Одгајање проблематичног детета

„ЈЕ Л’ ти данас било лепо?“ пита Сузан свог сина Џимија кад улази у ауто којим је дошла да га покупи из школе. Мрштећи се, он је игнорише. „О, мора да си имао лош дан“, каже она саосећајно. „Желиш ли да причаш о томе?“

„Пусти ме“, гунђа он одговарајући.

„Само се бринем за тебе. Изгледаш тако несретан. Хоћу да ти помогнем.“

„Не желим твоју помоћ!“ вришти он. „Пусти ме! Мрзим те. Волео бих да сам мртав!“

„Џими!“ дахће Сузан, „не разговарај тако са мном или — или ћу те истући! Само сам покушала да будем љубазна. Не разумем шта је то с тобом. Што год кажем или урадим теби није по вољи.“

Наелектрисана и изморена својим сопственим радом тог дана, Сузан сева кроз саобраћај питајући се како је уопште успела да добије такво дете. Осећа се сметеном, беспомоћном и љутом, као и огорченом на свог сопственог сина, а осећања кривице бију по њој. Сузан страхује да га одведе кући — своје сопствено дете. Она скоро и не жели да сазна шта се данас десило у школи. Без сумње ће је учитељица поново позвати телефоном. Понекад се Сузан једноставно не може борити с тим.

Тако на изглед обични инциденти провале у снажна емоционална тешка искушења праћена бригом. Деца која имају ADD или ADHD, или су на неки други начин означена као „проблематична“, карактеристично реагују с приличном жестином кад су суочени с проблемима. Она нагињу да брзо достигну експлозивно стање, остављајући родитеље љутим, збуњеним, и на крају исцрпљеним.

Процењивање и интервенција

Типично је да су ова деца бистра, креативна и изузетно осетљива. Важно је схватити да су она здрава деца с неуобичајеним потребама, и због тога је за њих потребна нарочита дубина разумевања. Следе нека начела и идеје за које су родитељи такве деце утврдили да су успешна.

Прво, неопходно је научити препознати ситуације и стимулансе који онерасположавају дете. (Упоредите Пословице 20:5.) Битно је да родитељ пази на сигнале у детету који претходе емоционалним конфронтацијама и да брзо интервенише. Кључни показатељ је израз лица који одражава повишавајући ниво фрустрације и неспособност да се избори с датом ситуацијом. Давање љубазних вербалних подсетника да дете треба да се контролише или, ако је неопходно, склањање детета из те ситуације може помоћи. На пример, предаси су делотворни, не толико као облик казне већ као начин да се и детету и родитељу пружи шанса да поново стекне мир а затим разумно настави.

У датој илустрацији, Џими је претерано реаговао на једноставна питања. За Џимија то је типично свакодневно понашање. Иако родитељ може овај гнев и озлојеђеност лако схватити лично, битно је да разуме да ова деца често губе способност схватања (разумевања) кад једном пређу свој ниво толеранције стреса. Због тога, важно је поступати с увидом (Пословице 19:11). У Џимијевом случају, Сузан је могла смирити ситуацију тиме што би се повукла и дала свом дечаку времена да успостави контролу над собом, и можда би касније могли разговарати о догађајима тог дана.

Клинци исцрпљени стресом

Људска породица никада раније није била суочена с тако великим проблемима, притисцима и бригама као што су они који муче савремени свет. Времена су друкчија, захтеви су интензивнији, и од деце се више тражи. У вези с овим питањем, књига Добра деца, лоше понашање (Good Kids, Bad Behavior) каже: „Мењајућа друштвена очекивања могу или стварати многе проблеме које деца изгледа доживљавају или утицати на њих.“ За децу с ADD-ом или ADHD-ом, школа може бити ноћна мора. Док воде борбу да изађу на крај са својим сопственим недораслостима, они су приморани да се прилагоде експлозији техничких напредака који рапидно настављају да се мењају у атмосфери која може изгледати да је и непријатељска и опасна, придодајући њиховим бригама. Емоционално, деца су превише незрела да би се носила са свим овим проблемима. Њима је потребна помоћ њихових родитеља.

