Понестаје озона — уништавамо ли сопствени штит?

Замисли да сваки дан на тебе пада смртоносна, горућа киша. Једина заштита коју имаш је кишобран, који је савршено конструисан за одбијање убојитих кишних капи. Да ли можеш да претпоставиш колико би ти тај кишобран био драгоцен? Да ли можеш да замислиш каква би лудост била уништавати тај кишобран, можда чак у њему изрезати рупе? Међутим, у глобалним размерама, човечанство је управо у таквој ситуацији.

НАША планета је обасута сталном кишом сунчевих зрака. Иако је већина тих зрака корисна, јер доноси топлину и светлост, мали проценат је потпуно смртоносан. То су ултравиолетни-Б, или УВ-Б зраци, и кад би сви дошли до површине Земље поубијали би све живо на њој. На срећу, наша планета је створена тако да има „кишобран“, који нас штити од тих зрака, кишобран зван озонски омотач. Нажалост, човечанство тај кишобран уништава.

Шта је озонски омотач? Како он функционише и како га ми уништавамо? Озон је нестабилни облик кисеоника. Састоји се од три атома кисеоника (О₃) уместо уобичајена два (О₂). Озон се природно налази у стратосфери, где упија опасне УВ-Б зраке, а пропушта потребну и безопасну светлост. Међутим, док други гасови лако разарају озон, у стратосфери га сунчеви зраци непрестано стварају. То је, дакле, штит који се сам обнавља. Каква креација!

Проблем се појављује кад човек почне да убацује своје индустријске гасове у тај осетљиви систем. Тада се озон уништава брже него што га сунчеви зраци стварају. Године 1974. научници су почели да сумњају да су хлорофлуорокарбиди (ЦФЦ) гасови који уништавају озон. Међутим, тих ЦФЦ гасова има свуда. Употребљавају се за израду свих врста пенастих пластичних производа, од изолације до чаша и разних кеса. Употребљавају се као истисни гасови у спрејевима, као расхладни гасови у расхладним уређајима и фрижидерима и као раствори за чишћење електронске опреме.

Један научник који је скренуо пажњу на ту опасност присећа се: „Ни једног тренутка нисам узвикнуо: ’Еурека!’ Само сам једне вечери дошао кући и рекао супрузи: ’Посао иде јако добро. Али, као да је то крај света!’“ Али, од изума ЦФЦ гасова 1930. многи су их хвалили као неотровне и изванредно стабилне. Јесу ли се преварили?

Претсказана претња

Не! Изгледа да су сви били управу. Управо зато што су тако стабилни, ЦФЦ гасови су постојани у својој разорној моћи. Након што ЦФЦ гасови исцуре из одбачених расхладних уређаја и згњечених пластичних чаша, одлазе полако у стратосферу. Тамо се, бомбардовани ултравиолетним зрацима, коначно распадају и ослобађају хлор, који је прави убица озона. Његови молекули с крхким молекулима озона плешу смртоносни менует, разарајући их, и неоштећени, брзо се окрећу тражећи новог несрећног партнера. Један молекул хлора може на тај начин да игра дуже од једног века и разори стотину хиљада озонских молекула.

Алармирани научници подигли су читаву грају против главног начина коришћење ЦФЦ гасова — као истисних гасова у спрејевима. До 1978. су Канада, Шведска и САД забраниле употребу ЦФЦ гасова у аеросолима, али их је мало других земаља у томе следило. Што је још горе, нашле су се нове могућности коришћења отпорних хемикалија, па је њихова производња наставила вртоглаво да расте. САД још увек троше четвртину светске годишње залихе.

Наоружани компјутерским моделима Земљине атмосфере, научници су непрестано упозоравали да ће хемијско загађивање постепено исцрпети озонски омотач, пропуштајући полагано све више УВ-Б зрака. Индустријалци и владе су с презиром одбацивали тврдње научника, називајући њихове доказе климавим, а закључке недоказаним.

Часопис Дискавер је ту расправу назвао „озонским ратом“ и писао како су истраживачи „годинама на то спорно питање гледали као на глобални гигантски експеримент: Сваке године човечанство испумпава у атмосферу милион тона ЦФЦ гасова и чека шта ће се догодити.“ Оно што се догодило изненадило је све.

