Трагедија у Руанди — ко је одговоран?

„У тренутку пре него што је смрскана лобања 23-годишњег механичара“, известио је U.S.News & World Report, „један од нападача је рекао Хитијисеу: ’Мораш да умреш зато што си Тутси.‘“

КАКО су се само често такве сцене понављале у малој централноафричкој земљи Руанди током априла и маја месеца! У то време постојало је 15 скупштина Јеховиних сведока у Кигалију, главном граду Руанде, и око њега. Надгледник града, Нтабана Ежан, био је Тутси. Он, његова жена, његов син и његова деветогодишња кћерка Шами, били су међу првим особама које су биле заклане када је избио талас насиља.

Хиљаде Руанђана је било убијано свакодневно — недељу за недељом. „У последњих шест недеља“, известио је горе наведени часопис средином маја, „250 000 људи погинуло је у акцији геноцида и одмазде која конкурише Кмер Ружовој крвавој чистки у Кампућији средином 1970-их.“

Часопис Тајм је рекао: „У једној сцени која подсећа на нацистичку Немачку, деца су била покупљена из једне групе од 500 једноставно зато што су изгледала као Тутсији... Градоначелнику јужног града Бутареа, који је ожењен једном Тутсијком, сељаци Хутуи су понудили [један мучан] избор: могао је да спасе своју жену и децу ако преда породицу своје жене — њене родитеље и њену сестру — да се убију. Он је прихватио погодбу.“

Шест особа је радило у преводилачкој канцеларији Јеховиних сведока у Кигалију, четворо Хутуа и два Тутсија. Тутсији су били Анани Мбанда и Мукагисагара Дениз. Када је грађанска војска заједно с пљачкашима ушла у кућу, разбеснели су се пронашавши Хутуе и Тутсије како живе заједно. Хтели су да убију Мбанду и Дениз.

„Почели су да активирају своје гранате“, прича Емануел Нгиренте, један од Хуту браће, „претећи да ће нас убити, зато што имамо међу нама њихове непријатеље... Хтели су велику суму новца. Дали смо им сав новац што смо имали код нас, али они нису били задовољни. Одлучили су да нам као компензацију одузму све што су могли да употребе, укључујући и лептоп компјутер коришћен у нашем преводилачком раду, наш апарат за фотокопирање, наше радио-апарате, наше ципеле, и тако даље. Изненада су отишли не убивши никог од нас, али су рекли да ће се вратити касније.“

У данима који су следили, пљачкаши су се опет враћали, и сваки пут је Хуту Сведок молио за животе својих пријатеља Тутсија. Коначно, када је постало сувише опасно за Мбанду и Дениз да остану, учињене су припреме за њих да иду с другим Тутси избеглицама у оближњу школу. Када је школа била нападнута, Мбанда и Дениз су били у стању да побегну. Успели су да прођу неколико барикада, али на крају, на једној од њих сви Тутсији су били издвојени на страну и Мбанда и Дениз су били убијени.

Када су се војници вратили у преводилачку канцеларију и открили да су Тутси Сведоци отишли, они су подвргли Хуту браћу ужасним батинама. Затим је у близини експлодирао неки мерзер, и браћа су успела да побегну спасавајући своје животе.

Како се убијање наставило широм земље, број мртвих је достигао могућих пола милиона. Коначно је између два и три милиона, или више, од руандских осам милиона становника напустило своје домове. Многи од њих су тражили уточиште у оближњем Заиру и Танзанији. Неколико стотина Јеховиних сведока било је убијено, а многи други били су међу онима који су побегли у логоре ван земље.

Шта је активирало такво клање без преседана и егзодус? Да ли је то могло бити спречено? Каква је била ситуација пре него што је избило насиље?

Хуту и Тутси

И Руанда и суседна земља Бурунди настањене су Хуту становништвом, обично ниским, здепастим Банту народом, и Тутсијима, обично вишим народом светлије коже, који су такође познати и као Ватуси. У обе земље Хутуи сачињавају око 85 посто становништва а Тутсији 14 посто. Сукоби између ове две етничке групе забележени су још давно у 15. веку. Ипак, углавном, они су живели заједно у миру.

„Живели смо заједно у миру“, рекла је једна 29-годишња жена о 3 000 Хутуа и Тутсија који су живели у селу Руганда, смештеном неколико километара источно од Заира. Међутим, у априлу рације од стране Хуту банди истребиле су скоро читаво Тутси становништво из тог села. Њујорк Тајмс је објаснио:

„Прича овог села је прича Руанде: Хутуи и Тутсији живе заједно, ступају међусобно у брак, не бринући о томе или чак и не знајући ко је Хуту а ко Тутси.

