Визија мира

Већ 1916. дакле пре ступања САД у рат, почео је председник Вилсон да пропагира своју визију о трајном уређењу за осигурање светског мира. Према писању биографа Џина Смита, лебдело му је пред очима „оснивање Друштва народа, које би било надлежно за решавање правних парница за све и које би заувек требало да одстрани опасност рата“. И кад су године 1917. САД ступиле у рат, Вилсон постаје велики борац за ту идеју, надајући се да ће из ње произаћи трајни мир, чиме би било крунисано остварење његовог животног дела.

Он улаже све у ширење своје идеје о Друштву народа. Циљ му је „мир без побеђених“. Није требало победити немачки народ, него је само требало сломити милитаристичког, аутократског владара.

За темељ мировних преговора Вилсон је поставио својих познатих 14 тачака. Првих 5 тачака садржавало је основне идеале, које би требало да повежу све ратујуће стране. 8 тачака улазило је у посебне политичке и територијалне проблеме. Најзначајнија је била 14. тачка, јер је сачињавала језгро Вилсоновог крсташког потеза — стварање Друштва народа.

„Највећи успех или највећа трагедија“

Вилсон је био толико уверен да ће га Бог подупрети у његовом плану, да је безусловно желео да присуствује мировној конференцији у Паризу 1919. године, иако су многи од његових политичких пријатеља мислили да председник САД треба да се уздржи од мировних преговора. Веровао је даће он, ако не и сви политичари, имати уз себе народе света. Био је сигуран да је он Божји инструмент мира, па је једноставно морао да путује у Париз.

Свом приватном секретару Тамалтију је рекао у поверењу: „Ово ће путовање бити или највећи успех или највећа трагедија у историји; али ја верујем у божанско провиђење. . . Уверен сам да људи не могу никада осујетити тај велики светски подухват, упркос моћи и утицају.“ (Наглашено од нас). У једном меродавном делу је писало: „Председник је одлучио да стави свој ауторитет и углед на вагу, како би постигао да у мировни уговор буде укључен нацрт за оснивање Друштва народа.“

У новембру 1918. Немци су били пред поразом. Било им је понуђено примирје, како би се завршио рат. Учесници тог мировног преговора били су енглески премијер Лојд Џорџ, одлучни француски премијер Жорж Клемансо, италијански премијер Виторио Орландо и недокучиви јапански заступник, гроф Нобуаки Макино. Председник Вилсон је одлучио да их увери како његово Друштво народа представља једино решење европских и светских проблема.

„Као да је поново изашла звезда из Витлејема“

Вудроуа Вилсона су, док је путовао Европом уочи париске мировне конференције, славили као јунака. Херберт Хувер је касније писао: „Овуда је дочекиван с одушевљењем које се граничило с религиозним заносом. . . Још никада није смртном човеку била исказивана таква јавна почаст као њему. Његова визија и иницијатива за мир одушевила је масе. Док је путовао Италијом, мноштво је викало: „Живео Вилсон, бог мира!“ Приписивали су му готово надприродну моћ. Хувер наставља: „У њиховим очима није од времена кад је Христ држао проповед на гори, било човека таквог морала и политичке моћи, никога ко би објављивао такву вест мира. . . Било је као да је поново изашла звезда из Витлејма.“

Предесдник Вилсон је очигледно веровао да он као миротворац има одређену мисију за народе. Чарлс Л. Ми је писао у својој књизи Крај реда, Версај 1919. „Једном је запрепастио Лојда Џорџа и Клемансоа објаснивши им како ће Друштво народа створити светско братство, што хришћанство није успело да учини. Лојд Џорџ се сећа да је Вилсон рекао: ’Зашто Исусу Христу није до сада било могуће да покрене свет да у том погледу поступа по његовој науци? Разлог лежи у томе што је поучавао о темељним начелима, али није показао како се спроводе у дело. Из тог разлога ја предлажем практични програм за остварење његових циљева.’“

