Мужеви и жене — да ли стварно другачије разговарају?

САМО претпоставимо да је Влада вукући ноге дошао у Бобанову канцеларију, а да су му се рамена приметно сагибала под теретом његових брига. Бобан је благо погледао свог пријатеља и сачекао да проговори. „Не знам да ли могу да склопим овај уговор“, уздахнуо је Влада. „Има толико непредвиђених препрека, а главна канцеларија ме стварно притиска.“ „Што се бринеш Владо?“ упитао је Бобан поверљиво. „Ти знаш да си најбољи човек за тај посао, а и они то такође знају. Само ти искористи својих пет минута. Мислиш да то није добро? Па, баш прошлог месеца...“ Бобан је препричао смешне детаље његовог властитог малог фијаска и убрзо је његов пријатељ отишао из канцеларије смејући се, олакшан. Бобану је било драго да помогне.

И такође претпоставимо да је Бобан, када је стигао кући тог поподнева, могао одмах приметити да је и његова жена, Ана, такође узрујана. Он је поздрави с нарочитом веселошћу и затим причека на њу да каже шта има на уму. Након напете, камене тишине, она прасну: „Не могу то више да поднесем! Овај нови шеф је тиранин!“ Бобан је повуче да седне, загрли је, и рече: „Мила, немој бити толико узрујана. Види, то је само посао. Шефови су такви. Требало је да чујеш мог како се данас издеравао. Ипак, ако је то превише за тебе, једноставно дај отказ.“

„Тебе уопште није брига како се осећам!“ одврати брзо Ана. „Ти ме никад не саслушаш! Не могу да дам отказ! Ти не доносиш кући довољно пара!“ Она побеже у спаваћу собу да би се добро исплакала. Бобан стоји у шоку испред затворених врата, питајући се шта то би. Откуда тако супротне реакције на Бобанове речи утехе?

Да ли је то због јаза полова?

Неке особе би ту разлику у овим илустрацијама приписале једној једноставној чињеници: Влада је мушкарац; Ана је жена. Лингвистички истраживачи верују да су комуникационе потешкоће у браку честе ради пола. Тако књиге као што су Ти једноставно не разумеш (You Just Don’t Understand) и Мушкарци су с Марса, жене с Венере (Men Are From Mars, Women Are From Venus) унапређују теорију да мушкарци и жене, иако говоре истим језиком, имају особено различите стилове комуницирања.

Неоспорно је да када је Јехова створио жену од човека, она није била само један незнатно промењен модел. Човек и жена су врло танано и брижљиво осмишљени како би једно друго надопуњавали — физички, емоционално, ментално, духовно. На ове урођене разлике додајте комплексност индивидуалног васпитања и животног искуства, и уобличавање људи културом, околином и друштвеним погледима на то шта је мужевно а шта женствено. Због ових утицаја, може бити могуће одредити извесне шаблоне начина како мушкарци и жене комуницирају. Али илузоран „типичан мушкарац“ или „типична жена“ може постојати само на странама психолошких књига.

Жене су типично добро познате по својој осетљивости, па ипак многи мушкарци су изванредно нежни у свом опхођењу с људима. Логично размишљање се више може приписати мушкарцима, а ипак жене често имају трезвен, аналитички увид. Дакле мада је немогуће било коју особину означити искључиво мушком или стриктно женском, једна ствар је сигурна: Увид у перспективу другога може значити разлику између мирољубиве коегзистенције и отвореног рата, и то нарочито у браку.

Свакодневни изазов мушко-женске комуникације у браку је силан. Многи проницљиви мужеви могу посведочити како варљиво једноставно питање „Како ти се свиђа моја нова фризура?“ може бити набијено опасностима. Многе тактичне жене науче да се клоне да увек изнова питају, „Зашто једноставно не питаш за правац?“ кад њихови мужеви залутају док путују. Радије него да омаловажавају наизгледне особености супружника и тврдоглаво се држе својих сопствених јер „ја сам такав“, партнери пуни љубави гледају испод површине. То није неко хладно надзирање стила међусобног комуницирања већ један топао дуги поглед у срце и мисли оног другог.

