„Седи мирно и пази!“

Живети с поремећајем смањене пажње и хиперактивности

„Све време, Џим је говорио да је Кал само размажен и да уколико бисмо ми — што значи ја — применили оштре мере према њему, он би се поправио. А сада нам овај доктор говори да то није било до мене, није било до нас, није било до Калових учитеља: нешто стварно није у реду с нашим дечкићем.“

КАЛ пати од Поремећаја недовољне пажње и хиперактивности (ADHD), стања које карактерише непажљивост, импулсивно понашање и хиперактивност. Процењује се да овај поремећај погађа 3 до 5 посто све деце школског узраста. „Њихови умови су попут телевизора с неисправним бирачем канала“, каже специјалиста на подручју учења Присила Л. Вејл. „Једна мисао води до друге, без икаквог реда или дисциплине.“

Осмотримо накратко три главна симптома ADHD.

Непажљивост. Дете са ADHD не може исфилтрирати неважне детаље и усредсредити се на једну ствар. Због тога га небитни призори, звукови и мириси лако одврате.a Оно посвећује пажњу, али ниједна ствар у његовом окружењу није истакнута. Оно не може одредити која заслужује његову првенствену концентрацију.

Импулсивно понашање. Дете са ADHD поступа пре него што размисли, не узимајући у обзир последице. Оно испољава слабу способност планирања и просуђивања, а понекад су његови поступци опасни. „Он истрчава на улицу, пење се на ограду, успиње на дрво“, пише др Пол Вендер. „Као последицу добија више посекотина, модрица, раздеротина и одлазака до доктора.“

Хиперактивност. Хиперактивна деца се стално врпоље. Она не могу мирно седети. „Чак и кад су старија“, пише др Гордон Серфонтејн у својој књизи The Hidden Handicap, „пажљиво посматрање откриће неки облик непрестаног кретања које укључује ноге, стопала, руке, шаке, усне или језик.“

Па ипак, нека деца која не посвећују пажњу и која су импулсивна, нису хиперактивна. На њихов поремећај се каткад указује једноставно као на Поремећај недовољне пажње, то јест ADD. Др Роналд Голдберг објашњава да се ADD „може јавити без икакве хиперактивности. Или се може јавити уз било који степен хиперактивности — почев од једва приметљивог, преко прилично мучног, па до високо онеспособљавајућег“.

Шта изазива ADHD?

Кривица за проблеме с пажњом је током година сваљивана на све и свашта почев од лошег родитељства па до флуоресцентног осветљења. Сада се мисли да је ADHD повезан са сметњама у одређеним функцијама мозга. Национални Институт за ментално здравље у САД тестирао је 1990. 25 одраслих особа са ADHD симптомима и утврдио да су имали спорији метаболизам глукозе баш у оним подручјима мозга која регулишу кретање и пажњу. У отприлике 40 посто ADHD случајева, изгледа да улогу игра генетски састав појединца. Према делу The Hyperactive Child Book, остали фактори који могу бити повезани са ADHD јесу мајчина употреба алкохола или дрога за време трудноће, тровање оловом и, у изолованим случајевима, исхрана.

Адолесцент и одрасла особа са ADHD

У недавним годинама доктори су установили да ADHD није само стање у детињству. „Типично“, каже др Лари Силвер, „родитељи ће довести дете на лечење и рећи: ’И ја сам био исти такав кад сам био мали.‘ Затим ће признати да још увек имају проблеме да чекају у реду, да седе на састанцима, да довршавају ствари.“ Сада се верује да око половина све деце са ADHD преноси барем неке своје симптоме у адолесценцију и одрасло доба.

Током адолесценције, они са ADHD могу са ризичног понашања прећи на делинквенцију. „Бринула сам се да неће моћи да иде на колеџ“, каже мајка једног адолесцента са ADHD. „Сада се само молим да не заврши у затвору.“ Да овакви страхови могу бити оправдани показује истраживање које упоређује 103 хиперактивне младе особе с контролном групом од 100 деце која немају овакав поремећај. „До њихових раних 20-их година“, извештава Newsweek, „за децу из хиперактивне групе било је два пута вероватније да ће поседовати досијее о хапшењу, пет пута вероватније да су поднете пријаве за тешко кривично дело и девет пута вероватније да су одслужили извесно време у затвору.“

За одраслу особу, ADHD представља јединствен скуп проблема. Др Една Копланд каже: „Хиперактивни дечак се може претворити у одраслу особу која често мења послове, која добија пуно отказа, беспосличи читав дан и нема мира.“ Када се не разуме узрок, ови симптоми могу створити напетост у браку. „У једноставном разговору“, каже жена једног човека са ADHD, „он чак не би чуо све шта сам рекла. Као да је увек негде другде.“

Наравно, ове карактерне црте су уобичајене за многе људе — барем у неком степену. „Морате се питати да ли су симптоми увек били присутни“, каже доктор филозофије Џорџ Дори. На пример, он запажа да ако је неки човек постао забораван тек када је изгубио свој посао или откад му се родило дете, то није поремећај.

Осим тога, ако неко заиста има ADHD, симптоми су прожимајући — то јест, утичу на скоро сваки аспект живота те особе. То је био случај са 38-годишњим Гаријем, интелигентним, енергичним човеком који изгледа није могао довршити ниједан задатак а да не буде ометен. Он је већ радио на више од 120 послова. „Једноставно сам прихватио чињеницу да уопште не могу успети“, рекао је. Али Гарију, и многим другима — деци, адолесцентима и одраслим особама — помогнуто је да се боре са ADHD. Како?

[Фусноте]