Шта каже Библија

Молитва у спорту — да ли је Бог слуша?

ВАЗДУХ трепери одушевљењем док се хиљаде навијача сливају на стадион, вичући у знак подршке својој екипи. Играчи су управо престали са загрејавањем и сваки час звиждук треба да означи почетак утакмице. На једној страни игралишта играчи су нагурани заједно, а у средини клечи капетан и моли: ”Молимо те, Боже, благослови нашу екипу, удели нам победу над нашим противником и заштити нас од озледа. Амин.“ Гужва се прекида гласним повиком, играчи заузимају положаје на терену, чује се звиждук, и организовано дивљаштво америчког ногомета започиње.

Појединачна и заједничка молитва чланова екипе пре, за време и после суделовања у разним спортовима постала је уобичајена ствар. Али, слуша ли Бог? Или, како неки тврде, ствара ли се тиме од молитве иронију?

”Удри ближњега свога“

По читавом свету, практично је сваки спорт искварен насиљем — на терену и на трибинама. Један бивши фудбалер у САД написао је: ”Спорно је да ли је ударање телима главна сврха ногомета, као и да ли је убијање и сакаћење сврха рата.“ Он даље коментарише: ”Такмичарско, организовано наношење повреда саставни је део нашег начина живота, а ногомет је једно од најјаснијих огледала (...) које нам показује како је узбудљиво и корисно ударити ближњега свога.“

Удри ближњега свога? Исус је рекао да треба волети свог ближњег (Матеј 22:39). Немогуће је замислити да би Бог љубави био присутан на неком од данашњих спортских догађаја и благословио га, док се тамо као најважније истиче победа под сваку цену (1. Јованова 4:16).

Присуствује ли Бог спортским приредбама?

Један чинилац који подстиче на молитву у спорту је верско учење да је Бог свуда присутан, да је Бог у свако време заиста присутан на свим могућим местима и у свим стварима. На пример, у књизи God Goes to Football Games (Бог иде на ногометне утакмице), свештеник и пређашњи капелан једне спортске екипе Л. Х. Холингсворт каже: ”Свако формално веровање које имамо о Богу обухвата представу о Његовој свеприсутности, представу, ако желите, да је заиста присутан у нашим световним доживљајима (...) То значи да Бог иде у цркву, и иде на ногометне утакмице.“

Међутим, Библија не учи да је Бог свеприсутан. Хришћански апостол Павле је писао: ”Христ је ушао (...) у само небо, да се сад појави пред особом Бога за нас“ (Јеврејима 9:24, НС). Две су пресудне ствари које нам помажу да схватимо овај цитат: да је Бог духовна особа и да на небу има утврђено место становања (1. Царевима 8:49; Јован 4:24). Дакле, он не може у исто време бити на неком другом месту.

Бог слуша своје пријатеље

Добро, ако Бог не посећује спортске приредбе, да ли он бар слуша молитве? Да би молитве допрле до ушију тог Бога који живи на небесима, пред ким се појавио Исус, онај који моли мора имати спознање, спознање о Божјим намерама, о његовој личности, његовим својствима, његовим путевима и његовом имену (Јаков 4:3). Нагласивши потребу за спознањем Бога, Исус је молио: ”Ово значи вечни живот, да спознају тебе, јединог истинитог Бога“ (Јован 17:3, НС).

Да би се некога упознало потребна је комуникација. Бог комуницира с човеком кроз Библију, и Библија је средство помоћу којега упознајемо Бога неба. Она нам говори о његовом имену, Јехова (Псалам 83:18). Библија такође каже да је Бог толико волео свет да је послао свог јединоствореног сина Исуса овде на Земљу како би човек могао добити могућност вечног живота (Јован 3:16). Док читамо и проучавамо Библију, Јехова нам постаје стваран и привучени смо к њему кроз Исуса (Јован 6:44, 65; Јаков 4:8). Пошто је Јехова стваран, можемо развити блиски лични однос с њим.

Пријатељство с Богом, међутим, укључује двосмерну комуникацију. Потребно је обратити се Јехови кроз молитву. Библија каже да је Јехова ’слушач молитви‘ и да ”није далеко ни од кога од нас“ (Псалам 65:2; Дела апостолска 17:27). Међутим, то не значи да Бог слуша све молитве (Исаија 1:15-17). Чије је молитве Бог спреман саслушати?

Псалмиста Давид је рекао: ”Присност са Јеховом припада онима који га се боје“ (Псалам 25:14, НС). У изворном хебрејском, корен речи ”присност“ (сод) значи ”чврсто везати“. Зато тај цитат одражава представу о дозволи приступа у Јеховин ужи круг, односно у савез пријатељства с њим. То је допуштено само оним обожаваоцима који показују поштовање. Тако нас наше присно пријатељство с Богом наводи да се бојимо нарушити тај однос тиме да учинимо нешто што му се не би допало, као на пример да на молитву гледамо као на талисман среће за спортску победу.

Јехова слуша молитве искрених особа које траже пријатељство с њим, и он није пристран. Он нема своје фаворите нити слави једну националну групу, расу или чак спортску екипу изнад друге (Псалам 65:2; Дела апостолска 10:34, 35). Кад би Бог слушао молитве спортских такмичара и кад би га обе екипе молиле за победу, коју би благословио? Или, ако се играч озбиљно повреди у току утакмице, да ли би требало за то кривити Бога?

Према томе, молити морамо за исправне ствари. Апостол Јован то објашњава на следећи начин: ”Шта год замолимо по његовој вољи, услиши нас“ (1. Јованова 5:14, НС). Јехова слуша молитве које су у складу с његовом вољом. Требамо познавати његову вољу и намере, па ће наше молитве бити у складу с њима.

Божја воља и намере, као и његово славно име, нису повезани са данашњим такмичарским и насилним спортским приредбама. Бог није пристран. Дакле, кад се на тим приредбама изговарају молитве, да ли Бог слуша? Апсолутно не!