Умањите трвење

Да би се имала срећнија, здравија деца, важно је обезбедити окружење реда и стабилности. Ефикасан план за смањивање трвења у кући може започети с поједностављеним животним стилом. Пошто су ова деца импулсивна, преактивна и лако им се одвраћа пажња, неопходно је умањити негативан ефекат претеране стимулације. Смањите број играчака с којима је таквој деци допуштено да се истовремено играју. Покушајте истовремено само с једним кућним послом или потхватом док није завршен. Пошто су ова деца сама по себи дезорганизована, организација смањује фрустрацију. Што мање ствари има с којима морају баратати и што су оне приступачније, то ће лакше бити обавити оно што је важно.

Још један делотворан начин за умањивање стреса у кући јесте увести планирану, али не строгу, рутину пружајући детету осећај стабилности. Временски распоред није тако пресудан колико редослед, ред ствари по којем се догађаји одвијају. То се може постићи применом предлога као што су следећи. Обезбедите исправну исхрану једноставним добро избалансираним оброцима и ужинама редовно у одређено време. Учините процес стављања у кревет срдачним, љубазним и опуштајућим. Одласци у куповину могу превише стимулисати високо активну децу, па зато планирајте унапред и не покушавајте да идете у превише радњи. А кад сте на излету, објасните какво понашање очекујете. Унапред одређене рутине помажу детету са специјалним потребама да контролише своје импулсивно понашање. Осим тога, оне му помажу да установи родитељску предвидивост.

Уз осећај структуре, корисно је формулисати систем правила и укључити последице за кршење беспоговорних правила. Дефинисана правила која су доследна, и која су прихватљива за оба супружника, деци постављају границе прихватљивог понашања — а такође их уче и одговорности. Истакни списак правила на неком видљивом месту, за случај да је потребан (родитељима да га се сете, а исто и детету). Доследност је кључ за емоционалну сигурност.

Разумевање дететових преференција, онога што воли и онога што не воли, и прилагођавање њима може много учинити да се ублажи беспотребан притисак у кући. Зато што је посебна нарав ове деце често нестална и импулсивна, њихово мешање с другом децом може бити веома тешко искуство. Дељење, поготово играчака, може бити нарочито подручје конфликата, па родитељи могу таквој деци дозволити да изаберу најомиљеније ствари које се могу делити. Надаље, регулишући њихов ниво стимулације тиме што им обезбеђују малу групу другара у игри и измишљајући активности које их неће превише узбудити такође може помоћи да држе под контролом њихов ниски праг осетљивости.

За родитеље је важно да сваком детету допусте да расте на свој сопствени начин и да избегавају стезање и укалупљивање детета у беспотребну једнообразност. Ако се дете гнуша одређене хране или неког одевног предмета, елиминишите то. Ти мали трнови иритације једноставно нису вредни конфликта. У ствари, не покушавајте да контролишете све. Будите уравнотежени, али кад се одлуке у вези с тим шта је прихватљиво за неку хришћанску породицу донесу, држите их се.

Управљање понашањем

Непредвидива деца имају тенденцију да захтевају већи степен управљања. Као последица тога, многе родитеље мори кривица уколико морају често дисциплиновати. Међутим, важно је разабрати разлику између дисциплине и злостављања. Према књизи Добра црта — када дисциплина постаје злостављање детета (A Fine Line—When Discipline Becomes Child Abuse), наводно 21 посто свих физичких злостављања догађа се кад деца показују агресивно понашање. Отуда, истраживање закључује да су деца која имају ADD или ADHD у „већој опасности од физичког злостављања и занемаривања“. Не може се порећи, одгајање малишана који имају специјалне потребе може бити пуно стреса, али управљање њима мора бити здраво и уравнотежено. Пошто су ова деца обично високо интелигентна и врло креативна, она представљају изазов родитељима да разреше ситуације које захтевају резоновање. Таква деца често имају неки начин за истицање недостатака у родитељевој најбриљантнијој логици. Немојте им то допустити! Задржите родитељски ауторитет.

