Тражио сам праву срећу

БИЛО је то лето 1970. године. Налазио сам се у једној шуми код Ревелстока (Британска Колумбија, Канада). Одједном сам пао на колена и почео да се усрдно молим. Лепа шума која ме је окруживала била би сама по себи довољан разлог да изазове у мени страхопоштовање и захвалност, али нешто друго ме је навело да молим. Ухватио ме страх. Моја бешика била је слична надуваном балону, који је сваког часа могао да пукне. Био сам сигуран да морам умрети, и тај ме страх присилио да паднем на колена. Борио сам се с последицама узимања превелике количине ЛСД, молећи се Богу да ме не убије. Дозволи да ти објасним како сам доспео у то јадно стање.

Средином 60—их година штошта се изменило у једном граду Калифорније, где сам тада живео. Био сам у то време још млад и прихватио сам животни стил који је обећавао праву срећу.

На крају недеље испијали смо навече за почетак пола литре џина. Алкохол је убрзо замењен дрогом. У школи смо најчешће били под утицајем ЛСД, хашиша или марихуане. Иако су се неки наставници заиста трудили, готово смо их онемогућавали у обављању њиховог посла.

Врло радо сам се бавио спортом, поставши толико добар у томе да сам чак заузео друго место на једном боксерском турниру у Недеру Беи Зијг. Тада смо почели да узимамо амфетамине уочи спортских приредаба, да бисмо били јачи и издржљивији. Али, ускоро сам изгубио сваки интерес за спорт, као и већина мојих пријатеља. Надали смо се да ће нам злоупотреба дроге, уживање алкохола, неморал и материјални циљеви пружити праву срећу.

Сећам се како ја и моји пријатељи нисмо једном могли да спавамо два дана, јер смо узимали заједно амфетамине и ЛСД. Зато смо одлучили да пушимо хашиш уз конзумирање вина, како би се умирили и заспали. Тада се појавио неко кога нисам подносио. Хтео је да купи марихуану, а ја сам захтевао да нестане. Зато сам кренуо до ормара да узмем свој лук. Напео сам лук и одапео стрелу, која је за само неколико центиметара промашила његову главу. Младић је побегао. Али, ни ја, ни моји другови с којима сам делио собу, нисмо били потпуно свесни озбиљности настале ситуације. Шта би се догодило да сам га убио? Како сам уопште могао учинити тако што, кад заправо нисам био човек склон насиљу?

Почетком 1970. године мој ми је братић почео да прича нешто о Библији. То што је рекао било је врло занимљиво. Већ сам и раније чуо нешто о библијској вести од његовог оца, свог стрица. Године 1966. посећивао сам чак и неке састанке у једној краљевској сали Јеховиних сведока. Кад ми је Лари рекао да ће садашњи светски састав ствари бити ускоро уништен, мислио сам да је „излапио“. Упитао ме да ли би желео да проучавам с њим. Пристао сам из знатижеље. Проучавали смо неколико пута, посетио сам и неке састанке у краљевској сали. Али, било је лакше пливати низ реку и тако сам престао с проучавањем.

Заједно с неким пријатељима одлучио сам да путујем обалом Калифорније од Анхалтера до Мендохина. И док смо на улици чекали превоз, нашао је један од мојих сапутника у једном јарку поред пута часопис Пробуди се! Знајући да сам проучавао са Сведоцима, дао ми га је. Часопис је имао упадљив наслов „Да ли касније него што мислиш’’? Погледао сам часопис, сетио се онога о чему ми је причао братић, а затим га убацио у торбу. Кад сам се вратио кући ставио сам часопис на ормар, али убрзо је пао иза ормара и остао заборављен.

Нешто касније купили смо килу марихуане и испекли колач — састављен углавном из марихуане. Једног смо јутра појели толико колача, да смо сви оболели. Потом смо се прихватили спремања стана. Шта сам угледао кад сам помакнуо ормар? Онај часопис Пробуди се! Угледавши поновно наслов, тргнуо сам се. Пошто је била недеља, одлучио сам да одем на састанак у краљевску салу. Још сам неколико недеља посећивао састанке и проучавао с једним Јеховиним сведоком.

Али тај поновно оживљени интерес, загушило је моје лоше друштво. Опет сам престао да проучавам. Сваки пут кад сам чуо нешто о делу Јеховиних сведока или угледао некога од њих, осећао сам се крајње нелагодно. Једноставно нисам желео ништа више да чујем о Јеховиним сведоцима.

Један пријатељ и ја одлучили смо да отпутујемо у Канаду. И док смо у једној трговини куповали животне намирнице за пут, наишао сам на једну старију жену. Тражила је нешто одређено и упитала ме да ли знам где би то могла да нађе. Обично ми се старији људи нису обраћали, вероватно због мог спољашњег изгледа. Али, она ми се обратила и то врло љубазно. Али, када ми је рекла да купује неке ствари за краљевску салу, за мене је разговор био завршен. Њене су ме речи осудиле!