Како је свака особа јединствена, исто тако је то и свако стапање две индивидуе у браку. Права усклађеност умова и срца̂ није никаква случајност већ, ради наше несавршене људске природе она захтева напоран рад. На пример, тако је лако претпоставити да други гледају на ствари исто као и ми. Ми често задовољавамо потребе других на начин на који бисмо желели да они задовоље наше, покушавајући можда да следимо Златно правило, „Све што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“ (Матеј 7:12). Међутим, Исус није мислио да оно што ви желите треба да буде довољно добро и за друге. Уместо тога, ви бисте волели кад би вам други пружали оно што је вама потребно или што желите. Дакле, ви треба да пружате оно што њима треба. Ово је нарочито важно у браку, јер се сваки заветовао да ће излазити у сусрет потребама свог супружника у што потпунијој мери.

Ана и Бобан су дали такав завет. И њихова брачна веза од две године јесте једна срећна веза. Међутим, иако они мисле да се међусобно доста добро познају, понекад искрсавају ситуације које откривају комуникациони понор што зјапи и који добре намере саме не могу премостити. „Срце мудрога чини да његова уста показују увид“, кажу Пословице 16:23 (NW). Да, увид у комуникацију јесте тај потребни кључ. Хајде да видимо која врата он отвара за Бобана и Ану.

Гледиште једног мушкарца

Бобан крстари једним такмичарским светом где сваки човек мора заузети своје место у друштвеном поретку, било оно подређено или надређено у датој ситуацији. Комуникација му служи да утврди своју позицију, компетентност, стручност или вредност. Његова независност му је драгоцена. Тако кад му се на захтеван начин дају наређења, Бобан запажа како се опире. Та прикривена порука „Не извршаваш свој посао“ проузрокује да се побуни, чак и ако је захтев логичан.

Бобан у основи говори да би разменио информације. Он воли да прича о чињеницама, идејама и новим стварима које сазнаје.

Када слуша, Бобан ретко прекида говорника, чак и малим одзивима, као што су „аха, да“, зато што апсорбује информације. Али ако се не слаже, он неће оклевати да то и каже, нарочито пријатељу. То показује да је заинтересован за оно што његов пријатељ има да каже, претресајући све могућности.

Ако Бобан има неки проблем, он више воли да сам пронађе неко решење. Зато се може повући од сваког и од свега другог. Или може гледати да се неком разонодом опусти како би привремено заборавио на свој тешки проблем. Он ће о њему причати само ако тражи савет.

Ако код Бобана дође неки човек с проблемом као што је то Влада учинио, Бобан схвата да је његов задатак да помогне, пазећи да не изазове да се његов пријатељ осећа неспособним. Он ће обично поделити неке своје недаће, уз савет како се његов пријатељ не би осећао да је сам.

Бобан воли да учествује у активностима с пријатељима. За њега другарство значи обављати ствари заједно.

Дом је за Бобана уточиште од арене, место где више не мора да говори да би се доказао, место где је прихваћен, где му верују, где је вољен и цењен. Чак и у том случају, Бобан повремено утврђује да му је потребна усамљеност. То не мора имати никакве везе с Аном или с било чим што она ради. Њему је једноставно потребно извесно време да је сам. Бобан утврђује да му је тешко да својој жени открије своје страхове, несигурности и болове. Он не жели да она брине. Његова дужност је да брине о њој и да је штити, и потребно му је да му Ана повери да то чини. И мада Бобан жели подршку, он не жели сажаљење. Оно чини да се осећа неспособним или бескорисним.

Перспектива једне жене

Ана себе види као индивидуу у свету друштвених контаката с другима. За њу је важно да се везе ових односа успоставе и ојачају. Разговор је један битан начин да се створи и потврди присност.

Зависност је за Ану природна. Она се осећа вољеном ако Бобан сазна њена гледишта пре доношења одлуке, иако она жели да он преузме вођство. Када она мора да донесе неку одлуку, она воли да се посаветује са својим мужем, не неопходно зато да би јој он рекао шта да уради, већ како би показала своју блискост к њему и ослањање на њега.

За Ану је веома тешко да отворено говори и каже да јој је нешто потребно. Она не жели да Бобану приговара или да га наведе да мисли како је она несрећна. Уместо тога, она чека да буде примећена или даје наговештаје.

Кад Ана говори, њу занимају мали детаљи и поставља многа питања. То је природно ради њене осетљивости на људе и односе и јаког интереса за њих.

Кад Ана слуша, она у речи говорника ставља знаке интерпункције узвицима, одобравањима или питањима, како би показала да га прати и занима се за оно што он или она има да каже.

Она се својски труди како би интуитивно знала шта људима треба. Пружање помоћи а да није затражена јесте изванредан начин да се покаже љубав. Она нарочито жели да помогне свом мужу да расте и напредује.