На пријатељски начин, али с чврстином, учините ваша објашњења кратким; другим речима, немојте превише објашњавати, и немојте преговарати о беспоговорним правилима. Нека ваше „да“ значи да и ваше „не“ нека значи не. (Упоредите Матеја 5:37.) Деца нису дипломате; зато преговарање с њима води у свађе, гнев и фрустрације и чак може прерасти у вриштање и насиље (Ефесцима 4:31). Слично томе, избегавајте да превише опомињете. Ако је потребно дисциплиновање, оно се треба дати без одлагања. Књига Подизање позитивних клинаца у негативном свету (Raising Positive Kids in a Negative World) подстиче: „Мирно, поуздано и чврсто — ето то је ауторитет.“ Надаље, запазите изврстан предлог у новинама The German Tribune: „Детету увек говорите на такав начин да држите његову пажњу: често користите његово име, гледајте га у очи и употребљавајте једноставан језик.“

Злостављање се дешава кад родитељи изгубе контролу. Ако родитељ виче, он или она већ су изгубили контролу. Тему о подизању и дисциплиновању деце обрађује 15. поглавље Пословица. На пример, 4. стих (NW) наводи: „Мирноћа језика јесте дрво живота, а искривљеност у њему значи сламање у духу“; 18. стих: „Срдит човек кавге распирује, а спор на гнев утишава распре“; и, коначно, 28. стих: „Срце праведника размишља шта одговара“. Стога је важно препознати не само шта кажемо већ такође и како то кажемо.

Похвала, а не осуда

Зато што деца тешка за одгајање чине ствари које су креативне, чудне, чак манијачке, родитељима може бити лако да подлегну ситничарењу, ругању, грдњи и гневним насртајима. Међутим, према Today’s English Version, Библија у Ефесцима 6:4 упућује родитеље да подижу своју децу „хришћанском дисциплином и поуком“. Како је Исус дисциплиновао оне који су грешили? Исус је примењивао поучну дисциплину која је обучавала и поучавала људе, односећи се према њима непристрасно и с чврстином. Дисциплиновање је процес, метод поучавања, такав да, кад се бави децом, обично мора бити понављан увек изнова и изнова. (Видите чланак „Шта каже Библија... ’Прут карања‘ — да ли је застарео?“ у издању Пробудите се! од 8. децембра 1992.)

Исправна дисциплина ствара атмосферу поверења, топлине и стабилности; према томе, кад је дисциплина потребна, треба је применити уз објашњења. Не постоје инстант решења у васпитавању деце, пошто деца уче постепено, с временом. Правилно васпитавање било ког детета, а нарочито проблематичног детета, захтева пуно бриге и љубави, пуно времена и рада. Можда ће бити од користи сетити се следеће мале изреке: „Кажите оно што мислите, мислите оно што кажете, и радите оно што кажете да ћете урадити.“

Један аспект проблема који највише фрустрира у вези с децом чије је понашање забрињавајуће јесте њихова прекомерна жудња за пажњом. Пречесто је пажња коју добијају негативна а не позитивна. Међутим, будите брзи да запазите, похвалите или наградите добро понашање или добро урађен посао. То је врло охрабрујуће за дете. Испрва ваши напори могу изгледати претерани, али они су и те како вредни резултата. Деци требају мале али тренутне награде.

Искуство једног оца с Грегом

„Нашем сину Грегу постављена је дијагноза ADHD у узрасту од пет година, кад је био у забавишту. У то време посетили смо педијатра за развој који је потврдио да Грег дефинитивно има ADHD. Рекао нам је: ’Није он крив због тога, а нисте ни ви. Он ту не може ништа, али ви можете.‘

„Често мислимо о тим речима, јер нам оне наглашавају да као родитељи имамо велику одговорност да помогнемо нашем сину да се бори са својим ADHD-ом. Тог дана доктор нас је послао кући с литературом за читање, и ми верујемо да је спознање које смо стекли у протекле три године било веома важно за испуњавање наших родитељских одговорности према Грегу.

„У подизању детета с ADHD-ом веома је важно оснажити прикладно понашање и пружити упозорења и, ако је потребно, казну за неисправно понашање. Што организованији и доследнији можете бити, то ћете видети боље резултате. Ове једноставне изјаве вероватно су кључни фактор у подизању детета с ADHD-ом. Ипак, због тога што ово треба да урадите много пута дневно, то је лакше рећи него учинити.