„Онда је изненада нешто ударило. У априлу су Хуту руље широм земље подивљале, убијајући Тутсије где год су их нашли. Када су почела убијања, Тутсији су бежали у цркве ради заштите. Руље су их следиле, претварајући светиње у гробља која остају попрскана крвљу.“

Шта је изазвало то убијање? Била је то смрт председника Руанде и Бурундија, у авионској несрећи у Кигалију, 6. прила, од којих су обојица били Хутуи. Тај догађај је на неки начин покренуо клање не само Тутсија већ и сваког Хутуа за кога се мислило да симпатише Тутсије.

У исто време, појачале су се борбе између побуњеничких снага — R.P.F. (Руандског Патриотског Фронта) којим доминирају Тутсији — и владиних снага којим доминирају Хутуи. У јулу је R.P.F. поразио владине снаге и добио контролу над Кигалијем и над великим делом остатка Руанде. Бојећи се репресалија, почетком јула, Хутуи су у стотинама хиљада бежали из земље.

Ко је одговоран?

Када је замољен да објасни зашто је у априлу изненада избило насиље, један Тутси земљорадник је рекао: „То је због лоших лидера.“

Заиста, вековима политичке вође шире лажи о својим непријатељима. Под вођством ’владара овога света‘, Сотоне Ђавола, светски политичари убеђују свој сопствени народ да се бори против људи друге расе, племена или нације и да их убија (Јован 12:31; 2. Коринћанима 4:4; 1. Јованова 5:19). Ситуација се не разликује ни у Руанди. Њујорк Тајмс је рекао: „Политичари увек изнова настоје да унапређују етничку лојалност и етничке страхове — у случају Хутуа, да држе контролу над владом; у случају Тутсија, да прикупљају подршку побуњеничком фронту.“

Пошто су људи Руанде слични у много погледа, особа не би никада очекивала да мрзе и убијају једни друге. „Хутуи и Тутсији говоре истим језиком и углавном имају исте традиције“, писао је репортер Рејмонд Бонер (Raymond Bonner). „После многих генерација међусобног склапања брака, физичке разлике — Тутсији високи и витки, Хутуи нижи и пунији — нестале су до те мере да Руанђани често нису сигурни да ли је неко Хуту или Тутси.“

Ипак, недавни талас пропаганде имао је невероватан ефекат. Илуструјући ту ствар, Алекс де Вал (Alex de Waal), директор групе Афричка права, рекао је: „Сељаци у подручјима преплављеним R.P.F.-ом наводно су зачуђени што Тутси војници немају рогове, репове и очи које сијају у мраку — такав је садржај радио емисија које они слушају.“

Не обликују људско размишљање само политичке вође већ то чини и религија. Које су главне религије у Руанди? Да ли су оне такође одговорне за трагедију.

Улога религије

Светска енциклопедија (The World Book Encyclopedia ⁄1994⁄) каже о Руанди: „Већина људи су римокатолици... Римокатоличка и друге хришћанске цркве управљају већином основних и средњих школа.“ National Catholic Reporter, у ствари, назива Руанду „70-постотном католичком нацијом“.

Обзервер (The Observer), из Велике Британије, даје позадину религиозне ситуације у Руанди, објашњавајући: „Током 1930-их, када су цркве водиле борбу за контролу над образовним системом, католици су били наклоњени аристократији Тутсија док су се протестанти повезивали с потлаченом Хуту већином. Године 1959. Хутуи су преузели власт и брзо су почели да уживају подршку и католика и протестаната. Протестантска подршка Хуту већини остаје врло јака.“

Да ли су протестантске црквене вође, на пример, осудиле те масакре? Обзервер одговара: „Два свештеника [англиканци] била су упитана да ли осуђују убиства која су испунила крила руандских цркви телима деце одрубљених глава.

