Преживео сам прогонство у нацистичкој Немачкој

ДОЗВОЛИТЕ ми да вас вратим у Немачку после Првог светског рата, где је постављена позорница за драматични период прогонства хришћана.

Године 1919. моји родитељи су се венчали, а исте године су се предали да служе Јехови. Ја сам се родио следеће године, мој брат Јоханес 1921, Ева 1922. и коначно Георг 1928. године. Ми смо били једина деца Истраживача Библије, како су онда звани Јеховини сведоци, у Витенбергу.

Кад су национал-социјалисти, или нацисти, 1933. године дошли на власт, многи учитељи су се учланили у партију. Кад сам одбио да поздравим са „Хаил Хитлер“ другови из школе, припадници Хитлерове омладине, су ме стално шиканирали. Врхунац тога сам доживео кад нисам учествовао на слављу летње дугодневнице, када се литература коју су нацисти ставили ван закона, укључујући и Библије, јавно спаљивала.

Негде у исто време мој брат Јоханес је био шамаран пред целим разредом јер је одбио да каже „Хаил Хитлер“. Мајка је питала учитеља с каквим правом то чини, цитирајући закон о слободи вероисповести и говора, којег је у том раном раздобљу нацистичке владавине јавно подупирао Рудолф Хес и рајхсминистар др Фрик.

Не обраћајући пажњу на оно што је рекла, учитељ је заурлао: „Како се усуђујете да говорите тако?! Фирер је на власти и свакоме би боље било да пожури и стане у ред!“ Тада је зарежао: „Побринућу се да ви и ваша породица завршите у јарку!“

Гледајући га право у очи, мајка му је одговорила: „О томе ће, хер Зинкнехт, одлучити Јехова, Бог неба и земље, а не ви!“

Прогонство наше породице

Недуго после тога отац се вратио кући и без икаквог увода рекао: „Налазимо се у Даниловој лавовској јами!“ Без претходне опомене је отпуштен с посла. То је значило да смо остали такорећи без икаквих средстава за живот. Шта сада да учини?

Али, људи од којих смо то најмање очекивали су нам доносили храну, а неки су опрезно ноћу долазили у наш дом. Отац је касније почео да продаје усисиваче, а у исто време је растурао тада законом забрањену литературу Друштва Кула стражара.

Године 1936. наша хришћанска браћа ван Немачке су усвојила резолуцију којом се од Хитлерове владе захтевало да престане тако лоше да поступа с Јеховиним сведоцима. Исту ту резолуцију смо ми, Сведоци у Немачкој, растурали широм земље 12. децембра 1936. између 5 и 7 сати. Тада сам и ја почео да учествујем у служби проповедања.

У децембру те године мојим родитељима је био уручен судски позив да се појаве пред Зондергерихтом (специјалним судом) у Берлину. Оптужба: растурање литературе забрањене организације. Неколико дана касније стигли су судски позиви за нас четворо деце да се појавимо у месном суду у Витенбергу. Зашто? Тврдило се да смо били духовно занемаривани од стране наших родитеља. Какав апсурд!

Судски службеници су били изненађени чувши како ми млади, тада 16, 15, 14 и 8 година стари, бранимо своју веру користећи Библију. Истакли смо да „Хаил Хитлер“ значи „Хитлер ће нас спасти“, а пошто право спасење долази од Јехове Бога кроз Исуса Христа, ми не можемо да употребимо тај слоган. Без обзира на то, суд је одлучио да треба да будемо одвојени од наших родитеља и послати у поправни завод у Штрасбергу код Берлина.

Пре него што смо били одвојени, родитељи су нас одвели на железничку станицу и возом послали у Волфенбутел код наше баке. То су учинили јер у њиховом случају суд још није донео коначну одлуку и бојали су се исхода. На перону је мајка сузних очију врло одлучно рекла: „Јехова је бољи заштитник неголи ми“. Мислећи да нас грле можда последњи пут, родитељи су цитирали Исаију 40:11: „Као пастир пашће стадо своје; у наручје своје сабраће јагањце, и у недрима ће их носити.“ То нас је веома утешило.

На највеће изненађење наших родитеља суђење против њих је било укинуто због недостатка доказа.

Бежећи од нациста

Ускоро су нацисти били опет на трагу нас младих. Хтели су хитно да нас виде да би проверили наш „став“. Да би их избегли, отишли смо код наше баке у Волфенбутел и раздвојили се тако што је свако од нас боравио у другом месту. Ја сам се запослио као рецепционар у Дуисбургер Хофу, хотелу у области Рајне.

Једног дана читав хотел је узбуђено ишчекивао посету министра пропаганде Јозефа Гебелса и његов штаб. Кад су стигли, сво особље хотела их је дочекало поздравом, гласно узвикујући уобичајено „Хаил Хитлер“! — сви осим мене. Један официр вишег ранга је то приметио и касније, у једној задњој соби, се суочио са мном. Мислио сам: „Сада је готово!“ Али, изненада је био позван. Очигледно га је хитно требао др Гебелс. Не губећи часа, одмах сам нестао у једном од многих коридора огромног хотела да ме више нико не види до краја дана.