Кад Ана има неки проблем, она се може осећати савладаном. Она мора говорити, не толико да би тражила решење, већ да би изразила своја осећања. Њој је потребно да зна како неко разуме и брине. Кад су њене емоције узрујане, Ана прави претеране, драматичне изјаве. Она не мисли дословно кад каже: „Ти ме никад не саслушаш!“

Анина најбоља пријатељица из детињства није она с којом је обављала ствари већ она с којом је разговарала о свему. Тако у браку она није ни приближно толико заинтересована за спољне активности колико за слушача који се поистовећује, с ким она може да подели своја осећања.

Дом је место где Ана може да прича а да не буде просуђивана. Она не оклева да Бобану открије своје страхове и недаће. Ако јој је потребна помоћ, она се не стиди да то призна, јер се узда да је ту њен муж и да је довољно заинтересован да слуша.

Ана се обично осећа вољеном и сигурном у свом браку. Али повремено, без икаквог очигледног разлога, она почиње да се осећа несигурном и невољеном и хитно јој је потребно поновно уверавање и заједништво.

Да, Бобан и Ана, надопуне једно другог, прилично су различити. Те разлике између њих стварају потенцијал за озбиљне неспоразуме, иако обоје могу имати најбоље намере да буду пуни љубави и да пружају подршку. Кад бисмо могли чути како свако од њих гледа на горњу ситуацију, шта би они рекли?

Шта су они видели својим сопственим очима

„Оног тренутка кад сам крочио кроз врата, могао сам видети да је Ана узрујана“, казао би Бобан. „Претпостављао сам да ће ми, када буде спремна, рећи зашто. Проблем мени није изгледао тако значајан. Мислио сам да ако бих јој само помогао да увиди како није потребно да буде толико узрујана и како је решење једноставно, да би се она боље осећала. То је заиста болело кад је, након што сам је саслушао, рекла, ’Ти ме никад не саслушаш!‘ Осећао сам се као да мене криви за сву своју фрустрацију!“

„Цео дан је био једна велика катастрофа“, објаснила би Ана. „Знала сам да то није била Бобанова кривица. Али кад је ушао сав весео, осећала сам се као да игнорише чињеницу да сам узрујана. Зашто ме није питао шта није у реду? Кад сам му изложила проблем, он је у основи рекао да сам луцкаста, и да је читава ствар неважна. Уместо да каже да је разумео како сам се осећала, Бобан, сервисер, рекао ми је како да средим проблем. Ја нисам желела решења, желела сам саосећање!“

Насупрот спољашњем изгледу ове привремене неслоге, Бобан и Ана се много воле. Какви увиди ће им помоћи да ту љубав јасно изразе?

Гледање очима другога

Бобан је сматрао да би било наметљиво да Ану пита шта није у реду, па је природно учинио за њу оно што би он желео да други учине за њега. Он је чекао на њу да се отвори и каже. Сада је Ана била узрујана не само због проблема већ и ради чињенице да Бобан изгледа игнорише њену молбу за његову подршку. Она његово ћутање није видела као гест нежног поштовања — она га је видела као незаинтересованост. Кад је Ана коначно говорила, Бобан ју је слушао без прекида. Али она се осећала да он у ствари не чује њена осећања. Затим је он пружио, не саосећање, већ једно решење. То је њој рекло: ’Твоја осећања нису исправна; ти претерано реагујеш. Види како је лако решити тај проблемчић?‘

Како би ствари биле друкчије да је свако био у стању да сагледа ствари с тачке гледишта другога! Могло је ићи овако:

Бобан долази кући и налази Ану узрујану. „Душо, шта није у реду?“ пита он нежно. Сузе почињу да теку, а речи само испадају. Ана не каже, „За све си ти крив!“, нити индиректно указује како Бобан не чини довољно. Бобан је држи уза се и пажљиво слуша. Кад заврши, он каже: „Жао ми је што се лоше осећаш. Схватам зашто си толико узрујана.“ Ана одвраћа: „Пуно ти хвала што си ме саслушао. Много се боље осећам кад знам да ме разумеш“

Жалосно је што многи парови, уместо да реше своје несугласице, једноставно изаберу да свој брак окончају разводом. Недостатак комуникације је тај разбојник што упропаштава многе домове. Експлодирају свађе које потресају саме темеље брака. Како се то дешава? Следећи чланак говори како се то дешава и како то избећи.