Избегла сам религиозну превару

СЕЋАМ СЕ првог „чуда“ које сам видела. Имала сам шест и по година. Била сам с мајком на састанку Пентекосталаца у једној кући. Проповедник је певао и добио је дух, онако како то Пентекосталци чине кад певају. Била је зима и насред просторије је била велика округла пећ. Видела сам га како ставља руку у пећ, и даље певајући и помало повикујући, како узима велики ужарени комад угља. Држао га је у рукама, носио по просторији и испуштао оне мале победничке повике и певао. За све то време други су певали, узвикивали и играли око њега. После састанка су сви гледали у његове руке да би видели да ли су спржене. На њима није било ни мрље!

То је било само једно од обележја Пентекостне цркве у Кентакију, где је одлазила моја мајка. Они су веровали у 16. поглавље јеванђеља по Марку, од 17. ставка надаље, где се говори о говорењу језицима, лечењу болесних, узимању змија и пијењу отрова. (Ови ставци су уметнути, наиме нема их у најстаријим рукописима Библије.) Не верују све Пентекостне цркве у те ствари. Али, кад видите да се то догађа, помислите: па, Бог је сигурно у цркви која може да чини такве знаке, а да људи нису повређени.

Затим смо се преселили у Индиану. Крштена сам 1953. кад сам имала 12 година. Научила сам да свирам гитару и пратим групно певање на састанцима. Мислила сам да је то део моје службе Богу — управо тим певањем Пентекосталци добијају дух. Кад сам ја добила дух и говорила језицима, нисам знала шта говорим, али је то био леп осећај.

Сама никад нисам држала змије, али сећам се како сам једног викенда посетила цркву у Кентакију где сам некад одлазила. Један гостујући проповедник добио је дух и из кутије извукао једну велику звечарку коју је донео са собом. Омотао ју је око руке и викао. Била сам иза њега на подијуму заједно с певачима и сећам се како му је крв почела цурити између прстију. Затим је проповедник којег сам годинама раније видела како држи жар добио дух, пришао, узео змију из руке другог проповедника и ставио је натраг у кутију. Али, човеку који је уједен није позлило. Сећам се, међутим, да је троје људи које сам познавала, а које је ујела змија, умрло. Један од њих био је и мој поочим.

Кад сам имала 19 година удала сам се за једног младог човека који је тврдио да је спашен. Али, он није био уверени Пентекосталац. Видела сам га једном како држи змије, али није имао дух који је био у складу с мојим. Једно време је био добар Пентекосталац, а затим је прекинуо, почео да пуши и чини друге ствари у које нисмо веровали. Међутим, та ствар с духовима ме узнемирила. Кад су Пентекосталци добили дух, духови нису били увек исти. Неки су били јачи, неки нису били усклађени, а неки су се чак сукобили с другима.

Никад то нисам могла да разумем. Зато сам се питала зашто има толико различитих духова. Сећам се да сам се све време док сам била Пентекосталка молила: „Ово је једина вера за коју знам, Боже, да би могла да буде исправна. Али, ако ти не служим на начин који се теби допада, Боже, желим да то знам. Ако ово није права религија, молим те покажи ми која јесте“. Много пута сам се овако молила.

Док сам још била у првом браку први пут сам видела часописе Кулу стражару и Пробудите се! 1962. године преселили смо се у Синсинати и Јеховини сведоци су дошли на наша врата. Мој супруг је волео да разговара с њима, али ја нисам. Кад су дошли, остала бих у кухињи. Мој супруг се претплатио на часописе, иако их никад није читао. Али, ја сам их читала. Знала сам да не би требало, осећала сам се кривом кад сам их читала, али нисам могла поднети да нешто стоји, а да се не прочита. Бацила бих чак часописе у смеће, а касније сам их извадила и прочитала!