При крају 1943. учестали су ваздушни напади савезника и тада су затвореници концентрационог логора били доведени да помажу у пословима чишћења и оправке након бомбардовања. У хотелу су биле потребне поправке неких прозора и врата, што је требало да изврше затвореници. Био сам узбуђен видевши љубичасте троуглове на њиховим пругастим јакнама, који су их означавали као Јеховине сведоке! На жалост, кад сам покушао да разговарам са њима, СС-овци су подигли своје пушке према мени, заповедивши: „Мичи се!“ Због тога ме заболело срце.

Страшно стање у свету тог времена повремено је код многих од нас изазвало осећај да ће све то завршити у Армагедону. Али, онда је одједном процурила вест да се савезничке снаге налазе на путу за Немачку. То нас је веома обрадовало, јер смо знали да је нацистичка тиранија била при крају.

Послератни период

Након што су се облаци прашине подигнути савезничком победом слегли, браћа су ревно почела да раде на реорганизацији јавног дела проповедања. Наша породица се поново ујединила након 10 дугих година одвојености — и живели смо у Хановеру, у северној Немачкој. Те прве послератне године, 1946. одржали смо Спомен-свечаност у нашем дому, који је био довољно простран за сву браћу из Хановера — њих 50. Она нам се урезала дубоко у сећање, јер смо били у друштву са браћом која су скоро била пуштена из концентрационог логора и јер смо видели помазанике како узимају симболе! Оставило је то незабораван утисак на мене.

Године 1946. смо одржали и наш први велики послератни конгрес у северној Немачкој. Тада су проливене многе сузе радоснице. Чак су и говорници с времена на време у току говора застали и дали одушка осећајима. Било је то заиста превише за њих кад су видели тако много своје драге браће како мирно седе и уживају у поуци, а нису окружени бодљикавом жицом! Након свега тога ступио сам у редове пионира и служио на подручју оближњег града Лерта.

Одатле сам позван да служим у немачкој подружници у Визбадену. Кад сам тамо стигао 1947. године, број чланова бетелске породице био је мањи од 20. Привремено смо радили у једној великој вили, где нам је простор био ограничен. Из Бетела сам, 1952. године, био позван на похађање Галад школе на којој сам дипломирао са 19. разредом. После тога сам био поново упућен у Визбаден где сам наставио да радим као преводилац.

Године 1954, а у 34. години живота, одлучио сам да се оженим. Едит је била пионир, а имала је и неке уговорне обавезе као оперска певачица. Али с временом смо били послати у својству специјалних пионира у Лор, један средњевековни град.

Ускоро је настала и друга промена у нашој служби. Едит је остала у другом стању с нашим сином Маркусом, те смо морали да напустимо сталну службу. После смо се преселили у Канаду. Тамо је рођен други син, Рубен. Они су сада стари 34 и 30 година. Један служи као старешина, а други је слуга помоћник у скупштини Торнхил, Онтарио, северно од Торонта, где ја служим као председавајући надгледник.

Јехова благосиља оне који устрају

Уз Јеховину помоћ, његов народ је преживео ужасе нацистичког режима и био реорганизован за теократску службу која је веома напредовала. С друге стране, запазимо шта се десило са нацистима. Они су своје почетне успехе раних предратних година славили на Цепелинвизе стадиону у Нирнбергу. Али, сада смо ми добили баш то место за незаборавни конгрес одржан у септембру 1946. године. Прави врхунац је настао у понедељак, 30. септембра. Све канцеларије, продавнице и ресторани у граду су били затворени тог дана.

Али зашто су све радње биле затворене баш тог понедељка? Зато што су тада у Нирнбергу требале бити изречене смртне казне нацистичким ратним злочинцима. Уствари, изрицање пресуда је требало бити 23. тог месеца, али је било одложено за 30. септембар. Дакле, у исто време док су наши пређашњи прогонитељи затворени слушали пресуде, да, на исти тај дан на месту где су биле нацистичке параде, ми, некада гоњени, радосно смо славили пред нашим Богом!

Гледајући уназад, с поверењем могу рећи да не морамо никада бити забринути због наизгледног ’оклевања’ у прореченом предстојећем уништењу овог неправедног и окрутног састава. ’Сигурно ће доћи’, баш као што је Бог обећао. „Неће слагати“. Јехова је лојалан. Он потпуно влада временом. Дакле, мора доћи ’одређено време’ када ће он сигурно избрисати из постојања своје непријатеље, на своју личну славу и за спасење оних који га обожавају. „Неће одоцнити“! (Авакум 2:3). (Испричао Константин Ваиганд).

[Слика на 29. страни]

Нацисти поздрављају Хитлера 1937. Године 1946, Јеховини сведоци су на овом стадиону у Нирмбергу одржали конгрес у време кад су нацистичке вође биле осуђене.