Да ли твоја црква треба да се меша у политику?

Од нашег дописника из Бразила

ВИСОК је и мршав. Очигледно се већ дуго није окупао. Као чистач ципела, дечак тражи муштерију. У чекаоници му неко нуди домаћи колач. Он га граби својим прљавим рукама. Без речи седа на под и почиње халапљиво да га једе. Појављују се друга деца и свако добија комадић. За час нестаде колач.

Овакав жалостан призор припада свакидашњици великих градова широм света. Небројени бескућници живе и умиру свакодневно на улицама. У колибама и сиротињским четвртима боре се мајке за своју малу децу и чак гладују ради њих. Тако је као што је некадашњи председник Линдон Б. Џонсон рекао: „Аритметика савремене политике чини сасвим сиромашне скоро невидљивим, пошто су у мањини и нису у стању да се ваљано изразе.“

Али, док посматрамо децу са празним стомацима, намећу нам се питања као: „Шта ће бити са свом том занемареном децом? Хоће ли се сиротињи икада помоћи?“

Каква је улога цркве?

Сигурно ниси равнодушан према проблемима као што су оскудни стамбени услови и лоше здравље. Али, јеси ли се икада упитао: ’Треба ли црква да се залаже за социјалне реформе?’

Можда си склон да одговориш: „Зашто да не? Црква би требала да користи свој утицај да би свет постао бољи.“ Или можда размишљаш као бразилски министар правосуђа Пауло Бросард који је рекао: „За светске ствари брине држава, а за духовне ствари црква“?

У Бразилу, где има више католика него игде, бискупи отворено изражавају своје мишљење о социјалним проблемима. Тако је нпр. у новинама Латин Америка дејли пост стајало: „Бразилска црква све више постаје заговарач оних који су без поседа, што представља историјски обрат од времена када је црква више подупирала олигархију [владајућу класу].“

Нова теологија

Тај обрт, или промена, међу многим католичким свештеницима створио је сасвим нову теологију. Према писању једних бразилских новина, „теологија ослобођења је прилично раширен покрет међу бразилским свештеницима који се залажу за подупирање црквено револуционарних елемената који имају циљ да сузбијају сиромаштво и тлачење“.

Према тој алтернативној теологији, Исус је био ослободитељ. Посредује темељно гледиште да је главни задатак хришћанства у политичкој мобилизацији сиромашних. Тиме теологија ослобођења оправдава акцију у свету у ком су сиромашни увек били упућивани на пасивност.

Поборник те теологије Францис О’Горман објашњава: „Мора доћи до промене. У таквом друштву нешто није у реду када две трећине света живе у сиромаштву, пошто им се ускраћују права. Имамо средства да нахранимо све. Видимо да богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији.“

Она дели цркву

Теологија ослобођења ствара оштру поделу у Католичкој цркви. Тако је нпр. Јован Павле II осудио залагање свештеника за ту теологију. Рекао је: „Представа о Христу као политичкој личности, револуционару, превратнику из Назарета, неспојива је са катекизмом цркве.“ Папа заправо покушава да обузда активистичке покрете јер се боји да би радикалне снаге могле да манипулишу црквом у Латинској Америци.

Недавно је прекорио бразилског теолога Леонарда Бофа због заступања теологије ослобођења. Запажа се да католички великодостојници, као и папа, не приговарају заговаратељима теологије ослобођења због мешања у политику, пошто се црква већ одавно бави политиком. Не, они приговарају теологији ослобођења зато што личи на комунистичку идеологију.

Виценте Кардинал Шерер из Бразила је изјавио да комунисти сада „имају тактику која је другачија од раније тактике продора и доминације. Уместо да поступају брутално . . . покушавају да придобију неке црквене фракције, а на несрећу им је успело да наведу те групе да подупиру комунистичку ствар“.

Католички бискуп из Салвадора (Бразил) Бонавентура Клопенбург рекао је о заговарачима теологије ослобођења: „Желе ново тумачење еванђеља, науке и историје, општи приступ литургији, ослобађање моралног осећаја, у смислу да без потешкоћа може да се делује превратнички.“

Не изненађује да је католицима стварно тешко да следе своје црквене вође које се тако мало међусобно слажу.

Хоће ли теологија ослобођења бити успешна?

Иако заговарачи теологије ослобођења можда имају добре намере, ипак није једноставно остварити потребне реформе. Сложеност људског друштва и дубоко укорењена себичност даје да се наслути да проблеми неће бити решени чак и ако дође до промене. Лорд Халифакс је писао: „Кад се људи боре за своју слободу, победа им доноси углавном само нове господаре.“

Упитај се: Знају ли присталице таквих покрета као што је теологија ослобођења куда их воде? Исус је дао упозорење да не идемо као слепци када је рекао: „А слепац слепца ако води, оба ће у јаму пасти“ (Матеј 15:14).

Јеси ли сигуран да имаш реалну слику о јаду сиромаха у Трећем свету, као и о томе како би се та ситуација могла поправити? Види ли Бог сиромаштво и тлачење и хоће ли предузети нешто против тога?

[Истакнути текст на 24. страни]

„Кад се људи боре за своју слободу, победа им доноси углавном само нове господаре“