„Средство за које смо ми утврдили да је најделотворније јесте предах. Кад год користимо предахе да бисмо променили неисправно понашање, ми такође установљавамо један програм оснаживања да бисмо охрабрили на позитивније понашање. Такав оснаживач може бити реч одобравања, загрљај, или чак неки знак признања или привилегија. Отишли смо у продавницу и купили таблу с налепницама. На врху смо написали шта је исправно поступање. Сваки пут кад смо Грега видели да се прикладно понаша, давали бисмо му налепницу да је залепи на његову таблу. Кад је табла била пуна, рецимо 20 налепница, добијао би награду. Обично је то нешто у чему он заиста ужива, као што је одлазак у парк. Ово помаже јер га мотивише да поступа добро. Он лепи налепнице и може посматрати како напредује и колико је близу награде.

„Још једна алатка за коју смо установили да је делотворна јесте да Грегу дајемо избор. Уместо директне наредбе, ми дајемо избор. Или се може исправно понашати или ће добити логичну последицу. То га учи одговорности и доношењу исправних одлука. Уколико је то нешто што је сталан проблем, као што је непристојно понашање у продавници или ресторану, ми можемо употребити ту таблу с неком наградом. На тај начин он види корист од прикладног понашања, а ми му показујемо наше признавање његових побољшања.

„Већина људи није свесна да ADHD утиче на дететову способност да регулише своје понашање и реакције. Многи људи верују да би ова деца могла имати контролу над временом у којем могу задржати пажњу и над својим понашањем кад би се више трудила, а када она то не успевају, они онда криве родитеље.

„Физички је немогуће да дете с ADHD-ом два сата мирно седи на скупштинском састанку у Дворани Краљевства. Никада нећемо заборавити како је Грег са само пет година плакао пре сваког састанка и питао нас: ’Да ли је ово дугачак састанак или кратак састанак?‘ Веома јако би плакао кад се радило о двочасовном састанку јер је знао да неће моћи толико дуго да седи мирно. Направили смо уступке због тог поремећаја и ограничења која иду уз њега. Знамо да Јехова разуме овај поремећај боље од било кога, и то нас теши. Сада Грег није на лековима и у школи је са својом старосном групом.

„Оно што нас одржава јесте чињење Јехове нашом надом и држање наших погледа усредсређеним на нови свет. Наша нада већ пуно значи Грегу. Он се заиста узбуди, чак до суза, кад размишља о томе како ће Јехова одстранити ADHD на Рајској земљи.“

[Оквир на 9. страни]

Могуће награде за добро понашање:

1. ХВАЛА — вербална похвала за добро обављен посао; изражено цењење за добро понашање, здружено с љубављу, загрљајима и топлином у изразима лица.

2. СИСТЕМ ТАБЕЛЕ — уочљиво истакнута, с привлачним налепницама или звездицама за охрабривање на добро понашање.

3. СПИСАК ДОБРИХ СТВАРИ — прихватљивих и хвале вредних достигнућа. Сваки пут кад дете учини нешто добро, без обзира колико то у почетку било мало, запишите то и прочитајте неком члану породице.

4. БАРОМЕТАР ПОНАШАЊА — у зависности од дететовог узраста, додавање зрна пасуља или бомбоница у теглу кад дете учини нешто добро (опипљив подстицај). Циљ је успоставити бодовни систем за добијање награде која може укључивати нешто што ће породица ионако учинити, као што је одлазак у биоскоп, на клизање или на оброк у ресторан. Уместо да наглашавате детету: „Ако не будеш добар, нећемо ићи“, покушајте овако: „Ићи ћемо, ако будеш добар“. Кључ је променити негативно размишљање у позитивно, док допуштате разумно време да се та промена деси.

[Слика на 7. страни]

Разговори се понекад могу емоционално разбуктати

[Слика на 8. страни]

Кад се донесу одлуке, објасните их и држите их се

[Слика на 10. страни]

Он с поносом додаје нову налепницу на своју таблу