Пронашли смо „скупоцени бисер“

Винстоне, реци нам нешто о својој потрази за Богом.

Одрастао сам на једној фарми у Квинсленду, у Аустралији, и то у породици коју религија није занимала. Пошто је то прилично забачено подручје, ретко кад сам имао контакт с другим људима. Од своје 12. године почео сам да тражим Бога. Молио сам му се и тражио да сазнам истину о њему. Касније сам напустио фарму и запослио се у Аделејду, у Јужној Аустралији. Када сам имао 21 годину, упознао сам Пем док сам био на одмору у Сиднеју и она ми је причала о британско-израелском верском покрету који је тврдио да Британци потичу од такозваних несталих израелских племена. Према њиховим тврдњама, радило се о десет племена северног израелског краљевства која су одведена у изгнанство у осмом веку пре н. е. Када сам се вратио у Аделејд, покренуо сам ту тему с колегом који је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима. Након само неколико сати разговора, углавном о веровањима Сведока, схватио сам да је моја молитва из детињства услишена. Сазнао сам истину о свом Створитељу и његовом Краљевству! Пронашао сам „скупоцени бисер“ (Мат. 13:45, 46).

Пем, и ти си у раној младости почела да тражиш „скупоцени бисер“. Како си га пронашла?

Одрасла сам у религиозном дому у граду Кофс Харбур, у Новом Јужном Велсу. Моји родитељи, као и родитељи моје мајке, прихватили су учења британско-израелског верског покрета. Мој млађи брат, старија сестра и ја, као и многи други рођаци, одмалена смо поучавани да је Бог наклоњен људима британског порекла. Међутим, ја нисам била убеђена у то и осећала сам духовну празнину. Када сам имала 14 година, ишла сам у различите локалне цркве, међу којима су биле англиканска, баптистичка и адвентистичка црква. Али то није утолило моју духовну глад.

Касније смо се преселили у Сиднеј, где сам упознала Винстона, док је био на одмору. Као што је Винстон споменуо, након нашег разговора о религиозним темама он је почео да проучава Библију са Сведоцима. Писма која ми је слао била су пуна библијских стихова. Морам признати да сам у почетку била забринута, па чак и љута. Али с временом сам препознала истину.

Затим сам се 1962. преселила у Аделејд да бих била ближе Винстону. Он се побринуо да будем смештена код брачног пара Сведока, Томаса и Џенис Слоуман, који су служили као мисионари на Папуи Новој Гвинеји. Били су изузетно добри према мени. Имала сам само 18 година и они су ми у духовном смислу пуно помогли. Тако сам и ја почела да проучавам Божју Реч и убрзо сам била уверена да сам пронашла истину. Након што смо се Винстон и ја венчали, живот смо посветили служби Јехови и то нам је донело пуно благослова. Захваљујући таквом начину живота научили смо да, упркос разним тешкоћама, још више ценимо скупоцени бисер који смо пронашли.

Винстоне, реци нам нешто о првим годинама твоје службе Јехови.

Недуго након што смо се Пем и ја венчали, Јехова нам је пружио прву од многих „прилика за успешну службу“ (1. Кор. 16:9). Прва прилика се указала када је брат Џек Портер посетио нашу малу скупштину као покрајински надгледник. (Сада заједно служимо као чланови Одбора подружнице у Аустралији.) Џек и његова супруга Розлин подстакли су нас да служимо као општи пионири и у тој служби смо уживали пет година. Када сам имао 29 година, Пем и ја смо замољени да будемо у покрајинској служби на острвима у јужном делу Тихог океана, која је надгледала подружница на Фиџију. У ту групу острва спадали су Америчка Самоа, Самоа, Кирибати, Науру, Ниуе, Токелау, Тонга, Тувалу и Вануату.

У то време, људи на неким забаченим острвима били су неповерљиви према Јеховиним сведоцима, па смо морали да будемо пажљиви и дискретни (Мат. 10:16). Скупштине су биле мале и понекад браћа нису могла да нам обезбеде место за преноћиште. Зато смо смештај морали да потражимо код мештана и они су увек били веома љубазни према нама.

Винстоне, ти си био посебно заинтересован за превођење. Шта је побудило твоје интересовање?

У то време, браћа са острва Тонга имала су само неколико трактата и брошурица на тонганском језику, који спада у групу полинежанских језика. У служби су користила енглеско издање књиге за проучавање Истина која води до вечног живота. Зато су се током четворонедељне школе за старешине тројица локалних старешина, која су донекле знала енглески, договорила да преведу ту књигу. Пем је откуцала текст, а ми смо га послали у подружницу у Сједињеним Државама на штампање. Цео пројекат је трајао око осам недеља. Иако је квалитет превода био далеко од жељеног, ова публикација је помогла многима који говоре тонгански да сазнају истину. Пем и ја нисмо преводиоци, али овај догађај је побудио наше интересовање за преводилачки посао.

Пем, колико се живот на острвима разликовао од живота у Аустралији?

Био је потпуно другачији! У зависности од места где смо боравили, морали смо да се боримо с ројевима комараца, великом врућином и влагом, пацовима, разним болестима и понекад с несташицом хране. С друге стране, на крају сваког дана уживали смо у прелепом погледу на океан из наше фале – типичне полинежанске куће са сламнатим кровом без зидова. Понекад је месечина била толико јака да смо видели обрисе кокосових палми и одсјај месеца на површини воде. У тим драгоценим моментима дубоко смо размишљали и молили се и то нам је помогло да мисли задржимо само на позитивним стварима.

Посебно смо волели децу, која су била веома забавна и радознала када би угледала нас белце. Док смо били на острву Ниуе, један дечак је додирнуо Винстонове длакаве руке и рекао: „Свиђа ми се твоје крзно.“ Очигледно да никада раније није видео тако длакаве руке и да није знао како тачно да их опише.

