Таравера — новозеландска вулканска катастрофа

Од дописника Пробудите се! с Новог Зеланда

МОЖЕТЕ ли замислити како изгледа кад вас у ране јутарње сате пробуди хука планине која се раздваја? Како бисте се осећали кад бисте погледали кроз прозор и на удаљености од око 30 километара видели високе пламенове и непрекидан пљусак усијаног камења које лети кроз ваздух? А затим почињете да осећате како тло под вашим креветом почиње да се тресе? Застрашујуће, кажете? Па, то је оно што се догодило у Роторуи, смештеној у централној регији Северног Острва Новог Зеланда, 10. јуна 1886. у 2 сата ујутро, кад је дошло до ерупције планине Таравера. Затим је село Те Вајроа постало новозеландски Помпеји, покопано под својим Везувом.

За оне који су живели у том подручју и преживели, било је то страшно искуство. Један очевидац је рекао: „Видели смо призор који ниједан човек који га је видео никада не може заборавити... Планина је имала три кратера, а ватрени језици снажно су се дизали 300 метара у висину.“ Један други је, након што је изашао да види тај спектакл, рекао: „Ветар се појачао и једва смо дошли до куће кад је почела, како смо мислили, јака киша. Прозори су се разбили, и установили смо да је оно што смо сматрали кишом била шљака и камење... Стајали смо између земљотреса и ватре очекујући смрт.“

Експлозија планинског ланца дугог 19 километара створила је ланац од девет дубоких кратера. Пара помешана са летећим пепелом падала је попут кише. Села око језера, заједно са својим маорским становницима и другима који су тамо живели, можда њих 155, била су затрпана, многа под блатом дубоким неколико метара!

Око 16 000 квадратних километара шуме и обрадиве земље било је покривено блатом, а вулканске крхотине прштале су чак и по палубама бродова на удаљености од 160 километара од обале. Ненадмашно светско чудо, Ружичасте и Беле терасе, „чуда природне архитектуре у сјајној земљи кремењачи“, уништене су а с њима и свете кости маорских предака (Wild New Zealand, издао Reader’s Digest). Била је то катастрофа монументалних размера за мирно јужнопацифичко острво.

Сеоски живот Маора

У древном селу Те Вајроа, 14 километара од планине Таравере, живот је пре ерупције био миран и успешан. Пошто је смештено у шуми на обали хладног језера Таравере, недостајала му је термална активност села која су била ближе Роторуи. Чак и за хладних дана, село Охинемуту имало је подручја са топлим пашњацима. Међутим, Те Вајроа је, за своје време, било јединствено и на друге начине. Имало је изграђене путеве. Куће у блоковима површине 0,2 хектара имале су приватне власнике и нису биле све заједно на племенској земљи заједничког власништва, већ су биле одељене оградом.

Погодно смештени близу језера Таравера, два хотела у Те Вајрои пружала су одмор и добродошлицу уморним европским туристима 1880-их. Ту су се могли одморити од путовања̂ коњским кочијама и неравних, временским приликама оштећених шумских стаза. Следећег дана, у својој најбољој недељној одећи, као што је био обичај, отпутовали би до Ружичастих и Белих тераса. Те су терасе, у то време на гласу као светско чудо, описане као „велики бели базени који постепено мењају величину... према врху и испуњени су водом најљупкије плаве боје која је окружена блиставо сјајном белином... и Ружичасте терасе све светло ружичасте, с истом љупком плавом водом у великим плитким базенима“. Мала маорска деца бућкала су се у води у врућим минералним језерцима разбацаним по њеним степеницама, а одрасли су се купали како би окрепили своја уморна тела.

Испод тераса, у блатњавим зеленим водама језера Ротомахана, жуборили су врући извори. Неки су се с површине воде издизали попут водоскока̂ и били су тако врући да је домаћи маорски кувар могао на њима скувати своје кумерасе (домаће кромпире) или коуру (поточног рака). Туристи су с ужитком пробали те деликатесе за време пикника̂ покрај језера са својим маорским водичима, као што су Кат и Софија, које су их превозиле до тераса у чамцима направљеним од издубљених дебала.

