Дуван и цензура
”Доста цензуре! Слобода говора — укључујући и слободу оглашавања — право је које морамо сачувати. Већина Американаца не подупире забрану рекламе цигарета“ — (Новински оглас од јануара 1989, на темељу ”националне телефонске анкете 1500 одраслих особа“. Но, да ли 1500 особа представља ”већину Американаца“?)
ОНИ који праве рекламе дувана тврде да оне не наводе људе на пушење. Њима се само одређује распоред посла за различите врсте цигарета. Међутим, чињеница да све више жена пуши ту тврдњу оспорава. Али, још један погубан утицај произлази из моћи коју поседују они који праве рекламе дувана.
Последњих година су америчке дуванске компаније стекле одрећено поштовање тиме што су купиле прехрамбене компаније и реч дуван избациле из корпорацијских назива. Тако је American Tobacco Company постала American Brands; R. J. Reynolds Tobacco Company недавно је постала RJR/Nabisco; Brown and Williamson Tobacco Corporation постала је Brown and Williamson Industries. Но, какве су, између осталог, последице тих промена? Већи притисак на рекламе. Како то?
Чак и часописи који никад нису објављивали рекламе за дуван морали су двапут да промисле пре него што објаве чланке који се критички односе према пушењу и дуванским производима. Истина, приход од реклама дувана можда није изгубљен. Али шта је с другим компанијама које сада припадају дуванским моћницима и рекламирају храну и остале производе? И шта са чланцима или изјавама које могу да баце лоше светло на пушење? Управо то пружа темељ за рафинирану, скоро на подсвест усмерену цензуру.
Занимљив случај у вези тога је издање Њусвика од 6. јуна 1983. Издања пре и после тог броја садржавала су седам до десет страница реклама за цигарете. Али, број од 6. јуна садржавао је 4,3 странице контраверзне серије под насловом “Коначни обрачун с пушењем“. Колико је у том броју било страница са рекламама за цигарете? Ниједна. Аутор Вајт каже: ”Кад су компаније за производњу цигарета сазнале да се планира излажење чланка с таквом тематиком, затражиле су да се не објаве њихове рекламе. Часопис је због објављивања тог чланка изгубио можда и милион долара на рекламама.“
Приход од реклама је покретачка снага часописа и новина. Докази показују да уредници врло помно размишљају какав ће критички материјал да објаве у вези дуванске индустрије, ако га уопште објаве. Један писац рубрике о здрављу каже: ”Ако пушење ставим на листу чинилаца који проузрокују срчана обољења, на пример, мој ће га уредник или ставити на крај листе или ће га потпуно избацити.“ Дакле, и овде вреди правило: онај који плаћа има право да одређује. Самоцензура постала је уобичајена пракса.
Занимљиво је да је Волстрит Џурнал (The Wall Street Journal) известио да у раздобљу од шест година током ког су часописи за црнце објављивали рекламе за цигарете, ниједан од њих није објавио никакав чланак који би директно говорио о пушењу и здрављу. Је ли то само случајност? Очигледно је да часописи који пропагирају дуванске производе не могу да уједају руку која их храни. Зато се сустежу од указивања на опасности пушења.
Овај преглед о дувану, пушењу и пропаганди помаже нам да спознамо да је много тога на коцки. За узгајиваче дувана на коцки је њихово животно издржавање. За дуванске моћнике, трговце, на коцки су њихови големи профити. За владе на коцки су приходи од пореза. А за милионе пушача на коцки је њихово здравље и живот.
Ако си пушач или размишљаш о томе да почнеш да пушиш, пред тобом стоји могућност избора. Као што то амерички дувански магнати често воле да истичу, ти имаш уставно право да пушиш. Али не заборави да то значи да имаш и уставно право да се изложиш опасности да умреш од рака плућа или грла, кардиоваскуларног обољења, емфизема, Буергерове болести (види оквир на страници 9) и бројних других смртоносних болести. С друге стране, ако желиш да престанеш да пушиш, како можеш у томе да успеш? Шта ти је потребно? Мотивација.
[Слика на 12. страни]
Начелник здравствене службе САД Куп непрестано упозорава на опасности употребе дувана
[Извор]
Фотографија: Public Healt Service