Уместо да се благо проређује, у незнатним процентима и у глобалним размерама, као што су то предвиђали сви компјутерски модели, слој озона нагло се истањио изнад Јужног пола! Октобра 1984. тим британских истраживача на Антарктику утврдио је да се озон изнад њих смањио за неких 40 посто, формирајући тако сада познату „озонску рупу“. У почетку су други научници били скептични, јер тај британски тим није био баш познат. Осим тога, други атмосферски инструменти нису регистровали никакав драматичан пад озона изнад Антарктика.

Међутим, показало се, да су компјутери који су примали податке са сателита били програмирани тако да одбацују као погрешан сваки пад озона више од 30 посто. Уређаји су годинама мерили озонску рупу, али су одбацивали податке!

Истраживачи су се неко време чаркали око узрока рупе. Али, инструментима вођени авиони који су летели кроз саму озонску рупу пронашли су правог кривца — хлор из људском руком створених хемикалија! Високо изнад Јужног пола постоји вртлог облака сачињених од сићушних честица леда, чиме се хлору стављају на располагање милиони малих површина, на којима може још брже да игра свој смртоносни плес са озоном.

Отада су истраживачи очигледно пронашли сличну рупу и изнад Северног пола. Величина ових рупа је промењива, отварају се и затварају сваке године. Рупа изнад Јужног пола велика је као Сједињене Америчке Државе, а она изнад Северног пола као Гренланд.

Како на нас утичу те озонске рупе? Прошле су изнад делова северне Европе и угрозиле најјужније делове Јужне Америке. Али, не морамо стајати испод озонске рупе да би она на нас имала утицај. Неки се научници прибојавају, да рупе производе ваздух сиромашан озоном, који се шири на обе полулопте. Уствари изнад најнасељенијих делова северне хемисфере у задњих 17 година озонски омотач већ је истањен за око 3 до 7 посто. Раније су научници мислили да треба да прође више од сто година пре него што се озон смањи за 3 посто!

Последице све већег броја УВ-Б зрака које допиру до земље биће далекосежне. Ти зраци проузрокују рак коже код људи. Оштећују и људски имунолошки систем и изазивају појаву очне мрене. Часопис Вести из науке је израчунао да ће повећана радијација УВ-Б зрака „поубијати 3 милиона људи, било оних који данас живе или који ће се родити пре 2075. године“.

Научник који проучава атмосферу, др Михаел Опенхајмер, каже: „Ове промене утицаће на свако људско биће и сваки екосистем на лицу Земље, а ово је само трачак онога какве ће те промене бити.“ Повећана радијација УВ-Б зрака уништиће сићушне рачиће и друге планктоне који живе близу површине океана, а тиме ће се разорити ланац прехране у мору. Истањени слој озона може да доведе до потпуног уништења биљног живота и усева, па чак и до промена карактеристичних ветрова и климе. Ако се у наредним деценијама оствари било која од тих претњи, сигурно ће то значити велике невоље за човека и свет.

Има ли наде?

У септембру 1987. 24 земаља потписало је споразум назван Монтреалски протокол. Њиме се од развијенијих земаља захтева да престану са производњом и употребом ЦФЦ гасова каква је постојала 1986. и да до 1989. године буде смањена за 50 посто. Земље у развоју имају већи раскорак, јер се ЦФЦ гасови сматрају пресудним за модернизацију.

