Кад родитељи киднапују

НАКОН што је пропатила године насилног батинања и жестоког емоционалног злостављања од руку свог супруга и када ју је најзад напустио због друге жене, Шерил је тражила развод.a С потпуним старатељством над децом које јој је доделио суд, спокојство се полако враћало док је почињала да саставља комадиће свог живота — све док једног дана није зазвонио телефон. Био је то њен бивши муж. Рекао је: „Ако желиш да поново видиш своју децу, мораш пристати да се поново удаш за мене!“ Будући да им је забрањено да се врате својој мајци након њихове једномесечне посете оцу у његовој родној земљи, Шерилина деца су била киднапована.

Скрхана, Шерил је поднела молбу Министарству иностраних послова Сједињених Америчких Држава али је установила да не постоји законски начин да поново добије своју децу у другој земљи. Вратила су се осећања потпуне беспомоћности које је доживљавала кроз године премлаћивања. „То је скоро иста ствар“, објашњава она. „Не знаш како то да зауставиш.“

„Психолошко насиље“

Родитељско киднаповање означава се као „највиши чин психолошког насиља“ које је извршено против једног родитеља и детета. Каролин Зог (Carolyn Zogg), извршни директор Организације за проналажење деце Америке (Child Find of America, Inc.), у погледу таквих киднаповања изјавила је: „Многи родитељи који то раде свете се, и они се свете на најгори могући начин и на најрањивијем подручју. То је подручје које је најприсније за [родитеља који има законско старатељство] — њихов драгуљ, њихова деца... Они не мисле на дете, већ само на себе и на освету — осветити се, вратити мило за драго.“

Киднаповање детета не само што излаже родитеља осећањима беса, губитка, беспомоћности и забринутости већ скоро увек до неког степена оштећује емоционалну добробит детета. У неким случајевима дете може бити присиљено да живи у бекству, избегавајући блиске везе и слушајући извртања и лажи о другом родитељу. То искуство може проузроковати низ обољења, као што су мокрење у кревету, несаница, превелика везаност, страх од прозора и врата, и екстремни страх. Чак и код старије деце, то може проузроковати жалост и бес.

У Сједињеним Америчким Државама, сваке године има преко 350 000 случајева у којима родитељ узима дете преступајући судски налог или пропушта да врати дете у дозвољено време. У преко 100 000 таквих случајева, неки члан породице скрива дете с намером да њега или њу трајно чува од другог родитеља. Неки су одведени из земље или чак из државе.

Други разлози

Да ли је увек жеља за помирењем или осветољубив дух оно што мотивише родитеље да отимају своју децу? Мајкл Нипфинг (Michael Knipfing) из Организације за проналажење деце објашњава да се неки родитељи плаше да ће изгубити битку за старатељство са својим бившим супружником и да „из страха поступају тако да га предухитре“. Или када је одређено старатељство и један родитељ стално оспорава другом право на посете, долази до фрустрације. Нипфинг објашњава: „Ако волите своје дете а забрањено вам је да га видите, нагињете ка томе да размишљате да немате ни једну другу могућност већ да шчепате дете и побегнете.“

Он такође наводи да ’већина људи не схвата последице киднаповања детета. Они не схватају да ће имати тешкоћа да добију посао. Издаје се налог за њихово хапшење. Они мисле да постоји проблем само између њих и другог родитеља. Они не схватају да је и полиција умешана. Потребна су им два адвоката уместо једног зато што имају кривичну пријаву с којом треба изаћи на крај као и грађански проблем, као што је ко ће добити право на старатељством над дететом‘.

Неки родитељи могу сумњати да други родитељ повређује њихово дете. Ако законски систем споро реагује, онда очајни родитељ може поступати упркос последицама. То се види у случају петогодишње Хилари Морган. Један дечји психијатар је саветовао да посете између Хилари и њеног оца треба да престану, називајући доказе злоупотребе „јасним и убедљивим“. Међутим, судови су досудили да је злостављање неизвесно и дозволили посете без надзора. Др Елизабет Морган, Хиларина мајка, кршећи судску одлуку, крила је своју кћерку. Много саосећања јавности настаје око таквог родитеља који киднапује и бежи ради заштите.

У случају Елизабет Морган, она је изгубила свој посао хирурга, провела је више од две године у затвору и направила медицинске и законске дугове у вредности од више од 1,5 милиона америчких долара. Она је образложила за U.S.News & World Report: „Стручњаци су ми рекли да би моје дете сада било трајно душевно поремећено да нисам зауставила злостављање... Морала сам да обавим посао који је суд одбио да обави: да спасем своје дете.“

Заиста је истинито посматрање које су предузели истраживачи Гриф и Хигар (Greif and Hegar) с обзиром на отимање од стране родитеља: „То су надмашујуће сложени догађаји који, попут дубоког базена с водом, изгледају незнатно другачије у зависности од угла посматрања: сваки пут када особа зури у воду види се нешто ново“ (Кад родитељи киднапују — породице иза наслова /When Parents Kidnap—The Families Behind the Headlines/).

Поред деце коју киднапују родитељи или нека непозната особа, постоје милиони друге нестале деце широм света — одбачени и одбегли. Ко су они и шта им се дешава?

[Фуснота]