Срце нас је болело док смо посматрали те људе како живе у веома тешким условима. Иако је окружење било прелепо, нису имали одговарајућу здравствену негу нити довољно пијаће воде. Па ипак, браћа нису изгледала забринуто. За њих је то био нормалан начин живота. Били су срећни што су окружени својом породицом, што имају место где могу да се састају да би славили Бога и што имају част да служе Јехови. Њихов пример нам је помогао да се посветимо ономе што је најважније и да водимо једноставан живот.

Пем, понекад си морала сама да доносиш воду и припремаш храну у сасвим другачијим условима. Како си успевала у томе?

На томе треба да захвалим свом оцу. Он ме је научио многим корисним стварима, на пример како да заложим ватру и припремим храну и како да преживим када сам у оскудици. Током једног боравка на Кирибатима, били смо у малој кући са сламнатим кровом, коралним подом и зидовима од бамбуса. Да бих спремила једноставан оброк, насред пода бих ископала рупу за огњиште, а љуске од кокосових ораха користила бих за потпалу. Воду сам доносила са бунара, где сам чекала ред с другим женама. Да би захватиле воду, користиле су два метра дугачак штап на чијем је крају био причвршћен канап, нешто налик штапу за пецање. Али уместо удице, за други крај канапа везале су канту. Једна за другом, бацале би канту и затим у правом тренутку цимнуле руком, тако да би се канта изврнула у страну и напунила водом. Мислила сам да је то једноставно, све док није дошао мој ред. Бацила сам канту неколико пута, али она би само ударила о воду и плутала. Кад су престали да ми се смеју, једна жена ми је понудила помоћ. Мештани су увек били сусретљиви и љубазни.

Обоје сте волели службу на острвима. Да ли бисте поделили с нама неке лепе успомене?

Винстон: Требало нам је мало времена да се упознамо с локалним обичајима. На пример, када су нас браћа позивала на оброк, обично су износила сву храну коју су припремила. Испрва нисмо разумели да треба да оставимо нешто и за њих. Зато бисмо појели све што су изнели пред нас! Наравно, када смо сазнали како ствари стоје, остављали смо храну и за њих. Браћа су имала разумевања за наше пропусте и једва су чекала да нас поново виде за отприлике шест месеци, када смо им долазили у посету. Осим локалне браће, ми смо били једини Сведоци које су до тада видели.

Наше посете су остављале добар утисак и на мештане. Многи од њих су сматрали да је религија наше браће нешто што су они сами измислили. Зато, када би им у посету дошао надгледник и његова супруга из друге земље, не само што су се уверили да су им браћа говорила истину већ су били и одушевљени.

Пем: Једна од најлепших успомена враћа ме на Кирибате, где се налазила скупштина од само неколико браће и сестара. Једини старешина, Итиника Матера, веома се трудио око нас. Једног дана се појавио с корпом у којој је било једно јаје и рекао: „Ово је за вас.“ Кокошја јаја су тада била права реткост. Тај мали али великодушан гест освојио је наше срце.

Пем, неколико година касније изгубила си нерођено дете. Шта ти је помогло да наставиш даље?

Затруднела сам 1973, док смо Винстон и ја били на острвима Тихог океана. Одлучили смо да се вратимо у Аустралију, али смо четири месеца касније изгубили бебу. Тај губитак је и Винстона веома погодио. Бол у срцу је с временом попуштао, али никада није у потпуности престао све док нисмо добили Стражарску кулу од 15. априла 2009. У рубрици „Питања читалаца“ одговорено је на питање „Има ли наде да ће ускрснути беба која је умрла пре рођења?“ Овај чланак нас је уверио да ће о томе одлучити Јехова, који увек чини оно што је исправно. Он ће зацелити све ране које нам задаје живот у овом злом свету, јер ће послати свог Сина да „уништи Ђаволова дела“ (1. Јов. 3:8). Чланак нам је такође помогао да још више ценимо „скупоцени бисер“ који имамо као Јеховине слуге. Шта бисмо ми без наде у Божје Краљевство?

Након губитка наше бебе, наставили смо с пуновременом службом. Неколико месеци смо служили у аустралијском Бетелу, а касније смо наставили с покрајинском службом. Након четири године службе у унутрашњости Новог Јужног Велса и у Сиднеју, 1981. смо позвани у аустралијску подружницу, где служимо и дан-данас.

Винстоне, да ли ти сада као члану Одбора подружнице у Аустралији значи искуство које си стекао служећи на острвима?

Да, на више начина. Аустралија је најпре замољена да надгледа дело на острвима Америчка Самоа и Самоа. Затим је новозеландска подружница припојена аустралијској. Тако да сада аустралијска подружница територијално обухвата Аустралију, Америчку Самоу и Самоу, Кукова острва, Нови Зеланд, Ниуе, Источни Тимор, Токелау и Тонгу. Многа од тих острва сам посетио као представник подружнице. Искуство које сам стекао сарађујући с верном браћом и сестрама на тим острвима пуно ми помаже док служим у овој подружници.

На крају могу да кажем да смо Пем и ја већ дуго свесни тога да, као и у нашем случају, за Богом не трагају само одрасли. И млади желе да пронађу „скупоцени бисер“, чак и када други чланови породице нису заинтересовани (2. Краљ. 5:2, 3; 2. Лет. 34:1-3). Јехова је Бог пун љубави и он заиста жели да сви, и млади и старији, добију живот!

Када смо Пем и ја почели потрагу за Богом пре више од 50 година, нисмо ни слутили где ће нас то одвести. Библијска истина је без сваке сумње бисер непроцењиве вредности! Даћемо све од себе да га заувек сачувамо!