Овај уговор који је требао да ступи на снагу 1989. године, ако га ратификује бар 11 земаља, оначен је као „значајан догађај“. Један политичар из САД је одушевљено рекао: „По први пут народи света су се сложили да ће сарађивати по питању једног еколошког проблема пре него што штетне последице постану свуда раширене.“

Међутим, нису сви тако одушевљени. Неки научници су забринути због тога што је само две недеље након потписивања Монтреалског протокола изнесен најуверљивији доказ да су ЦФЦ гасови проузроковали озонску рупу. Онима који су потписали споразум чак је речено да у својим промишљањима не узимају у обзир озонске рупе. Један стручњак је рекао: „Да су потписници монтреалског споразума пред собом имали ова открића сложили би се да је потребно потпуно укинути ЦФЦ гасове.“

Али, што је још горе, ЦФЦ гасови који се сада успињу кроз тропосферу, за седам до десет година доћи ће до стратосфере. То значи да ће се садашњи ниво ЦФЦ гасова тада удвостручити, без обзира на преговоре. Као што се извештава у листу Џерман трибјун: „Кад би се донела и извршна забрана без одлагања, атмосфери би требало 80 година да се поврати у стање у каквом је била 1920-их година.“

У међувремену велике хемијске фабрике напорно раде на проналажењу замене за ЦФЦ гасове. Нешто од тога је већ показало одређена обећања. Али, тестирање и изналажење начина за производњу тих супститута захтева доста времена. „Потребни су нам сада, а не сутра“, пожурује Џо Фарман, научник који је први открио озонску рупу изнад Антарктика. „Избацујемо ЦФЦ гасове у атмосферу пет пута брже него што их се она може да ослободи путем природних процеса.“ Али, постоје добри разлози зашто не треба журити с производњом супститута. „Нико не жели да изађе с производом који ће се налазити у свачијој кухињи, а затим да се утврди да је отрован“, упозорава управник за еколошка питања једне хемијске компаније.

Дакле, иако наде у решење ипак постоје, научници су потресени. Увидели су да је Земљина атмосфера изузетно сложен и истанчан механизам; на загађивање од стране људи реагује изненада и непредвидиво.

Др Опенхајмер све то сажима речима: „Слепо срљамо у јако неизвесну будућност.“ Површна решења за тако дубоку кризу само изазивају смех. Кад је један амерички политичар указивао на акцију „личне заштите“ тиме да се носе шешири и сунчане наочаре, критичари су поставили питање како ставити сомбреро на зрна соје или сунчане наочаре на дивље животиње.

Сасвим је јасно да би се поштовало само темељно, исцрпно решење проблема. Је ли човек дорастао задатку да исправи безброј својих погрешака учињених на штету ове планете? Тешко. Људи су ретко спремни да утроше новац за чишћење властите прљавштине, све док се практично не почну гушити у њој. Није ли мудрије одговор тражити од Створитеља овог нашег тако сложеног еколошког система? Сасвим је јасно да је он предвидео невоље нашег времена кад је обећао да ће ’уништити оне који земљу уништавају’ (Откривење 11:18, НС).

[Оквир на 25. страни]

ОЗОНСКИ ПАРАДОКС

Озон је животни штит. Озон је опасан загађивач. Вероватно си чуо оба описа. Који је тачан? И један и други! У стратосфери где и припада, озон је заиста заштитник живота. Али доле у тропосфери озон се производи као отпадни продукт људског загађивања. Људи у ваздух шаљу велике количине угљоводоника, углавном сагоревањем бензина у аутомобилима. Сунце на те угљоводонике делује тако да ствара озон.

Људима није намењено да удишу озон. Он изазива оштећење плућа. Научници су заправо недавно дошли до закључка да је опаснији по људско здравље него што се то пре мислило. Неки хитно позивају на оштрије рестрикције загађивања озоном — али с мало успеха.

Увиђаш ли колико је озонска криза постала иронична? Тамо горе где је озон потребан, ми га уништавамо. Овде доле где је озон отрован, ми га производимо!

Но, можда се питаш: ’Зашто овај доњи озон не бисмо једноставно послали у стратосферу где је потребан?’ Из једног разлога: озон је превише непостојан за такав пут; распао би се давно пре него што би дошао до те висине. Неки научници замишљају фантастичне планове како би озон тамо пренели малим извиђачким авионима, великим авионима или ракетама. Међутим, спремно признају да би трошкови били огромни. Очигледно је да је једино право решење не уништавати горњи озон и не производити га овде доле.

[Дијаграм на 26. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Стратосфера

Ултравиолетни зраци

Слој озона у стратосфери

Тропосфера

Земља

Спреј

△ ЦФЦ

→ Хлор

● Озон