Бескрвним лечењем спашен с ивице смрти

Испричао члан особља светске централе Јеховиних сведока

ИЗГЛЕДАЛО је иронично. У фебруару 1991. отишао сам у Буенос Аирес, Аргентина, да бих помогао у вођењу семинара о употреби алтернатива за трансфузије крви. А сада сам био на ивици смрти, с јаким унутрашњим крварењем.

Проблем је почео недељу дана раније, док сам био у Мексику. Осетио сам одређену бол у трбуху али мислио сам да није озбиљно. Локални доктор је рекао да Американци често имају желучане проблеме док посећују то подручје. Преписао је лек за ублажавање болова.

Кад сам следећи дан летео према Буенос Аиресу, бол се повећала. Осећао сам врућину у трбуху, а два дана касније то је постало попут распламтеле ватре. Дата ми је инјекција против болова. То ми је омогућило да завршим своја предавања на семинару. Након тога одведен сам из подружнице Јеховиних сведока, где смо моја жена и ја боравили, у локалну болницу. Тамо ми је дијагностициран чир који је очигледно недавно престао да крвари.

Дијагноза је била прилично збуњујућа, пошто никада нисам имао чир, па чак ни његове симптоме. У сваком случају, надали смо се да ћу се опоравити мировањем у кревету, антацидима и благом исхраном. Нажалост, након што смо се вратили у амбуланту подружнице крварење је поново почело.

Столица ми је била црна, пуна крви, а ја сам био блед као мртвац. Коначно сам се онесвестио и случајно ишчупао цев за инфузију из руке. Моја жена је отрчала ходником позивајући медицинску сестру.

Хируршки захват или не?

Убрзо су покрај мог кревета била два лекара. Помоћу преводиоца информисали су ме да ми је хемоглобин пао на 6,8 грама по децилитру (нормално је око 15). Рекли су да су се преко телефона консултовали са специјалистом у бескрвној хирургији. Он је препоручио хитну операцију. Питао сам за алтернативе хируршком захвату.

Ступило се у везу са гастроентерологом. Рекао је да је могуће спустити ми гастроскоп кроз грло до перфорације која се налази на дванаестопалачном цреву, првом делу танког црева. Кад се једном дође на место крварења, на рану се може ставити хемијски хемостат како би се покушало зауставити крварење.

„Какве су шансе за успех?“, питао сам.

„Око 50 посто“, одговорио је. Међутим, хирург је рекао да би, у случају да примена хемостата не успе, одлагање и губитак крви вероватно онемогућили хируршки захват. Изгледало је да немам избора него да будем оперисан.

То је био емоционалан тренутак. Моја жена и ја смо се загрлили. Пре него што сам из амбуланте отишао у болницу направљен је тестамент и ја сам га потписао. Наши пријатељи су сматрали да вероватно нећу преживети операцију.

Операција

У операционој сали ставили су ме на нешто што је изгледало као велики стаклени сто. Светло је продирало одоздо и бљештало одозго. Био сам све напетији, што је морало бити видљиво, јер ми је приступио један од хирурга. „Не брините се. Све ће бити у реду“, рекао је. Његова срдачна брига ме утешила. Анестезију сам добио инхалацијом, и готово у секунди из збуњености сам прешао у неосетљивост, у несвесност.

Пробудио сам се кад су ме преносили с колица на обичан болнички кревет. Ухватила ме паника кад сам осетио врло жестоку бол од инцизије и од цевчица у носу и грлу. Моја жена ме је тешила заједно с пријатељицом. Моја интензивна жеђ смањила се кад су ми усне навлажили водом. Био сам срећан што сам жив.

Иако ми је било зајамчено да је операција успела, моја крвна слика се и даље погоршавала. Шта није било у реду? Испитивање моје столице открило је да још увек крварим. Хирурзи су били сигурни да то није из оног места које су управо затворили — одакле онда?

Лекари су сматрали да сам сигурно појео неку отровну супстанцу која је проузроковала перфорацију, можда у дебелом цреву. Рекли су да сам преслаб да поново поднесем хируршки захват.

Притисак да прихватим крв

Како је моја крвна слика била све лошија, притисак да прихватим трансфузију крви се појачавао. Медицинска сестра која ме је неговала рекла је да, кад би она била лекар, једноставно би ми дала крв без да ме пита. Око три сата ујутро, лекар је дошао до мене и рекао: „Морате узети крв ако желите живети.“

Објаснио сам му да сам Јеховин сведок и да и због религиозних и због медицинских разлога не желим прихватити трансфузију крви (Левитик 17:10-14; Дела апостола 15:28, 29). Био је видљиво узнемирен, а његов сам став приписао томе што не разуме и не поштује моје чврсто становиште.

Због све већег притиска, као и других околности у болници, затражио сам да будем отпуштен. Убрзо сам возилом хитне помоћи враћен у амбуланту у подружници.

