Јеховини сведоци — храбри упркос нацистичкој опасности

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НЕМАЧКЕ

ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ су добро познати по својој чврстој верности Божјој Речи, Библији. То често захтева храброст, и сигурно утиче на њихов живот и њихов однос према другима.

На пример, Сведоци дубоко поштују људе било ког етничког и културног порекла. Они воле Бога и свог ближњег (Матеј 22:35-40). Заиста, они се потпуно слажу с апостолом Петром, који је изјавио: „Заиста видим да Бог нема личних обзира, него у свакоме народу који се год боји њега и праведно поступа, мио је њему“ (Дела апостолска 10:34, 35).

Јеховини сведоци су такође широм света познати по свом поштовању закона, реда и државних власти. Они никада нису били неко легло побуне, нити ће то икада бити. То је тако чак и кад су у неким земљама прогоњени због тога што се држе следећег апостолског става: „Више треба Бога слушати него ли људе“ (Дела апостолска 5:29; Матеј 24:9). У исто време, Сведоци признају да други имају право да обожавају онако како им налаже њихова савест.

Храбри хришћански став Јеховиних сведока у Немачкој и другим земљама којима је доминирао Адолф Хитлер добро је позната ствар. Један значајан догађај који се 1933. одиграо у Берлину, у Немачкој, илуструје њихову храброст, њихову љубав према Богу и ближњем, и њихово поштовање закона, реда и верске слободе.

Нема компромиса с Хитлером

Пре више од 50 година Хитлерова монструозна 12-годишња владавина расизма и убијања дошла је свом крају. Па ипак, тај нацистички режим нанео је ране човечанству које до дан-данас нису зацелиле.

Историја потврђује да се само неколико група храбро успротивило и проговорило против нацистичког терора. Међу њима су били Јеховини сведоци, описани као „мало острво неуморног [моралног] отпора усред једне тероризиране нације“. Уважени историчари добро документују њихов храбри став.

Међутим, неколицина критичара, укључујући и неке који су раније били повезани с Јеховиним сведоцима, пребацују да су Сведоци покушали да направе компромис с Хитлеровим режимом у његовој почетној фази. Они тврде да су представници Watch Tower Societyja безуспешно покушавали да се улагују новој влади и да су, бар за неко време, одобравали расистичку идеологију нациста, што је коначно довело до убијања шест милиона Јевреја.

Ове озбиљне тврдње апсолутно су лажне. Следи једно отворено испитивање с тиме повезаних догађаја, засновано на доступним документима и историјском контексту.

Вратимо се у прошлост

Јеховини сведоци су у Немачкој активни већ више од 100 година. Године 1933, тамо је било око 25 000 Сведока који су обожавали Јехову Бога и дистрибуисали библијску литературу по целој Немачкој.

Упркос томе што је немачки устав тог времена гарантовао слободе, Јеховини сведоци су често били мета клеветничких акција, које су покретали углавном религиозни противници. Сведоци, који су се тада звали Ernste Bibelforscher (Искрени истраживачи Библије), били су још 1921. оптужени да су повезани с Јеврејима у субверзивним политичким покретима. Истраживачи Библије су били ожигосани као опасан бољшевички „јеврејски црв“, иако никада није био изнесен никакав доказ за те оптужбе. Швајцарски теолог Карл Барт је касније написао: „Оптужба да су Јеховини сведоци повезани с комунистима може да се припише само нехотичном или чак намерном погрешном схватању.“

Један црквени часопис из Немачке пребацивао је да су Сведоци и Јевреји сузавереници у револуционарним покретима. Одговарајући на то, у немачком издању Златног века (претходника Пробудите се!) од 15. априла 1930. стајало је: „Немамо разлога да ову лажну оптужбу сматрамо увредом — пошто смо уверени да Јеврејин вреди у најмању руку колико и номинални хришћанин; али одбацујемо горњу неистину црквеног таблоида зато што је њен циљ да наружи наше дело, као да се оно не врши због Јеванђеља већ због Јевреја.“

Тако је професор историје Џон Вајс написао: „Код Сведока није било немачког расног национализма и нису се вековима задржавали на пропусту Јевреја да се обрате. Сведоци су се и даље држали изворног хришћанског веровања о потреби да све потенцијалне обраћенике усмере ка Христу, и заступали су тај став.“

Шта се догодило кад је Хитлер дошао на власт?

Адолф Хитлер је 30. јануара 1933. био постављен за новог канцелара Немачке. У почетку је Хитлерова влада настојала да сакрије своју насилну и екстремистичку природу. Зато су Сведоци, заједно с милионима других Немаца почетком 1933, гледали на Националсоцијалистичку партију као на законити владајући ауторитет тог времена. Сведоци су се надали да ће националсоцијалистичка (нацистичка) влада схватити да ова мирољубива, закону послушна хришћанска група не представља никакву субверзивну претњу за државу. То није био никакав покушај компромитовања библијских начела. Као што је то био случај у другим земљама, Сведоци су желели да информишу владу о правој неполитичној природи своје религије.

