Неприхватање визије

„Друштво народа постоји, али каквим ће се показати? Као истина или превара?“ То питање је поставио британски дипломата у Друштву народа лорд Роберт Сесил. Многи су, додуше, били наведени на мишљење да ће Друштво народа гарантовати мир, но било је људи који су изражавали озбиљну сумњу у то.

Гласовити енглески писац Џером К. Џером је писао: „Друштво народа је дошло мртво на свет. . .Његови нас кумови. . . зову на крштење. . . . Они се надају новом Месији. Уверени су у то да могу васкрснути из мртвих великом галамом и многим клечањем.“ У лондонском Стандарду могло се прочитати: „Друштво народа у које нико не верује, но коме сви исказују поштовање устима, јесте превара, врло опасна превара.“

Одступајући глас

Свештенство је како је већ било споменуто, поздравило оснивање Друштва народа. Но, док му је оно повлађивало, Кула Стражара (енгл.) од маја 1920. јасно га је ожигосала: „Надалеко и нашироко се објављује да је оно (Друштво народа) највећи ослободитељ човечанства . . .али, оно мора пропасти.“

Зашто је Друштво народа било осуђено на пропаст? Зар из чисто политичких разлога, зато што му нису приступиле САД? Не, Јеховини сведоци су сматрали Друштво народа само међуигром пред скривеним разлогом једне далеко веће драме универзалног сукоба између сувереног господа Јехове и узрочника универзалне побуне, сотоне (Јов, поглавље 1 и 2; Јован 8:44). Зато је Друштво народа, заступано од политичара и слављено од свештенства било у стварности сотонино тобожње решење, којим је желео да одврати пажњу од јединог правог решења проблема човечанства — од Божјег царства у рукама Христа. Са Божјег гледишта Друштво народа је стварно било „превара“ и „лаж“. (Упореди Псалам 2.).

Зато је у претходном цитату Куле стражаре писало даље: „Чак да САД нису одбиле Друштво народа, него да су му приступиле као остале државе, оно не би постигло свој циљ, јер је људско дело, које су обликовали себични људи и јер се противи Божјим путевима.“

На конгресу сведока у Сидар Поинту (Охајо) 10. септембра 1922. било је оно још јасније осуђено. У једној јавној резолуцији је речено:

„Све међународне конференције и договори заједно с Друштвом народа и свим сличним савезима морају изневерити, јер је Бог тако одлучио.“

У истој Резолуцији било је ожигосано свештенство због тога што је пружило подршку Друштву народа: „Свештенство је одбацило Господа и његово Краљевство, показавши своје неверовање тиме што се добровољно повезало са сотонском организацијом, што је дрског чела, презревши у потпуности речи Исуса и његових апостола, објавило свету да је Друштво народа политички израз Божјег царства на Земљи.“

Зашто су Јеховини сведоци већ тако рано заузели одлучан став против друштва народа? Зато јер супроучавајући Библију закључили „да година 1914. обележава законски свршетак старог света, кад је Христ као правовољни краљ преузео власт; да је Господ Исус Христ сада присутан, иако невидљив за људе, успоставио своје Краљевство за које је учио своје ученике да моле“ (Матеј 6:9, 10).

Зато су Јеховини сведоци видели у Друштву народа од људи оживотворену замену за Божје царство, а као такво оно је морало да промаши (Јеремија 10:23; Данило 2:44). А шта се уствари догодило с Друштвом народа Вудроуа Вилсона? Одговор налазимо у прегледу догађаја од 1920. до 1946. године.

[Слике на 7. страни]

Наде света су биле управљене у Друштво народа у Женеви