Борба да се спаси наша планета

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ШПАНИЈЕ

ЈУРИЈ, који живи у руском граду Карабаш, има два детета, и оба су болесна. Он је забринут али не и изненађен. „Овде нема здраве деце“, објашњава. Људе у Карабашу трују. Сваке године једна локална фабрика рига у ваздух 162 000 тона полутаната — по 9 тона за сваког мушкарца, сваку жену и свако дете што тамо живе. У Никељу и Мончегорску на полуострву Кола, северно од арктичког појаса, „две топионице никла, међу највећима и најзастарелијим на свету,... ригају у ваздух више тешких метала и сумпор-диоксида од било којих других таквих фабрика у Русији“ (The New York Times).

Ваздух у граду Мексику није нимало здравији. Једно испитивање које је спровела др Маргарита Кастиљеос установило је да чак и у богатим подручјима овог града, у пет дана деца су четири дана болесна. „Бити болестан за њих је постало нормално“, приметила је. Један од главних криваца, каже она, јесте свуда присутни смог који стварају хиљаде возила што закрчују градске улице. Концентрација озона је четири пута већа од максимума из директиве Светске здравствене организације.

У Аустралији је опасност невидљива — али исто толико убитачна. Деца, док јурцају по школском игралишту, сада морају да носе капе. Десетковање заштитног озонског штита на јужној хемисфери учинило је да Аустралијанци почну на сунце да гледају као на непријатеља, а не као пријатеља. Код њих се већ опажа троструки пораст у броју случајева рака коже.

У другим деловима света, проналажење довољно воде је свакодневна битка. Кад је Амалија имала 13 година, суша је дошла у Мозамбик. Једва је било довољно воде за прву годину и једва ишта наредне године. Поврће се спарушило и увело. Амалија и њена породица су били присиљени да једу дивље воће и да копају песковито речно дно не би ли нашли колико год драгоцене воде.

У индијској држави Раџастан, пашњаци су ти који брзо нестају. Фагу, један номадски племеник, често има препирке с локалним земљорадницима. Он не може пронаћи испашу за своје стадо оваца и коза. Због акутне несташице плодног тла, сада је нарушена та вековима дуга мирољубива коегзистенција земљорадника и номада.

Ситуација је још гора у Сахелу, широком појасу полусувог тла на јужној ивици Сахаре у Африци. Као последица крчења шума и суше након тога, уништена су читава стада а безбројна мала закупна добра затрпана су песком напредујуће пустиње. „Нећу поново садити“, зарекао се један Фуланин, земљорадник из Нигера, након што је видео да његов просо пропада већ по седми пут. Стока му је већ помрла због недостатка испаше.

Растућа претња

Иза ових недавних суша, пропалих жетви, и загађеног ваздуха који гуши град за градом, постоји злокобан шаблон. То су симптоми болесне планете, планете која се више не може носити са свим тим захтевима што човек товари на њу.

За наше преживљавање ништа на земљи није важније од ваздуха који дишемо, хране коју једемо, и воде коју пијемо. Неумољиво, ове суштинске ствари за подржавање живота бивају или загађене или постепено упропашћене — од стране самог човека. У неким земљама стање околине већ представља претњу за живот. Како је то сликовито изразио бивши совјетски председник Михаил Горбачов, „екологија нас је стегла за грло“.

Претња није таква да је треба олако узети. Број становника у свету се постојано повећава, и потраживања из ограничених ресурса расту. Лестер Браун, председник Института за посматрање света, недавно је изјавио да „поразна претња за нашу будућност није војна агресија већ еколошка деградација планете“. Да ли се довољно тога чини да би се спречила трагедија?

Борба да се планета заштити

Тешко је помоћи алкохоличару који је убеђен да нема проблема с пићем. Слично томе, први корак у побољшавању здравља планете јесте препознати размере обољења. Могуће је да је у скоријим годинама образовање изузетан еколошки успех. Већина људи је данас дубоко свесна да се наша земља огољује и загађује — и да се у вези с тим нешто мора учинити. Сада се претња еколошке деградације помаља као већа од претње нуклеарног рата.

Светске вође нису у незнању с обзиром на ове проблеме. Отприлике 118 поглавара држава присуствовало је Самиту о Земљи 1992, током којег су предузети извесни кораци у правцу заштите атмосфере и земљиних ишчезавајућих ресурса. Већина земаља је потписала уговор о клими у којем су се сложиле да успоставе систем извештавања о променама у испуштању угљеника, с циљем да се у блиској будућности његова целоукупна производња замрзне. Такође су разматрале начине за очување биоразноликости наше планете, укупног броја биљних и животињских врста. Није се могао постићи споразум о заштити светских шума, али је овај самит издао два документа — „Рио декларацију“ и „Агенду 21“, који садрже директиве о томе како би земље могле остварити „подношљив развој“.

Као што истиче еколог Ален Хамонд, „пресудни тест биће да ли се обавезе поверене у Рију испуњавају — да ли ће у наредним месецима и годинама одважне речи водити до поступања“.

Међутим, значајан корак напред био је Монтреалски протокол 1987, који је укључивао и један међународни споразум о томе да се постепено, у оквиру постављеног рока, хлорофлуороугљеници (ХФУ) избаце из праксе.a Због чега та забринутост? Због тога што је речено да ХФУ доприносе брзом смањивању количине земљиног заштитног озонског омотача. Озон у земљиној горњој атмосфери игра значајну улогу у филтрирању сунчевих ултраљубичастих зрака, који могу изазвати рак коже и катаракту. Ово није проблем само у Аустралији. Недавно су изнад неких умерених подручја на северној хемисфери научници открили осмопроцентно смањење зимске озонске концентрације. Двадесет милиона тона ХФУ већ се полако диже ка стратосфери.

Суочени с овим катастрофалним загађењем атмосфере, народи света своје размирице остављају по страни и предузимају одлучне акције. Предвиђене су и друге међународне акције за заштиту угрожених врста, очувања Антарктике, и контролисања саобраћајног и токсичног отпада.

Многе земље предузимају кораке да очисте своје реке (лосос се сада вратио у енглеску Темзу), да контролишу загађивање ваздуха (у градовима Сједињених Држава с најгорим смогом смањило се за 10 посто), да црпу енергетске изворе који су пријатељски наклоњени према околини (80 посто домова на Исланду загревају се геотермалном енергијом), и да сачувају своје природно наслеђе (Костарика и Намибија су 12 посто своје укупне земљишне површине претвориле у националне паркове).

Јесу ли ови позитивни знаци доказ да човечанство опасност схвата озбиљно? Хоће ли бити само питање времена када ће наша планета поново бити доброг здравља? Наредни чланци настојаће да одговоре на ова питања.

[Фуснота]