Људска владавина на ваги

3. део: Да ли је ’владавина најбољих‘ заиста најбоља?

Аристократија: владавина племства, повлашћене мањине или елитне класе за коју се мисли да је најспособнија за владање. Олигархија: владавина неколицине, било особа или породица, обично корумпирана и себична.

ЛОГИЧНО је да би најбоља владавина требала да буде састављена од најбољих људи. Најбољи људи су образованији, способнији и овлашћенији — наводи се као разлог — и због тога могу боље да воде друге. Према начину владања елитне класе, аристократска владавина може да буде једна од неколико врста: На пример, владање богатих — плутократија; владање свештенства — теократија; или чиновничка владавина — бирократија.

Већина примитивних друштава под владавином племенских старешина или поглавица била су аристократска. У било које време, и Рим и Енглеска и Јапан, да набројимо само три, имали су аристократску владавину. У древној Грчкој реч ”аристократија“ употребљавала се у вези са градовима-државама или полисима, којима је владала мала група. Често су бројне истакнуте породице суделовале у власти. У неким су случајевима, међутим, поједине породице на незаконит начин дошле до власти и владале још окрутније.

Као и остали грчки градови-државе, Атина је првобитно била аристократска. Касније, како су културне промене смањиле класне разлике и пореметиле његову јединственост, град је преузео демократски облик. Спартом, с друге стране, основаном наводно у 9. веку пре н. е., управљала је војна олигархија. Овај је град ускоро постао супарник много старијој Атини, и оба су се града борила за превласт у грчком свету оног времена. Према томе, владавина многих, као у Атини, дошла је у сукоб са владавином неколицине, каква је постојала у Спарти. Наравно, њихово је супарништво било сложено, укључивало је више од самог неслагања у погледу власти.

Искривљени племенити идеали

Политичке разлике често су биле предмет расправа међу грчким филозофима. Аристотел, Платонов бивши ученик, направио је разлику између аристократије и олигархије. Означио је чисту аристократију као добар облик владавине, племенит идеал који омогућује особама с посебним способностима и високим моралом да се посвете државној служби у корист других. Али, ако је предводила тиранска и себична елита, чиста се аристокрација изродила у неправедну олигархију. То је он сматрао исквареним обликом владавине.

Као бранитељ владавине ’најбољих‘, Аристотел је прихватио да би спајање аристократије с демократијом вероватно произвело жељени резултат, а то је замисао која још увек привлачи неке политичаре. Чињеница је да су древни Римљани спојили ова два облика владавина с одређеним успехом. ”Политика [у Риму] била је свачији посао“, каже се у The Collins Atlas of World History. Упркос томе, у то време су ”богати грађани и они који су били срећници самим тим што су високог рода, створили олигархију, у којој су међусобно бирали судске службенике, војног заповедника и свештеника“.

У касном средњем веку и почетком савременог доба чак су и европски урбани центри спајали демократске и аристократске елементе у својим владавинама. Collier’s Encyclopedia каже: ”Екстремно конзервативна Република Венеција, коју је на крају срушио Наполеон, представља класичан пример такве олигархије; али слободни градови Светог Римског Царства, градови Ханзеатске лиге и привилеговани градови Енглеске и западне Европе, показују неке основне тенденције према чврстој олигархији контролисаној од релативно мало поносних и високо образованих патриција [аристократа].“

Тврдило се, с неким оправдањем, да су све владавине по природи аристократске, будући да све настоје да дају власт најспособнијим људима. Састав владајуће класе служио је јачању тог гледишта. Према томе, закључак је следећи: ”Владање класе и елите је синоним за опис онога што су Платон и Аристотел означили као идеал.

У потрази за ’најбољим‘

Вековима пре појаве ових грчких филозофа, феудално друштво (темељено на господарима и поданицима) донело је одређену меру стабилности и мира древној Кини, за време владавине династије Чоу. Али после 722. пре н. е. у раздобљу званом Чун-Чиу, феудални је систем постепено слабио. У последњем делу овог раздобља појавила се нова елита, састављена од бивше ”господе“ која су служила у феудалном домаћинству и потомака старог племства. Чланови ове нове елите заузели су кључне владајуће положаје. Конфучије, познати кинески мудрац, како истиче The New Encyclopœdia Britannica, наглашава како су ”надареност и високи морал, боље него порекло, оно што неког чини способним за вођу.“

У Европи, преко 2 000 година касније, процес избора елите, ’оних најспособнијих за владање‘, мало је имао заједничког са ”надареношћу и високим моралом“. Харвардски професор Карл Ј. Фридрих пише да се ”елита у аристократској Енглеској у 18. веку бирала првенствено на темељу крвног порекла и богатства. Исто тако било је у Венецији.“ И наставља: ”У неким земљама, као што је Прусија у 18. веку, елита се темељила на крвном пореклу и војној храбрости.“

Идеја да добре особине ’бољих људи‘ прелазе на њихово потомство објашњава владарске обичаје склапања брака у прошлим данима. Током средњег века преовладавала је идеја о биолошкој супериорности. Бракови с неплемићима ослабили би племство, кршећи божански закон. Владари су били обавезни да се жене само са онима племићког рода. Ова идеја о биолошкој супериорности касније је отворила пут за рационалније оправдање — да се супериорност темељи на повољнијим приликама, образовању, талентима или остварењима.