Брзо је постало очигледно да ће Јеховини сведоци бити међу првим циљевима нацистичког бруталног гушења. Сведоци су опет били ожигосани као саучесници у наводној бољшевичко-јеврејској завери. Почела је акција прогонства.

Зашто је тако мала религиозна заједница навукла бес новог режима? Историчар Брајан Дан идентификује три основна разлога: (1) међународно поље рада Сведока, (2) њихово противљење расизму, и (3) њихов неутралан став према држави. Због својих библијских гледишта, немачки Сведоци су одбијали да кажу ’хајл Хитлер‘, да пруже подршку Националсоцијалистичкој партији или да касније учествују у војним активностима (Излазак 20:4, 5; Исаија 2:4; Јован 17:16).

Због тога су Сведоци испреживљавали претње, саслушавања, претресе кућа и друго шиканирање од стране полиције и СА (Хитлерових Sturmabteilung, јуришних одреда). Службеници су 24. априла 1933. упали у канцеларију Watch Towera у Магдебургу, у Немачкој, и затворили је. Након што темељита истрага није пружила окривљујуће доказе, и под притиском Стејт департмента САД, полиција је вратила својину. Међутим, до маја 1933. Сведоци су били забрањени у неколико немачких држава.

Сведоци предузимају храбру акцију

Током овог почетног периода, Хитлер се пажљиво у јавности представљао као заступник хришћанства. Изјавио је да је он за верску слободу, обећавши да ће се према хришћанским деноминација опходити „с објективном правдом“. Да би улепшао слику о себи, нови канцелар се појављивао у црквама. То је било време кад су се многи људи у земљама које ће касније заратити с Немачком дивили Хитлеровим достигнућима.

Забринут због растуће напетости у Немачкој, Џозеф Ф. Ратерфорд, тадашњи председник Watch Tower Societyja, заједно с управником канцеларије подружнице у Немачкој, Паулом Балцерајтом, одлучио је да покрене једну акцију којом би се канцелар Хитлер, владини службеници и јавност информисали да Јеховини сведоци не представљају никакву претњу за немачки народ и државу. Ратерфорд је очигледно веровао да Хитлер не зна за нападе на Јеховине сведоке или да су га религиозни елементи погрешно информисали што се тиче Сведока.

Зато је магдебуршка канцеларија организовала један конгрес да би искористила право на петицију немачких грађана. У кратком року, Јеховини сведоци из целе Немачке били су позвани у Вилмерсдорферским тениским салама у Берлину, 25. јуна 1933. Очекивало се око 5 000 делегата. Упркос непријатељској атмосфери, више од 7 000 њих је својим доласком показало храброст. Делегати су усвојили једну резолуцију под називом „Објава чињеница“. Овим документом је уложен протест на ограничења која су била стављена на рад Сведока. Она је дала једну јасну изјаву о њиховом положају и оповргла је оптужбе за завереничке везе с политичким изворима било какве врсте. Она је наводила:

„Погрешно смо оптужени пред властима... Уз дужно поштовање тражимо да владари ове државе и народ поштено и непристрано испитају чињенице које су овде изнесене.“

„Ми нисмо у сукобу ни с једном особом нити с религиозним учитељима, али морамо скренути пажњу на чињеницу да су уопште узев они који тврде да представљају Бога и Христа Исуса ти који су у ствари наши прогониоци и који нас погрешно приказују пред властима.“

Конгрес храбрости или компромиса?

Неки сада мисле да су берлински конгрес из 1933. и „Објава чињеница“ били покушаји од стране истакнутих Сведока да пруже подршку нацистичкој влади и њеној мржњи према Јеврејима. Али њихове изјаве нису истините. Оне се заснивају на погрешној информисаности и погрешном тумачењу чињеница.

На пример, критичари тврде да су Сведоци украсили Вилмерсдорферске тениске сале заставама с кукастим крстом. Фотографије с конгреса из 1933. јасно показују да они у дворани нису поставили никакве кукасте крстове. Очевици потврђују да унутра није било застава.

Међутим, могуће је да су на фасади те зграде биле заставе. Једна нацистичка борбена трупа користила је ту дворану 21. јуна, у среду пре конгреса. Онда су само један дан пре конгреса мноштва младих заједно с јединицама СС (Schutzstaffel, првобитно Хитлерова телесна стража црнокошуљаша), СА и други у близини прославили летњи солстициј. Зато је Сведоке који су пристизали на недељни конгрес дочекала зграда украшена заставама с кукастим крстом.

Да је било застава с кукастим крстом које украшавају фасаду дворане, ходнике или чак и њену унутрашњост, Сведоци би их оставили где и јесу. Чак и данас, кад Јеховини сведоци изнајмљују јавне објекте за састанке и конгресе, они не склањају националне симболе. Али не постоји доказ да су Сведоци сами качили било какве заставе нити да су их поздрављали.