Вилсон је наравно био охрабрен с много страна. Министар америчке морнарице Џозеф Даниелс пропратио је објаву концепта Друштва народа следећим похвалним речима: „Концепт мировног савеза скоро је једноставан као Исусово поређење и готово исто просветитељски и узвишен. Време је да звоне црквена звона, да свештеници клекну, да се државници радују и да анђели запевају: ,Слава Богу на висини!’“

Друштво народа и католичка црква

Да ли су свештеници клекнули? Неки су били брзо спремни да виде у Друштву народа Божје решење за проблеме човечанства. Папа Бенедикт XV је у августу 1917. скоро засенио Вилсона када је, како пише Џон Дос Пасос, доставио зараћеним странама своју мировну ноту, којом их је позвао „да се одлуче за мир без побеђених“. „Нота је садржавала приближно једнаке услове које је Вудроу Вилсон спомињао у својим говорима пре ступања Америке у рат.“ Но, председник Вилсон је био превише заокупљен ратом да би поклањао пажњу Папи — све док није примио значајно писмо од Колонела Хауса, свог поверљивог личног сарадника. У њему је стајало: „Озбиљност ситуације присиљава ме да вас изнова замолим. . . Верујем да је веома могуће да предузмете мировну иницијативу из Папиних руку и да се сами латите посла.“

Вилсон је одмах ступио у акцију, како би био сигуран да ће од њега кренути одлучујућа иницијатива. Друштво народа била је његова, а не Паиина идеја, па ће је он, Вилсон, и остварити.

Упркос томе, Католичка црква је подупрла Друштво народа. Кардинал Бурн, до краја 1943. католичкинадбискуп Вестминстера, је рекао: „Напомињемо да Друштво народа, без обзира на недостатке које показује, испуњава жељу католичке цркве за миром, као и жеље нашег светог оца Папе.“

„Друштво народа има своје корене у јеванђељу“

Ни протестантско свештенство није се уздржало да да своју подршку Друштву народа. Њујорк Тајмс од 11. јануара 1920. је известио: „Лондонска црквена звона звонила су то вече за свечаност мира с Немачком и ступања на снагу одредаба друштва народа.“

У брошури под насловом Хришћанска црква и Друштво народа објављеној у Енглеској, писало је: Хришћанска црква у Великој Британији подупире Друштво народа. Овде је потврда надбискупа од Кентерберија и Јорка, од тридест пет енглеских бискупа, од чланова Шкотске цркве и јавних заступника слободних цркава Енглеске:

Ми смо уверени:

1. да Бог позива сада народе света да науче да живе као уједињена породица,

2. да међународна сарадња коју спомиње Друштво народа, . . .представља најбоље могуће предуслове за примену темељних начела Христовог еванђеља, наиме да учини крај рату и да осигура правду и мир.“

Још пре, у децембру 1918. објавио је Генерални савет Хришћанских цркава у Америци једну изјаву, у којој је делимично стајало: „Стога ми као хришћани тражимо поводом долазеће мировне конференције оснивање Друштва слободних народа. Такво друштво није само политичка мировна помоћ; оно је шта више политички израз Божјег Царства на Земљи“ (наглашено од нас). Затим је писало: „Црква има много да да и много да прими. Она може да да делотворну посвету новом међународном уређењу, уделивши му нешто од пророчанске славе Божјег Царства. . . Друштво народа има своје корене у Еванђељу.“

Ако је Друштво народа стварно „имало корене у Еванђељу“ и ако је било „израз Божјег царства“ да ли би се његов удес одразио на еванћеље и на Царство? Да ли је Вилсон показао дрскост верујући да је он Божје оруђе посредством којег ће народи остварити трајни мир?

А још битније питање гласи: Да ли је Друштво народа стварно имало Божју подршку?

[Оквир на 6. страни]

Противничке стране у Европи у I светском рату (1914—1918)

Силе Центра Савезници

Немачка Велика Британија

Аустро—Угарска Француска

Бугарска Русија (до 1917)

[Слике на 5. страни]

Вилсон је био посебно омиљен у Европи