Исправна равнотежа може ти засладити живот

ТОЛЕРАНЦИЈА је попут шећера у шољици кафе. Исправна количина може придати ноту слаткоће животу. Али, иако смо можда великодушни са шећером, често смо шкрти с толеранцијом. Зашто?

„Људска бића не желе да буду толерантна“, писао је Артур М. Мелзер, ванредни професор на Мичигенском државном универзитету. „Оно што долази само од себе јесте... предрасуда.“ Дакле, толеранција није једноставно карактерна мана која погађа само мањину; бити ускогруд долази само од себе свима нама зато што је читаво човечанство несавршено. (Упореди с Римљанима 5:12.)

Потенцијална забадала

Године 1991, часопис Time је известио о растућој ускогрудости у Сједињеним Државама. Чланак је описао „животни стил забадала“, људи који покушавају свакоме да наметну своја сопствена мерила понашања. Нонконформисти су жртве. На пример, једна жена из Бостона била је избачена с посла због тога што је одбијала да се шминка. Један човек из Лос Анђелеса отпуштен је због превелике тежине. Откуд та тежња за тим да се други натерају на повиновање?

Ускогруди људи су неразумни, себични, тврдоглави и догматични. Али зар није већина људи, до извесне мере, неразумна, себична, тврдоглава или догматична? Ако те црте нађу чврсто упориште у нашој личности, ми ћемо бити ускогруди.

Како је с тобом? Да ли одмахујеш главом на нечији укус у храни? Да ли у разговору обично желиш задњу реч? Кад радиш с неком групом, да ли очекујеш да они из групе следе твој начин размишљања? Ако је тако, добро би било да у своју кафу додаш мало шећера!

Међутим, као што је поменуто у претходном чланку, нетолеранција се може појавити у облику непријатељске предрасуде. Један чинилац који може допринети томе да нетолеранција ескалира јесте озбиљна забринутост.

„Дубоко осећање несигурности“

Етнолози су завирили у човекову прошлост да би открили када и где је расна предрасуда била евидентна. Установили су да та врста нетолеранције не избија на површину све време, нити се у свакој земљи испољава у истом степену. Немачки часопис природних наука GEO, извештава да расна трвења избијају на површину у временима кризе, када „људи имају дубоко осећање несигурности и осећај да је њихов идентитет угрожен“.

Да ли је такво „дубоко осећање несигурности“ данас раширено? Дефинитивно. Као никада раније, човечанство погађа једна криза за другом. Незапосленост, све већи животни трошкови, пренасељеност, смањење озонског омотача, криминал у градовима, загађивање питке воде, глобално загревање — изједајући страх од било чега од наведеног повећава забринутост. Криза потхрањује забринутост, а претерана забринутост отвара врата нетолеранцији.

Таква нетолеранција налази одушка, на пример, тамо где се различите етничке и културне групе мешају, као у неким европским земљама. Према једном извештају часописа National Geographic из 1993, западноевропске земље су тада биле домаћин за више од 22 милиона имиграната. Многи Европљани „осећали су се затрпани приливом новопридошлица“ другачијег језика, културе или религије. У Аустрији, Белгији, Британији, Италији, Немачкој, Француској, Шведској и Шпанији постоји пораст сентимената усмерених против странаца.

Како је са светским вођама? Током 1930их и 1940-их, Хитлер је нетолеранцију учинио владином политиком. Нажалост, неке политичке и религиозне вође данас користе нетолеранцију да би постигли своје циљеве. То је био случај у таквим местима као што су Аустрија, Ирска, Руанда, Русија, Сједињене Државе и Француска.

Избећи замку равнодушности

Премало шећера у нашој кафи и осећамо да нешто недостаје; превише шећера и осећамо болесно сладуњав укус у устима. Исто је и с толеранцијом. Осмотримо искуство једног човека који поучава на једном колеџу у Сједињеним Државама.

Пре неку годину, Дејвид Р. Карлин, Мл., пронашао је једноставан али ефикасан начин да подстакне на дискусију у разреду. Он би изнео неку изјаву обликовану да доведе у питање гледишта његових студената, знајући да ће они протестовати. Резултат је био жива дискусија. Међутим, 1989, Карлин је писао да та иста метода више није добро функционисала. Зашто не? Премда се студенти и даље нису слагали с оним што је он рекао, више их није било брига да аргументују. Карлин је објаснио да су они прихватили „лаку толеранцију скептика“ — безбрижан, баш-ме-брига став.

Да ли је став баш-ме-брига исто што и толеранција? Ако нико не брине о томе шта други мисли или ради, онда уопште нема мерила. Одсуство мерила је апатија — потпуни недостатак интереса. Како може доћи до једног таквог стања ствари?

Према професору Мелзеру, апатија се може проширити у друштву које прихвата многа различита мерила понашања. Људи почињу да верују да је сваки начин понашања прихватљив, и да је све једноставно ствар личног избора. Уместо да науче да размишљају и да испитују шта је прихватљиво а шта не, људи „често науче да уопште не размишљају“. Њима недостаје морална кичма која покреће особу да стоји усправно упркос нетолеранцији других.

Како је с тобом? Да ли повремено ухватиш себе како прихваташ став баш-мебрига? Да ли се смејеш на шале које су непристојне или расистичке? Да ли дозвољаваш да твој тинејџер, син или кћерка, гледа видео-касете које заговарају похлепу или неморал? Да ли мислиш да је у реду да твоја деца играју насилне компјутерске игре?

Толеришите превише, и породица или друштво ће жети бол, будући да нико не зна — или не брине — шта је исправно а шта неисправно. Сенатор САД, Дан Котс, упозорио је на „замку толеранције у смислу апатије“. Толеранција може водити до тога да се буде широкогруд; превише толеранције — апатија — до тога да се буде празноглав.

Дакле, шта треба да толеришемо а шта треба да одбацујемо? У чему је тајна постизања исправне равнотеже? То ће бити тема следећег чланка.

[Слика на 5. страни]

Настој да на ситуације реагујеш уравнотежено