стварима, осим у верским питањима. Екуменском савету цркава се пребацује да финансијски подупире „ослободилачке покрете“ разних земаља. Недавно се војска спаса повукла из екоменског савета цркава, јер се тај, како је објаснила, не води „еванђељем, него политиком“, те финансијски подупире герилске покрете. Дакле, прилично је јасно да је трпељивост екуменског покрета у верским питањима у стварности само знак равнодушности према тим питањима. Али, с друге стране његово политичко ангажовање сигурно доприноси томе да многе државе гледају на њ с неодобравањем.
Осведочени, али не и нетрпељиви
У делу Сајклопијдија ов Библикел, Дијела— џикел енд Иклијзијаестикел Литеречур од М’ Клинтока и Стронга читамо: „Док је хришћанска црква још била чиста, она није познавала нешто попут нетрпељивости, зато није никада била крива за прогонства“ (курзивно писмо од нас). У делу се даље цитирају речи енглеског протестанта Џон—а Јиртин—а, који је живео у 18. веку, а био је син неких хугенота: „Тамо где почиње прогањање, престаје хришћанство“. Затим читамо даље: „Тек кад је хришићанство постало призната државна религија и кад су свештеници стекли богатство и част, ужасна прогонства достижу гигантске размере, вршећи погубни утицај на веру еванђеља“.
Да, кад је хришћанство изгубило своју чистоћу, „хришћани“ постају нетрпељиви, почињу да прогањају друге. Такав развој ситуације апостол Павле је прорекао следећим речима: „Јер доћи ће време кад људи неће подносити здраве науке . . . те ће одвратити уши од истине, а окренут ће се бајкама“ (2. Тимотеју 4:3, 4, СТ). Верска учења „хришћанских“ цркава садрже многе од људи измишљене бајке или митове, и управо ради тих митова претварају се „хришћани“ отпали од чистог хришћанства у прогонитеље. На пример, „мит“ о „три божанске особе у једном Богу“ постаје повод жестоких свађа и прогонстава међу „хришћанима“ четвртог века. Противници науке о тројству били су вековима прогањани.
Али, прави хришћани нису прогањали оне који су мислили другачије од њих. Но, то не значи да нису имали чврсто религиозно уверење, или да се нису борили против заблуда. Из следећих речи апостола Павла сазнајемо како треба, да се понашају прави хришћани: „Наше борбено оружје није тјелесно. Напротив оно је божански јако за рушење утврда. Ми обарамо мудровање и сваку охолост која се диже против признања Бога, и заробљујемо сваки разум да се покорава Христу“ (2. Кор. 10:4, 5, СТ).
И Јеховини сведоци се само библијским истинама боре против религиозних митова слично јаким утврђењима. Никада не присиљавају ни нашта особе које мисле другачије од њих, нити их прогоне, иако они сами бивају брутално прогањани од религиозних и политичких властодржаца. Они следе савет апостола Павла: „Никоме не враћајте зло за зло! Марљиво настојте чинити добра дјела пред свим људима. Ако је могуће — колико је до вас — будите у миру са свима! Не освећујте се, љубљени сами, већ то препустите срџби Божјој, јер стоји писано: ’Освета је моја — вели Јехова — ја ћу је вратити’ (Римљанима 12:17—19).
Можда ће неко сада приметити како су и Јеховини сведоци нетрпељиви јер искључују из скупштине преступнике и особе које не поступају према њиховом религиозном уверењу. Али, тај се поступак не темељи на некој људској норми, нити на личној предрасуди. Сам Бог заповеда хришћанима да уклоне преступника из скупштине (1. Кор. 5:9—13). Али, Јеховини сведоци ни на који начин не клевећу,не псују нити досађују искљученим особама. Они само слушају Божју заповест да се више не друже с таквим људима. На тај начин је могуће сачувати чистоћу и идентитет хришћанске скупштине. Колико ли се тај поступак разликује од начина на који су поступале цркве, прогањајући до крви припаднике других религија.
Религија ’жање што је сејала’
Апостол Павле је једном записао: „Не варајте се: Бог се не да ружити, јер шта човек посије, оно ће и пожњети“ (Гал. 6:7). То ће се сигурно обистинити на религиозним организацијама које су вековима нетрпељиво поступале са свима који су били другачијег мишљења. Тиме правдољубиви људи добијају на времену да заузму став за оно што је право. Ипак, време које је одредио за то, ограничено је (Дела ап. 17:30, 31). Све указује на то да ће ускоро истећи. Библија упозорава људе да се хитно одвоје од криве религије, пре него што буде прекасно (Откр. 18:4, 5).
Јеховини сведоци ће ти помоћи да изађеш из криве религије, која се током векова показивала тако нетрпељивом. Помоћи ће ти да упознаш дивну наду, наиме наду у вечни живот у земаљском рају, када ће нетрпељивост људи према онима који мисле другачије, припадати прошлости.
[Слика на 7. страни]
Јеховини сведоци се боре против заблуда уз помоћ Библије, а не силом.
[Слика на 8. страни]
Светске силе ће показати нетрпељивост према злој религији предочено, у Откривењу једном блудницом.