„Они су одбили да одговоре. Избегавали су питања, постали узнемирени, чак повисили тон свог гласа, а дубоки корени руандске кризе били су разоткривени — највиши чланови англиканске цркве који делују као курири за политичке господаре који проповедају убиство и пуне реке крвљу.“

Заиста, хришћанске цркве у Руанди не разликују се од цркава другде. На пример, о њиховој подршци политичким вођама у Првом светском рату, британски бригадни генерал Франк П. Крожер (Frank P. Crozier) рекао је: „Хришћанске цркве су најбољи изазивачи крволочја које имамо и слободно смо их употребљавали за нашу корист.“

Да, религиозне вође носе велики део одговорности за оно што се дешава! National Catholic Reporter од 3. јуна 1994, известио је: „Борба у тој афричкој нацији укључује ’стварни и прави геноцид за који су, нажалост, одговорни чак и католици‘, рекао је папа.“

Јасно је да су цркве пропустиле да научавају права хришћанска начела, која се темеље на таквим стиховима као што су Исаија 2:4 и Матеј 26:52. Према француском листу Монду, један свештеник се жалио: „Они се међусобно кољу, све време заборављајући да су браћа.“ Један други руандски свештеник је признао: „Хришћане убијају други хришћани, након столећа проповеди о љубави и опраштању. То је пропуст.“ Монд је питао: „Како човек може избећи мисао да су Тутсији и Хутуи који су у рату у Бурундију и Руанди били поучавани од стране истих хришћанских мисионара и посећивали исте цркве?“

Прави хришћани су другачији

Прави следбеници Исуса Христа повинују се његовој заповести да ’љубе један другога‘ (Јован 13:34). Можеш ли замислити Исуса или неког од његових апостола како узимају мачету и раскомадају неког до смрти? Такво незаконито убијање идентификује људе као ’децу ђавољу‘ (1. Јованова 3:10-12).

Јеховини сведоци ни на који начин не учествују у ратовима, револуцијама или било којим другим сукобима које унапређују светски политичари, који су под контролом Сотоне Ђавола (Јован 17:14, 16; 18:36; Откривење 12:9). Уместо тога, Јеховини сведоци испољавају истинску љубав једни према другима. Тако су током масакра, Хуту сведоци вољно стављали своје животе на коцку у напорима да заштите своју Тутси браћу.

Ипак, такве трагедије не треба да изненађују. У Исусовом пророчанству с обзиром на ’свршетак света‘, он је прорекао: ’Убијаће вас‘ (Матеј 24:3, 9, Ча). Срећом, Исус је прорекао да ће се сетити верних у ускрсењу мртвих (Јован 5:28, 29).

У међувремену, Јеховини сведоци у Руанди и по свим другим местима одлучни су да наставе да доказују да су Христови ученици тиме што љубе једни друге (Јован 13:35). Њихова љубав је давање једног сведочанства чак и усред ових садашњих потешкоћа, као што открива пропратни извештај „Сведоци у избегличким логорима“. Сви ми треба да се сетимо оног што је Исус рекао у свом пророчанству: „А ко истраје до краја, тај ће бити спасен“ (Матеј 24:13, Ча).

[Оквир на 29. страни]

СВЕДОЦИ У ИЗБЕГЛИЧКИМ ЛОГОРИМА

Од јула ове године, око 4 700 Сведока и њихових другова били су у избегличким логорима. У Заиру, 2 376 их је било у Гоми, 454 у Букавуу, и 1 592 у Увири. Осим тога, у Танзанији је било око 230 у Бенаку.

Само доспевање у избегличке логоре није било лако. Једна скупштина од 60 Сведока покушала је да пређе мост Русумо, главни пут за бег у избегличке логоре у Танзанији. Када им је одбијен пролаз, лутали су недељу дана дуж речних насипа. Затим су одлучили да покушају да пређу у кануима. Успели су, и након неколико дана безбедно су стигли до логора у Танзанији.

Јеховини сведоци у другим земљама уложили су велике хуманитарне напоре. Сведоци у Француској сакупили су преко сто тона одеће и девет тона обуће, и такве залихе, заједно с прехрамбеним артиклима и лековима, биле су послате у подручја где је постојала потреба. Међутим, прва ствар за коју су браћа у избегличким логорима често питала била је Библија или часопис Кула стражара или Пробудите се!.

Многи посматрачи били су импресионирани љубављу коју су показали Сведоци у Заиру и Танзанији, који су посећивали своју расељену браћу и помагали им. „Ви примате посете од људи из ваше религије“, кажу избеглице, „а нас не посећује ни свештеник из наше.“

Сведоци су постали добро познати у логорима, у великој мери због њиховог јединства, уредности и става пуног љубави (Јован 13:35). Занимљиво је запазити да је у Бенаку, у Танзанији, Сведоцима било потребно само 15 минута да пронађу друге избеглице Сведоке међу неких 250 000 људи у логору.