Критичари надаље кажу да су Сведоци отворили тај конгрес немачком националном химном. У ствари, конгрес је почео песмом „Славна нада Сиона“, под редним бројем 64 у религиозној песмарици Сведока. Речи ове песме су биле укомпоноване у музику коју је Јозеф Хајдн компоновао 1797. Песма број 64 била је у песмарицама Истраживача Библије барем од 1905. Немачка влада је 1922. Хајднову мелодију уз речи Хофмана фон Фалерслебена усвојила за своју националну химну. Међутим, Истраживачи Библије из Немачке и даље су повремено певали песму број 64, заједно с Истраживачима Библије из других земаља.

Певање песме о Сиону тешко би могло да се протумачи као настојање да се умире нацисти. Под притиском антисемитских нациста, друге цркве су из својих збирки црквених песама и својих литургија уклониле хебрејске изразе као што су „Јуда“, „Јехова“ и „Сион“. Јеховини сведоци то нису урадили. Дакле, организатори конгреса сигурно нису очекивали да ће стећи наклоност владе ако буду певали песму која узвисује Сион. Могуће је да су се неки делегати снебивали да певају „Славну наду Сиона“, пошто је мелодија те Хајднове композиције била иста као мелодија националне химне.

Изјава са сврхом

Будући да је влада била у периоду прелаза и држава у немиру, Сведоци су желели да дају јасну изјаву о свом ставу. Помоћу „Објаве“, Сведоци су снажно оповргли оптужбе да су финансијски или политички повезани с Јеврејима. Тако је у том документу стајало:

„Наши непријатељи су нас лажно оптужили да од Јевреја добијамо финансијску подршку за наш рад. То је далеко од истине. Јевреји нам до овог часа нису дали баш никакав новац за наш рад.“

Поменувши новац, „Објава“ је надаље осудила непоштење великог бизниса. Она је рекла: „Управо су пословни Јевреји британско-америчког царства изградили и подржавају свет великог бизниса као средство за експлоатисање и тлачење људи из многих земаља.“

Ова изјава се очигледно није односила на јеврејски народ у целини, и жалосно је што су је неки погрешно схватили и што је дала повода да се неко увреди. Неки тврде да су Јеховини сведоци делили оно исто непријатељство према Јеврејима које се обично научавало у немачким црквама у то време. То је апсолутна неистина. Својом литературом и својим понашањем током нацистичке ере, Сведоци су одбацивали антисемитска гледишта и осудили су малтретирање Јевреја од стране нациста. Сасвим је сигурно да њихова љубазност према Јеврејима који су делили њихову судбину у концентрационим логорима недвосмислено побија ову лажну оптужбу.

„Објава“ је јасно показала да је рад Сведока религиозне природе, наводећи: „Наша организација није политичка ни у ком смислу. Ми само инсистирамо на томе да народ поучавамо из Речи Јехове Бога.“

„Објава“ је такође подсетила владу на њена властита обећања. Сведоци су подржавали извесне високе идеале, а десило се да се за те идеале јавно залагала и немачка влада. Међу њима су биле породичне вредности и верска слобода.

У том погледу, „Објава“ је додала: „Пажљиво испитивање наших књига и наше литературе откриће чињеницу да су веома високи идеали које подржава и јавно обзнањује садашња национална влада заступљени у нашим публикацијама које одобравају и снажно наглашавају те идеале, те показују да ће се Јехова Бог побринути да у право време те високе идеале постигну сви они који воле праведност.“

Тако Сведоци никада нису пружили подршку нацистичкој партији. Осим тога, користећи своју верску слободу, они нису намеравали да престану са својим јавним проповедањем (Матеј 24:14; 28:19, 20).

Према извештају из Годишњака Јеховиних сведока за 1974, неки немачки Сведоци су били разочарани што начин изражавања у „Објави“ није био још одређенији. Да није управник канцеларије подружнице, Паул Балцерајт, ослабио текст овог документа? Није, јер упоређивање немачког и енглеског текста показује да то није случај. Супротан утисак се, очигледно, заснивао на субјективним запажањима неких који нису били директно укључени у припрему „Објаве“. На њихове закључке такође је могла утицати и чињеница да се Балцерајт одрекао вере само две године касније.

Сада је познато да су Јеховини сведоци у Немачкој били забрањени у суботу, 24. јуна 1933, само један дан пре берлинског конгреса. Организатори конгреса и полиција чули су за ту забрану неколико дана касније. С обзиром на климу напетости и очигледно непријатељство нацистичких службеника, вредно је пажње што је тај конгрес уопште и одржан. Нећемо претерати ако кажемо да је тих 7 000 Сведока храбро ризиковало своју слободу тиме што су присуствовали том скупу.

После конгреса, Сведоци су дистрибуисали 2,1 милион примерака „Објаве“. Неки Сведоци су сместа били ухапшени и послати у радне логоре. Тако је нацистичка влада у потпуности открила своју тлачилачку, насилну природу и ускоро је покренула свеопшти напад на ову малу групу хришћана.

Професор Кристина Кинг је написала: „Нацисти су морали да науче да брутална сила не може да заустави Сведоке.“ Било је управо онако како је „Објава“ рекла: „Јехова Бог има врховну моћ и не постоји сила која се њему може успешно успротивити.“a

[Фуснота]

[Слике на 13. страни]

Оригиналне фотографије конгреса који су Јеховини сведоци одржали 1933. у тениским салама