Начело племићке обавезе требало је да осигура успех аристократији. Буквално значење ”племићке обавезе“ означава ”дужност честитости, племенитости и одговорно понашање у складу с високим положајем или пореклом“. Због њихове ”супериорности“, они племенитог порекла били су присиљени да одговорно служе потребама других. Таква начела налазимо код аристократије у древној Спарти, чији су ратници били присиљени да интересе других ставе испред властитих, и у Јапану међу ратничком кастом, Самурајима.

Аристократија недорасла

Несавршеност аристократске владавине није тешко да се представи. У рано доба Рима само особе високог порекла, зване патрицији, могле су да буду биране за чланове римског сената. Обични људи, познати као плебејци, нису бирани. Али далеко од тога да буду људи од ”способности и моралних одличности“, како је Конфучије захтевао од владара, чланови Сената постајали су све више и више подмитљиви и окрутни. Последице су биле грађански ратови.

Упркос повратку раздобља реформи, сенаторска олигархија се одржала, бар до времена Јулија Цезара, који је створио диктатуру, неколико година пре него је убијен 44. пре н. е. После његове смрти поновно је уведена аристократска управа, али 29. пре н. е. опет је потиснута. Collier’s Encyclopedia наводи: ”С растом силе, богатства и географским ширењем Рима, аристократија се претворила у корумпирану олигархију, а њен губитак грађанског духа одразио се у губитку јавног поштовања. Његов слом најавио је апсолутну монархију.“

Отприлике у следећих 1 200 година, аристократске владавине, иако по имену монархије, биле су европско правило. Током времена, политичке, економске и културне промене постепено су обликовале систем. Али током тог дугачког раздобља европска је аристократија остала снажна, способна да задржи свој посед и свој смртни стисак над војним службама, постајући још више паразитском, разузданом, надутом и испразном.

Године 1780. аристократија је претрпела снажан ударац. Луј XVI, француски краљ, нашао се у финансијским тешкоћама, молећи чланове француске аристократије да се одрекну неких својих фискалних привилегија. Уместо да га подупру, искористили су његове тешкоће, надајући се да ће поткопати монархију и обновити нешто од своје изгубљене моћи. ”Незадовољни владавином људи, преко краља, за аристократију, они су [аристократија] тражили владавину људи, преко аристократије, за аристократију“, наводи Херман Осубел, професор историје на Колумбиа Универзитету. Оваква схватања убрзала су наступање Француске револуције 1789.

Ови догађаји у Француској донели су значајне промене које су се осећале далеко ван граница. Аристократија је изгубила своје посебне привилегије, феудални систем је укинут, прихваћена је Декларација о људским и грађанским правима, како је била названа. Осим тога, моћ свештенства је била одредбом ограничена.

Владавину неколицине — иако се та неколицина сматра за најбоље — многи стављају на вагу и налазе да је пуна недостатака.

Коначно пронађени ’најбољи‘

Јасна чињеница да ’најбољи‘ не живе увек у складу са својим именом указује на једну од најчешћих слабости ”владавине најбољих“, наиме, тешко је да се одреди ко је заиста најбољи. Да би се удовољило захтеву за најбољим владарем, потребно је више него бити богат, племенитог порекла или способан у војним подвизима.

Није тешко да се одреди ко су најбољи лекари, кувари или обућари. Једноставно посматрамо њихов рад или производе. ”Са владавином, међутим, није тако лако“, пише професор Фридрих. Тешкоћа је у томе што људи не могу да се сложе каква би владавина требала да буде и шта би она требала да ради. Такође, циљеви владавина непрестано се мењају. Према томе, како каже Фридрих: ”Још је сасвим неизвесно ко је елита.“

Да би ’владавина најбољих‘ стварно била најбоља, у елиту би требало да буде изабран неко са надљудским знањем и непогрешивим просуђивањем. Изабрани би требали да буду појединци несаломљивог морала, потпуно одани непромењивим циљевима своје владавине. Требало би ван сваке сумње да буду спремни да ставе интересе других испред својих властитих.

Библија показује да је Јехова Бог изабрао управо такву групу — свог Сина Исуса Христа и неколицину његових верних следбеника — и именовао их је да владају над Земљом хиљаду година (Лука 9:35; 2. Солуњанима 2:13, 14; Откривење 20:6). Не као погрешиви људи, него као непогрешива бесмртна духовна створења, Христ и његови сувладари обасуће земљу благословима трајног мира, сигурности и среће, обновивши човечанство до савршенства. Може ли било која људска владавина — чак ’владавина најбољих‘ — да понуди тако много?

[Оквир на 21. страни]

Савремена олигархија

”Склоности олигархији . . . откривене су у свим великим бирократским структурама напредних политичких система. Растућа сложеност модерног друштва и његове владавине ставља све већу моћ у руке администрације и стручних одбора. Чак и у уставом утврђеним режимима не задовољава у потпуности одговор на питање како се ови бирократе који одлучују могу сматрати одговорнима и како њихова моћ може делотворно да се ограничи а да се у исто време не угрози делотворност и рационалност процеса управљања“ (The New Encyclopædia Britannica).

[Слика на 20. страни]

Аристотел је веровао да ће комбинација аристократије и демократије створити најбољи облик владавине

[Извор]

Национални археолошки музеј, Атина