Ускоро смо кренули за Канаду. Стигавши у један град, где смо имали неке познанике, задржали смо се тамо неколико дана. У једном сам друштву упознао неку девојку, која је одједном почела да прича о својој сестри, која је становала у неком другом граду, а била је Јеховин сведок. Неколико дана касније повезли смо са собом две девојке, које су нас зауставиле. Током вожње једна је изненада почела да прича о некој сведокињи Јехове, коју је угледала у аутобусу, што је пројурио поред нас. „Зашто сви причају о Јеховиним сведоцима“? упитао сам се сав очајан.

Најзад смо се утаборили код Ревелстока (Британска Колумбија) одлучивши „да убризгамо у вене дрогу“, што значи узети ЛСД. Није потрајало дуго, а ја сам осетио да се са мном догађа нешто наопако. Узео сам превелику количину и поплашио сам се да ће ми пући бешика, што би изазвало смрт тровањем. Помислио сам да то долази од Бога, јер сам престао да проучавам Библију.

То ме је навело да паднем на колена и замолим Бога да ме не убије. Обећао сам да ћу му служити, ако останем у животу. У таквом сам расположењу тумарао унаоколо, док нисам дошао к себи, осетивши да нећу умрети. Следећег сам се дана вратио у Калифорнију, одлучивши да наставим с проучавањем Библије с неким Сведоком. Било је то право изненађење за моје рођаке, кад сам се појавио у дућану свог оца, одевен у одело, обријан и кратко ошишане косе. Објаснио сам да желим да постанем Јеховин сведок и да прекинем с начином живота, којим сам живео до 1. септембра 1970. године.

Првих је недеља било врло тешко. Једном сам био толико утучен да сам се стварно почео бавити мислима да се вратим назад старим навикама и старој средини. Једног сам поподнева у таквом расположењу кренуо да напуним аутомобил бензином. На бензинској пумпи нисам могао друго него да се дивим једном пословођи бензинске станице, који је био посебно весео, смејао се и фићукао песме. „Заиста му треба завидети“, мислио сам у себи. Кад се приближио мом аутомобилу, угледао је на седишту једно помоћно средство за проучавање Библије и обратио ми се. Рекао сам му да је мој братић Јеховин сведок, а да ћу ја да читам ову литературу. Потом ми је пружио руку кроз прозор и представио се као Јеховин сведок из једне месне скупштине.

Тај је разговор био управо оно што сам требао. Ступио сам у везу са својим братићем, рекавши му да желим опет да проучавам. Он и његова породица су ме позвали да станујем код њих док будем проучавао — стварно прави поступак хришћанске доброте. И тако сам се најзад 21. новембра 1970. крстио у знак предања Јехови Богу. У новембру следеће године почео сам да служим као општи пионир (пуновремени објавитељ добре вести). У мају 1972. прихватио сам позив да служим у главном уреду Удружења Кула стражара. Скоро четири године радовао сам се предности сарађивања на фарми Удружења Кула стражара, на северу државе Њујорк.

Тада сам дознао да постоји велика потреба за објавитељима вести о Царству у другим земљама. Поднео сам молбу за похађање библијске школе Галад. Удружења Кула стражара, која оспособљава мисионаре за рад у иностранству. Похађао сам ту школу, да бих 10. априла 1977. добио сведочанство. 21. априла стигао сам у Хондурас — спреман да помажем другима да пронађу пут до праве среће. Тренутно сам у предности да служим као путујући надгледник. Посећујем скупштине трудећи се да служим свима који су заинтересовани за Библију и Јеховина обећања која се, односе на будућност.

И кад се осврнем унатраг на свој живот, могу заиста рећи да ми је срећу и то праву срећу донела служба Јехови Богу, а не живот испуњен уживањима. Како су само истините речи пророка Исаије: „Ја сам Јехова Бог твој који те учим да би напредовао, водим те путем којим треба да идеш“ (Исаија 48:17). (Извештај, како га је испричао Р. Вагнер).

[Истакнути текст на 25. страни]

Злоупотреба дроге, алкохол, неморал и материјални циљеви — од тога смо се ми надали правој срећи

[Истакнути текст на 25. страни]

Отишао сам до ормана и извукао мој лук. Ставио сам стрелу, затегао лук и гађао. Стрела је промашила његову главу само за неколико сантиметара.

[Истакнути текст на 25. страни]

Борио сам се са последицама превелике количине ЛСД и молио сам Бога, да ме не убије

[Истакнути текст на 26. страни]

Он ме је питао, да ли бих ја са њим хтео да проучавам Библију. Из радозналости сам пристао