Успешан третман који спасава живот

Замолио сам тамошњег доктора, једног од Јеховиних сведока, да ми потврди да ми је дао ЕПО (еритропоиетин), синтетички хормон који стимулише коштану срж како би брже стварала црвена крвна зрнца. Рекао је да јесте. Наравно, телу су још увек потребни основни грађевински блокови како би створило здрава црвена крвна зрнца. Ти грађевински блокови су фолна киселина, витамин Б и нарочито гвожђе. Гвожђани декстран (Имферон) примењен интравенозно, најбржи је начин да се осигура потребно гвожђе, и то сам затражио.a

Међутим, Имферон се не може набавити у Аргентини. Тешко га је пронаћи чак и у Сједињеним Америчким Државама, пошто је већина залиха отпремљена на Средњи исток због рата у Персијском заливу. Ипак, одређена количина је коначно пронађена и одмах је дата једном од Јеховиних сведока који је путовао у Аргентину.

До тог времена, мој хемоглобин је имао вредност од само 4. Знајући да узимање опсежних узорака за анализу крви може довести до анемије, рекао сам медицинском техничару који је дошао у подружницу да му више нећу дозволити да ми узме крв. Он је приговорио: „Морамо је узети ако желимо знати шта се догађа.“

„Знате шта се догађа“, одговорио сам. „Ја крварим, а која је најдрагоценија супстанца у мом телу?“

„Крв“, признао је.

„И ја сам одлучио да за сада више не дајем ништа своје крви“, одговорио сам. Не зна се колико се моја крвна слика још погоршала.

Те сам се ноћи горљиво молио Јехови, тражећи његово вођство и изражавајући своју наду да ћу се пробудити следећи дан. Пробудио сам се, али сам осетио да ме моја животна снага напушта. Смрт је изгледала неизбежном. Нормално је мој хемоглобин износио око 17,2 грама на децилитар, што је крајња горња прихватљива граница, што значи да сам изгубио више од 75 посто своје крви. Морало се још нешто урадити.

То сам јутро затражио разговор у вези с мојим третманом с лекарима који су се бринули за мене. Није ми био дат витамин К, важан за коагулацију крви, али сада су се одмах сложили да почну да ми га дају. Затим сам питао: „Да ли би неки од лекова које дајете могао проузроковати или поспешити крварење?“

„Не“, одговорили су.

„Јесте ли сигурни?“, био сам одлучан.

Рано следећег јутра, један од хирурга дошао је к мени и рекао да су даљњим истраживањем утврдили да би један лек могао врло лако доприносити крварењу. Његова употреба одмах је обустављена. Спремност лекара да ме пажљиво саслушају као пацијента и да анализирају мој третман повећала је моје поштовање према њима.

На мој захтев, поред кревета ми је донесена медицинска литература и жена и ја смо је почели претраживати. Један чланак говорио је о једном хемијском хематостатику, медицинском производу који зауставља крварење. Тек што смо пронашли чланак, дошао је др. Малсеро Калдерон Бланко (Marcelo Calderón Blanco), такође Сведок, и изразио жељу да употреби сличан производ! Препарат ми је дат на исти начин на који се даје клистир. Отприлике у исто време, из Сједињених Америчких Држава дошао је Имферон и дат ми је интравенозно.

Сада смо могли само чекати. Још истог дана почео сам да се осећам боље. Три дана касније дозволио сам им да узму крв за анализу. Изненађујуће, хемоглобин ми се повећао на 6! Међутим, док су га проверавали пет дана раније, износио је 4 и падао је! Лекари су били скептични. Издали су налог за још један тест. Он је потврдио први. ЕПО и Имферон су деловали!

Техничар на клиници који ми је тестирао крв назвао је и рекао да је лекар сигурно применио трансфузију крви. „Ничија крвна слика не може се тако брзо поправити без трансфузије крви“, инсистирао је. Лекар му је зајемчио да крв није била дата. „Који се поступак следио који тако брзо подиже ниво крви?“, желео је знати. Обавештен је о употреби ЕПО-а и Имферона.

Др Амилкар Фернандес Јерена (Amilcar Fernández Llerena), један од мојих лекара који није Сведок, посетио ме исти дан кад су дошли резултати анализе крви. Након што ме прегледао, рекао је у чуду: „Дајем вам ново име — Лазар.“ (Упореди Јован 11:38-44.) Морао сам напрегнути сву своју снагу да задржим сузе.

Др. Јерена је рекао: „Можете захвалити свом Богу, Јехови, што сте живи.“ Питао сам га како то мисли. „Да пушите, злоупотребљавате дрогу или се опијате“, одговорио је, „не бисте преживели операцију. Али, пошто је ваше тело чисто и снажно због слушања Божјег закона, преживели сте.“

Информације које сам користио у свом случају углавном су биле оно што смо учили Одборе за контактирање с болницама на семинарима у Северној Америци, Европи и Латинској Америци. Нагласак програма је на успешним алтернативама које се могу користити у бескрвном медицинском третману. Насрећу, информације о тим алтернативама доступне су лекарима кроз Одборе за контактирање с болницама, којих је сада у целом свету више од 800.

Надам се да ће моје искуство помоћи другим Сведоцима који траже бескрвно лечење. Болница где сам био оперисан касније је контактирала с аргентинском подружницом Јеховиних сведока и рекла је да сада схватају да имамо успешан режим за лечење пацијената бескрвним производима и да би били срећни да сарађују с нама у будућности.

[Фуснота]

[Слика на 21. страни]

Одлазак из болнице након операције