Суочити се са изазовом

ТОКОМ година за ADHD је предложено неколико начина лечења. Неки од њих су се усредсредили на исхрану. Међутим, нека истраживања сугеришу да додаци храни обично не изазивају хиперактивност, и да су нутритолошка решења често неефикасна. Друге методе лечења ADHD су лековима, мењањем понашања и спознајним тренингом.a

Лекови. Пошто ADHD очигледно обухвата лоше функционисање мозга, лекови за обнављање исправне хемијске равнотеже показали су се корисним за многе.b Међутим, лекови не могу заменити учење. Они једноставно помажу детету да усмери пажњу, пружајући му темељ за учење нових вештина.

Слично се и многим одраслим особама са ADHD помогло лековима. Међутим, на месту је опрез — и код младих и код одраслих — јер неки стимулативни лекови који се употребљавају за лечење ADHD могу створити зависност.

Мењање понашања. Дететов ADHD не ослобађа родитеље обавезе дисциплиновања. Иако дете може имати посебне потребе у овом погледу, Библија саветује родитеље: „Учи дете према путу којим треба да иде, и он неће одступити од њега ни када остари“ (Пословице 22:6). У својој књизи Your Hyperactive Child, Барбара Ингерсол примећује: „Родитељ који једноставно одустане и пусти своје хиперактивно дете да ’дивља‘, не чини свом детету никакву услугу. Баш као и сваком другом детету, и хиперактивном детету је потребна доследна дисциплина у пару с поштовањем према детету као особи. Ово подразумева јасне границе и прикладне награде и казне.“

Зато је важно да родитељи обезбеде стабилан ред. Надаље, треба да постоји стриктна рутина у свакодневним активностима. Родитељи можда желе да детету дају извесну слободу у прављењу овог распореда, укључујући и време за домаћи задатак, учење, купање и тако даље. Онда будите доследни да то чините до краја. Засигурајте да се дневна рутина следи. Phi Delta Kappan примећује: „Лекари, психолози, школски службеници и просветни радници имају обавезу према детету и дететовим родитељима да објасне да класификовање ADD или ADHD није дозвола да дете ради шта хоће, већ је насупрот томе објашњење које може водити до исправне помоћи за дете које је у питању.“

Спознајни тренинг. Ово обухвата помагање детету да промени своје гледиште о себи и свом поремећају. „Људи с поремећајем недовољне пажње осећају се ’да су ружни, глупи и лоши‘ чак и ако су привлачни, интелигентни и добродушни“, примећује др Роналд Голдберг. Зато дете са ADD или ADHD треба да има исправно гледиште о својој вредности, и треба да зна да се с његовим потешкоћама с пажњом може управљати. Ово је поготово важно током адолесценције. Док особа са ADHD доспе до тинејџерских година, могуће је да је доживела пуно критика од стране вршњака, учитеља, рођене браће или сестара, и можда чак и од родитеља. Сада јој је потребно да постави реалне циљеве и да себе процени поштено, а не окрутно.

Горе споменути приступи лечењу такође се могу применити и на одрасле особе са ADHD. „Мењања су неопходна на темељу узраста“, пише др Голдберг, „али потпора лечења — лекови где су прикладни, мењање понашања и спознајни [тренинг] — остају важећи приступи током читавог животног циклуса.“

Пружати подршку

Џон, отац једног адолесцента са ADHD, каже родитељима који су у сличним околностима: „Научите све што можете о овом проблему. Доносите информисане одлуке. Изнад свега, волите своје дете, уздижите га. Ниско самопоштовање га може уништити.“

Да би дете са ADHD имало адекватну подршку, оба родитеља морају сарађивати. Др Гордон Серфонтејн пише да дете са ADHD треба да „зна да је вољено унутар дома и да та љубав проистиче из љубави која постоји међу родитељима“ (курзив наш). На несрећу, не показује се увек таква љубав. Др Серфонтејн наставља: „Добро је утврђено да у породици са [ADHD дететом], постоји скоро три пута већа учесталост појављивања брачне неслоге и раскида него међу обичним становништвом.“ Да би се спречила таква неслога, отац треба да одигра значајну улогу у подизању детета са ADHD. Одговорност се не треба оставити само на мајци (Ефесцима 6:4; 1. Петрова 3:7).

Блиски пријатељи, иако нису део породице, могу пружити огромну подршку. Како? „Будите љубазни“, каже раније цитирани Џон. „Гледајте дубље него што ваше очи могу видети. Упознајте дете. Разговарајте и с родитељима. Како су они? С чиме се из дана у дан боре?“ (Пословице 17:17).

