Један дан мог живота у пренасељеном Хонгконгу

Хонгконг је једно од најгушће насељених места на свету. Са 5,8 милиона људи који станују на површини од 1 070 квадратних километара, има 5 592 људи по квадратном километру. Пошто је настањено само 10 посто земље, то представља просек од око 54 000 људи на један километар квадратни! Ипак, изгледа да се локално становништво изврсно прилагодило тој гужви и журби пренасељеног града, с његовим скученим животним простором, бучним саобраћајем и загађеношћу.

ПРОБУДИО сам се на продоран позив мог будилника у 7.30 ујутро, устао сам са кревета и брзо се обукао. Живим у малом стану са родитељима и три млађе сестре, који сви раде. Зато увек постоји ред за купатило, и време нам је ограничено. Након брзог доручка, зграбим свој бицикл и возим се до железничке станице. Тешка дневна кушња је започела. Постао сам један од силног мноштва које креће на посао у јако прометном Хонгконгу.

Мој воз јури поред густо стиснутих стамбених зградурина и густо насељених солитера. Затим преседам на аутобус како бих прешао на другу страну луке. Путујемо кроз тунел, у густој колони аутомобила. Какво је олакшање појавити се на острву Хонгконг, где је у главној финансијској четврти смештена моја канцеларија. Цело путовање може потрајати од сат до сат и по, зависно од саобраћаја. Коначно стижем у канцеларију до 9.30. Али немам времена за опуштање — телефон почиње да звони. Мој први дневни клијент. И то постаје прича мог дана — један позив за другим, телефонска слушалица ретко на свом месту. Затим кратка пауза за ручак.

Сада је проблем наћи место у једном од бројних ресторана на том подручју. Изгледа као да свако покушава да једе у исто време и на истом месту, а често и за истим столом! Још једном седим за столом са потпуно непознатим особама. Такав је живот у пренасељеном Хонгконгу. Затим се, након свог брзог али хранљивог кинеског јела, враћам натраг у канцеларију.

Мој радни дан требало би да заврши у 17.30, али то је ретко изводљиво. Заиста, када коначно одахнем и погледам на сат, на њему је већ 18.15. Понекад дан завршавам тек после деветнаест сати. А онда следи повратак кући.

Прво аутобус, онда воз. Коначно се он зауставља на мојој станици и ја крећем према свом бициклу. Док се возим кући, присећам се како је наш мали град постао јако прометан, пренасељен модеран град. Ниске сеоске куће заменили су високи солитери, од 20 до 30 спратова. Велике, широке главне улице заузеле су велике откосе терена, а огромни надвожњаци стрче са непрекидном реком бучног саобраћаја. Стари лежеран начин живота заувек је нестао.

Наш стан заузима малу површину — мању од 28 квадратних метара за нас шесторо, и немам своју собу. Зато спавам на кревету у дневној соби. Барем моји родитељи имају своју собу, а моје три сестре спавају на лежајевима у својој собици. Приватни живот је за нас луксуз.

Па иако је наш стан мали, он је велико побољшање према ономе што смо имали пре, када смо сви заједно живели у једној соби у насељу с друштвеним становима. Али чак је и то добро када се упореди са многим хиљадама људи који живе у области Монг Кок и који плаћају најамнину за „станарске кавезе“, послагане по три у висину и са димензијама 1,8 метара дужине, 0,80 метара ширине и 0,80 метара висине. Они имају простора за душек и неколико личних ствари. Без намештаја.

Око двадесет и један сат су сви код куће и тада вечерамо. Након вечере неко пали телевизор. То ми убија наду да ћу мало читати и проучавати у миру. Чекам док сви не оду у кревет до 23 сата, и тада имам собу за себе, као и мало мира и тишине за концентрацију. Око поноћи сам и ја спреман за спавање.

Радим откако сам завршио школу пре 12 година. Једног дана бих хтео да се оженим, али морам толико напорно радити за живот да немам времена чак ни да довољно добро упознам жену. А пронаћи место за становање теже је, како ми кажемо, него попети се на небо. Иако смо научили да савладавамо потешкоће, овакав грозничави градски живот не изгледа ми природно. Ипак, признајем да ми је далеко боље него милионима и можда милијардама у другим деловима света који живе без пристојног дома, електричне енергије, текуће воде или одговарајућих санитарија. Нама је заиста потребан бољи систем, бољи свет, бољи живот. (Испричао Кин Кеунг.)