Упозорење о катастрофи

Ерупција сва три врха планине Таравера била је потпуно неочекивана. Маорска имена Ваханга, Руавахија и Таравера сва указују на ватру, али на планини није било вулканских кратера и стога никаквих наговештаја опасности. У ствари, вековима се светиште Таравера (по чему је названа цела планина) сматрало сигурним гробљем за маорске претке и било је тапу, или свето. Зато је вероватно да су имена указивала на црвенкасту карактеристику тла. Појављивале су се неке необичне али мање активности, као онда кад је Софија десет дана раније шетала према малој ували где су остали чамци, да би их пронашла насукане на сувом дну увале. Док је тамо стајала, изненадан налет воде, попут таласа, подигао је чамце и затим их бацио натраг на сухо дно увале. Једина права упозорења, кад се осврне на то време, били су необично чести земљотреси и висока термална активност на језеру Ротомахана. Иако су та упозорења код неких проузроковала одређену бојазан, она нису давала наговештај опустошења које је уследило.

Емоционална посета

Данас, сто година касније, туристи који стижу на место ископане Те Вајрое, која се сада зове Закопано село, у почетку имају мало саосећања за оно што је донела та стравична ноћ.

Ни ми га нисмо имали, док смо следили вијугаве стазе међу остацима маорских wharea (кућица), који се ископавају од 1930-их.a Голубови паунаши кружили су нам око глава јер су наши кораци узнемирили њихове омиљене инсекте. Било је тешко поверовати у насиље и страву која је падала на људе који су некада тамо живели.

Застали смо на улазу у слабо осветљен фори и сишли на пређашњи ниво тла. Размишљали смо о блатом испуњеним дечјим ципелама и старом дечјем кревету из 19. века које смо видели раније на изложбеном месту. Јесу ли припадали девојчици која је живела у овој кућици? Да ли се играла на блатном поду на којем ми сада стојимо?

На другим изложбеним местима били смо фасцинирани док смо посматрали боцу вина ископану 1949. и три ћупа укисељених ораха откривених 1963, са неоштећеним средством за затварање. Какав би укус могли имати сто година старо вино и ораси?, питали смо се. Није нас привлачило да пробамо! Али, срца су нам се растужила кад смо на експонату читали извештаје из старих новина о преживелима. Гђу. Хазард, мајку четворо деце, спасиоци су пронашли живу само да би видела да је троје њене деце, по једно са сваке њене стране и једно још увек на њеним рукама, умрло од гушења блатом и пепелом. И сама притешњена свом тежином блата и греда̂ с крова, била је немоћна да одговори на њихове повике за помоћ.

Последице

Данашњих 50 000 становника Роторуе не брине много то што живе у сенци тако насилне планине. Нити то брине више од 800 000 туриста сваке године који желе доживети многе јединствене активности и места које ова термална регија нуди. Дубоко из земљишта, неки новозеланђани кроз цеви проводе термалну пару и минералну воду за загревање својих унутрашњих и спољашњих базена. Ипак, негде у себи они знају да је прегрејана вода коју виде како се пење кроз пукотине у земљишту и сакупља у кључајуће блато једном, пре много година, била доказ скривене енергије која је разнела планину звану Таравера и покопала село Те Вајроа.

[Фуснота]

[Слика на странама 16, 17]

Планина Таравера и њен 6 километара дугачак расед, с језером Таравера у даљини

[Слике на 18. страни]

Типичан маорски фори, или колиба, који је био закопан вулканским пепелом

Унутрашњост ископаног маорског форија показује огњиште и посуђе

Остаци пећи за хлеб уништене 1886.

[Извор]

Горње фотографије: Објављене уз дозволу The Buried Village