Читала сам у Кули стражари и Пробудите се! о планети Земљи која ће трајати заувек — о земаљском рају који ће бити испуњен праведним људима. То је било нешто најбоље што сам икад чула. То је оставило јак утисак на мене, јер ми Пентекосталци нисмо веровали то у вези Земље. Сећам се како сам читала о рајској Земљи која ће бити заувек настањена, и мислила сам: ,То није тачно!’ Али, волела сам то да читам. У мени се одвијала права борба. Молила сам се. Коначно сам замолила супруга да престане са узимањем часописа, и он је то учинио.

Мој супруг се спетљао с неком другом женом, па смо се после седам година брака развели. Са своја два сина преселила сам код Олене, једне дугогодишње пријатељице која се удала за мог ујака. Била је изврсна певачица, па смо заједно одлазиле на састанке Пентекосталаца и певали у разним црквама. Олена је била кћерка проповедника који је држао жар.

Два пута сам била „излечена“. Први пут је то било онда кад сам имала побачај и крварила. Упркос томе, отишла сам на састанак Пентекосталаца. Била сам толико слаба да сам се бојала да ћу морати да одем. Затим сам чула како су Олена и њен отац почели да певају. Добили су дух. Ухватили су се једно другоме за рамена. Пришли су ми и положили руке на мене. Одмах сам остала без свести. Кад сам дошла себи осећала сам се добро! Крварење је престало!

Други пут је то било кад сам имала обољење десни. Од своје 15 године носила сам протезу. Сада су, после много година, моје десни почеле да отичу испод горње протезе. Око три месеца нисам носила зубе и јела сам само течну храну. Постала сам очајна и отишла код лекара. Погледао ми је уста и рекао: „Нисам вам ја потребан него зубни хирург“. Рекао је да се болест зове папиломатоза и препоручио ми зубара.

Никад нисам отишла. Олена и ја отишле смо у цркву у Кентакију. Касније те вечери ја сам певала и била врло дубоко у духу. Олена је положила на мене руке, изгубила сам свест и пала на под. Кад сам се освестила, испљунула сам као комадиће сувог, сажваканог меса. Кад сам дошла кући, могла сам да ставим своју протезу. Отада више никад нисам имала с тим проблема.

Олена је много читала Библију. Убрзо након што сам се код ње преселила, позвала ме у собу где је читала. Имала је једно питање. Прочитала је Проповедника 1:4: „Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји у вијек“. Затим је рекла: „Објасни ми тај цитат. Ми то не верујемо. О чему онда говори?“ Јако сам се узнемирила.

„Желим да знам“, рекла је, „зашто си толико узнемирена у вези овог цитата. То је цитат из Библије и ми морамо да знамо шта то значи?“ Објаснила сам: „Читала сам о томе у Кули стражари и Пробудите се! и нисам хтела да знаш да сам читала те часописе које издају Јеховини сведоци“. Одмах је хтела у потрагу за Јеховиним сведоцима.

„Без бриге“, рекла сам. „Ако будемо овде дуже живели, доћи ће на наша врата. Они те увек пронађу“. Кад сам две недеље касније дошла с посла, чекала ме на вратима, сва насмејана. „Погоди ко је био овде данас?“ Нисам имала појма. „Јеховини сведоци. Уговорила сам библијски студиј за нас обе!“ Остала сам без речи. Нисам хтела с њима да проучавам. Бојала сам их се.

Али, проучавали смо. Позвали су нас на састанке. Олена није волела да иде тамо, али ја јесам. У то време мој најстарији син имао је око три године, и ишли смо у Краљевску дворану. Тада смо на библијском студију завршили књигу Истина, па смо и Олена и ја схватиле да је Пентекостна црква неисправна. Али, Олена је прекинула студиј, па сам и ја исто учинила.

То је било 1972. године. Године 1974. Олена ми је телефонирала — тада више нисмо заједно живеле. Питала ме да ли бих хтела да се удам за њеног оца — човека који је држао жар кад сам имала шест и по година. Мој брак с првим мужем завршио је пре седам година, па сам се у јануару 1975. удала за Олениног оца.