Чланови хришћанске скупштине могу пуно тога учинити да буду подршка и детету са ADHD и родитељима. Како? Тиме што су разумни у својим очекивањима (Филипљанима 4:5, NW). Понекад, дете са ADHD може бити немирно. Уместо да неосетљиво каже: „Зашто немате контролу над вашим дететом?“ или: „Зашто га не дисциплинујете?“, суверник који опажа ствари схватиће да су родитељи можда већ опхрвани свакодневним захтевима подизања детета са ADHD. Наравно, родитељи треба да учине оно што могу како би ограничили дететово немирно понашање. Међутим, уместо да у раздражености шибају речима, они који су с њима повезани у вери треба да настоје да буду „саосећајни“ и да ’благосиљају‘ (1. Петрова 3:8, 9, Ча). Заиста, често путем саосећајних суверника Бог „теши понижене“ (2. Коринћанима 7:5-7).

Студенти Библије схватају да је сва људска несавршеност, укључујући ту и поремећаје у учењу и ADHD, наслеђена од првог човека, Адама (Римљанима 5:12). Они такође знају да ће Створитељ, Јехова, испунити своје обећање да ће остварити један праведан нови свет у којем тегобних болести више неће бити (Исаија 33:24; Откривење 21:1-4). Ово засигурање је чврсто тло подршке за оне који су погођени таквим поремећајима као што је ADHD. „Узраст, вежбање и искуство помажу нашем сину да разуме свој поремећај и влада њиме“, каже Џон. „Али он никада неће бити потпуно излечен у овом систему ствари. Наша свакодневна утеха јесте да ће у новом свету, Јехова отклонити поремећај нашег сина и оспособити га да се у пуној мери радује животу.“

[Фусноте]

[Оквир на 8. страни]

Реч упозорења родитељима

ПРАКТИЧНО сва деца су понекад непажљива, импулсивна и претерано активна. Присуство ових карактерних црта не указује увек на ADHD. У својој књизи Before It’s Too Late, доктор филозофије Стантон E. Самнов запажа: „Видео сам небројене случајеве да дете које не жели нешто да уради пусте јер сматрају да пати од неког хендикепа или стања које није његова грешка.“

Доктор филозофије Ричард Бромфилд такође види потребу за опрезом. „Наравно, неки људи чија је дијагноза ADHD јесу неуролошки оштећени и потребни су им лекови“, пише он. „Али овај поремећај се такође прозива као кривац за разноразне злоупотребе, дволичења, занемаривање и друга друштвена зла која у већини случајева немају никакве везе са ADHD. У ствари, недостатак вредности у савременом животу — насумично насиље, злоупотреба дрога и, оно што мање ужасава, домови без реда и с претераном стимулацијом — погоднији су за потхрањивање узнемирености налик ADHD него било који неуролошки недостатак.“

Због тога Роналд Голдбер с добрим разлогом упозорава на коришћење ADHD као „концепта кривог за све“. Његов савет је да се „сигурно утврди да ниједан важан камен дијагнозе не остане непреврнут“. Симптоми који личе на ADHD могу указивати на било који од мноштва психичких или емоционалних проблема. Помоћ искусног доктора је стога од суштинске важности да би се поставила тачна дијагноза.

Чак и ако се постави дијагноза, било би добро да родитељи одвагну користи и мане лека. Риталин може елиминисати нежељене симптоме, али такође може имати неугодне нуспојаве, као што су несаница, повећана забринутост и нервоза. Тако др Ричард Бромфилд упозорава да се не буде пребрз у давању лекова детету једноставно зато да би се елиминисали његови симптоми. „Превише деце, и све више и више одраслих, неисправно прима риталин“, каже он. „У мом искуству, употреба риталина изгледа да у великој мери зависи од способности родитеља и учитеља да толеришу дечје понашање. Познајем децу којој се он даје више због тога да би се смирила него да би се изашло у сусрет њиховим потребама.“

Родитељи зато не треба да буду пребрзи да своје дете означе да има ADHD или неки поремећај у учењу. Уместо тога, они треба пажљиво да одвагну доказ, уз помоћ неког вештог стручњака. Ако се утврди да дете има поремећај у учењу или ADHD, родитељи треба да узму времена да се добро информишу о том проблему како би могли поступати у складу с оним што је за њихову децу најбоље.

[Слика на 9. страни]

Детету са ADHD је потребна љубазна а ипак доследна дисциплина

[Слика на 10. страни]

Похвала родитеља пуно значи