Живео је у Кентакију, у близини оне исте Пентекостне цркве у коју сам одлазила као дете. Кад сам се удала за њега, рекла сам му да се више никад нећу вратити Пентекосталцима и да ћу, ако икад опет будем у некој религији, бити с Јеховиним сведоцима. Сложио се с тим. Али, били смо тек неколико месеци у браку кад је почео да тражи од мене да идем с њим на састанке у Пентекостну цркву. Једном сам отишла. Нисам могла да останем да седим до краја. Демона је било свуда!

У то време сам научила да Сотона, његови демони и његове слуге овде на Земљи могу да чине знаке и чуда и да је хришћанско ратовање против таквих демонских сила на небеским положајима (2. Мојсијева 7:11, 22; 8:7, 18, 19; 2. Коринћанима 11:13—15; Ефесцима 6:11, 12). Исто тако, научила сам да су чудесни дарови ране хришћанске цркве били у ту сврху да се она учврсти у почетку, и да је требало касније, одласком апостола, такви дарови да престану. На пример, обзиром на дар говорења језицима, писано је: „Језици? Они ће умукнути“. Љубав, вера и нада сада су главна упоришта зреле хришћанске цркве (1. Коринћанима 13:8—13, Ст).

Мој супруг је покушао да ме наговори да поново идем код Пентекосталаца и заједно с њим да певам и свирам гитару. Уместо тога, поново сам почела да идем у Краљевску дворану. Кад би он после викенда за време кад је проповедао по Пентекостним црквама дошао кући, бацио би новчаник пун новца добијеног од прилога које су Пентекосталци скупили за њега. Смејао се што су му људи дали сав тај новац, а ништа није учинио да га заради.

Коначно је и мој млађи син ишао на састанке са мном и постао делотворни Сведок. Мој супруг се веома узнемирио кад бих дошла касно кући са састанака. Једне вечери сам дошла кући око десет сати и супруг ме закључао ван куће. Мој син и ја морали смо да проведемо ноћ у аутомобилу. То се догодило неколико пута. Он је у свом аутомобили носио пиштољ, и кад ме пронашао да читам или проучавам, отишао је по свој пиштољ и четири или пет пута опалио испод моје столице. Кад сам носила пиће у башту, пуцао би у боце. Није хтео да ме убије, само је хтео да ме излуди. Али, молила сам се Јехови и остала мирна, а то је њега излудело.

Једног дана кад сам се спремала за састанак, питао ме: „Зар ћеш заиста да постанеш Јеховин сведок? Зар ћеш стварно луњати около од врата до врата и проповедати?“ А ја сам рекла: „Да, хоћу“. „Па“, рекао је, „онда ти дајем две недеље да одеш из ове куће“. Тако смо се мој син и ја преселили. Преселили смо се у једну малу кућу у којој нико није живео годинама. Били смо без текуће воде, с врло мало намештаја и без новца.

Али, било је тако лепо имати слободу, и одлазити на састанке без бриге да ли ћеш бити закључан напољу или у кући и бити у могућности да служиш Јехови проповедајући од врата до врата (Дела апостолска 20:20). Кад год сам на вратима наишла на Пентекосталце, осетила сам присуство демона. Тада бих рекла: „Јехова, ја знам да си ти јачи од демона. Знам да имаш моћ да ми помогнеш, и треба ми твоја помоћ. Потребан ми је твој свети дух да се могу с овим носити“. И он ми је увек помогао.

Крштена сам у септембру 1976. Мој син је крштен у јулу 1977. Моја сестра је предани Сведок. Моја мајка је проучавала и почела да проповеда од врата до врата. Дакле, имам много охрабрења од стране своје породице и много помоћи од Јехове и његовог народа. Јехова је био толико стрпљив са мном. Нека буде исто тако стрпљив с милионима других које „доброта Божја на покајање води“ (Римљанима 2:4). (Испричала Ирета Клемонс)

[Истакнути текст на 25. страни]

Троје људи које сам познавала умрло је од уједа змије

[Истакнути текст на 26. страни]

У то време сам научила да Сотона, његови демони и његове слуге овде на Земљи могу да чине знаке и чуда

[Слика на 24. страни]

Ирета Клемонс је сада Сведок