Старатељство над децом — религија и закон

КОД случајева развода и старатељства над децом, религија може бити један важан — али и сложен фактор. На пример, могу се појавити питања попут ових:

Да ли судија треба да узме у обзир сведочанство у ком се тврди да је један родитељ неподесан за старатељство над децом, зато што је тај родитељ члан извесне религије, нарочито неке мањинске религије? Треба ли судија да размотри сведочанство о религиозним веровањима и обичајима родитеља, тако да би, по свом мишљењу, могао да одлучи која би религија била најбоља за дете? Да ли треба да нареди да се дете подиже у тој религији, и да забрани излагање детета утицају других религија?

Данас све више и више људи склапа бракове ван своје религије и етничког залеђа. Тако да када се ти парови разводе, могуће је да су деца већ повезана с две религиозне заједнице. Покаткад је, не тако давно, један родитељ који је укључен у разводне парнице, прихватао извесну религију која је другачија од оне коју је имао раније. Нова религиозна заједница може бити стабилишући фактор у животу тог родитеља и њему веома битна, али за децу страна. Стога ниче друго питање: може ли суд родитељу забранити да децу води на религиозне службе те религије, само зато што су оне другачије од религије коју су родитељи првобитно практиковали?

Ово су тешка питања. Она захтевају да судија размотри не само дечје потребе већ и интересе и права родитеља.

Основна права родитеља и деце

Тачно је да на судије могу утицати њихова лична религиозна гледишта. Али у многим земљама није случај да се родитељска и дечја религиозна права игноришу. Те земље могу имати уставе који судији забрањују да ограничи родитељево основно право да усмерава и подиже своје дете, а ту спада и дететово образовање и религиозно поучавање.

С друге стране, дете има право да такво васпитање прими од својих родитеља. Пре него што се судија законски умеша у религиозно васпитање детета, суд мора саслушати убедљиви доказ да „одређени религиозни поступци представљају неку непосредну и знатну претњу дететовој физичкој добробити“ (курзив наш). Пука неслагања око религије, или чак и непријатељство између родитеља у вези с религијом, нису довољна да би се оправдала интервенција државе.

У Небраски у САД, разуман корак који је једна мајка Јеховин сведок предузела у спору око старатељства, илуструје како ове законске уредбе штите и родитеље и децу. Отац који није Сведок није желео да њихова кћерка посећује религиозне састанке Јеховиних сведока у Дворани Краљевства. Нижи суд се сложио са оцем.

Мајка је онда уложила жалбу Врховном суду Небраске. Она је аргументовала да нема доказа о непосредној и значајној претњи дететовој добробити ни у једној активности Јеховиних сведока. Мајка је посведочила да ће то што „дете присуствује религиозним активностима оба родитеља и што учествује у њима... пружити девојчици основу да се одлучи коју би религију више волела када буде имала довољно година да схвата“.

Виши суд је укинуо пресуду нижег суда и изнео да је „[нижи] суд злоупотребио своју слободу одлучивања тиме што је ставио ограничења на старатељско право мајке да надзире религиозно одгајање свог малолетног детета“. Није било апсолутно никаквог доказа да је детету шкодило присуствовање на религиозним састанцима у Дворани Краљевства Јеховиних сведока.

Права родитеља који није старатељ

Каткада, разведени родитељи покушавају да искористе спорове око религиозног васпитања, као средство за задобијање надзора над децом. На пример, у случају Калса против Калсе, у држави Нови Мексико у САД, оба родитеља су за време свог брака практиковала религију Сика. Али убрзо после развода, мајка се преобратила на католичанство и почела је да одвраћа децу од практиковања сикизма.

Отац је био узнемирен, и у покушају да задобије више ауторитета да религиозно васпитање деце усмерава на религију Сика, ствар је предао на суд. Како је првостепени суд реаговао на очев захтев? Одбио га је. Првостепени суд је наредио да „када су деца са [њим], она не би могла ни добровољно а ни присилно да учествују у некој делатности сикизма, што обухвата и било какву црквену делатност, камповање Сика и забавиште за Сике“.

Отац се на ту одлуку жалио Апелационом суду Новог Мексика. Тај виши суд се сложио са оцем и поништио одлуку првостепеног суда. Апелациони суд је навео: „Судови треба да се држе политике непристрасности према религијама, и треба да интервенишу у овом осетљивом и уставом заштићеном подручју само тамо где постоји јасан и потврђен доказ да то деци шкоди. Судски наметнута ограничења на овом подручју, представљају опасност да ће противуставно нарушити родитељеву слободу вероисповести или ће се сматрати да имају такав утицај.“

Такве одлуке следе дуги низ принципа који су добро утврђени у многим земљама. Разуман родитељ узеће у обзир ове принципе. Поврх тога, родитељ који је хришћанин брижљиво ће размислити о дететовој потреби да комуницира и буде са оба родитеља, као и о дететовој обавези да исказује част и мајци и оцу (Ефесцима 6:1-3).

Вансудско посредовање

Иако вансудско посредовање може бити мање формално од саслушања пред судијом, родитељ не би требало да му приступи олако. Било какви међусобни споразуми или уговори постигнути у овој старатељској парници, могли би се потврдити каснијим судским налозима. Стога би било препоручљиво да се родитељ посаветује с једним искусним адвокатом за породично право, како би засигурао да се са свим стварима које се тичу старатељства одговарајуће и фер управља.

И један и други родитељ треба да узму времена да се припреме за посреднички процес. Држање и понашање родитеља за време посредничког процеса, у великој мери може утицати на исход. Родитељи који се разводе, пречесто су толико емотивно укључени у разводну парницу да изгубе из вида важна питања: шта је у најбољем интересу детета? шта је детету потребно да би се оно развило у менталном, емотивном и физичком погледу?

Упамти да са становишта закона, код посредовања није најважније религиозно питање нити некакве друге личне несугласице, већ како родитељи могу да нађу заједнички темељ и дођу до споразума за добробит деце. Родитељ ће се вероватно суочити с религиозним или другим предрасудама, непредвиђеним питањима или манипулацијама које су обликоване да узрујају и усплахире. Пропусти сваког од родитеља могу се износити или чак преувеличавати. Међутим, када они који су укључени остају разумни, може се доћи до решења.

Понекад посреднички процес може изгледати да је растегнут и фрустрирајући. Алтернатива је проширена судска парница са својим неугодним публицитетом, финансијским теретом и штетним утицајем на дете. Засигурно, то није нимало пожељно. Као и са свим озбиљним проблемима у животу, хришћански родитељ ће желети да посредничком процесу приступи уз молитву, присећајући се надахнутог позива да ’преда Господу судбину своју, и узда се у њега; и он ће урадити‘ (Псалам 37:5).

Али шта ако се не може доћи до решења, а судија старатељство над децом додели другом родитељу? Или шта ако је један од родитеља који се разводе искључен из хришћанске скупштине? Такође, како неко треба да гледа на заједничко и искључиво старатељство? Ова питања и с њима повезана библијска начела биће размотрена у следећем чланку.

[Оквир на 6. страни]

Три важне особине

Један судија за породично суђење, ког је интервјуисао Пробудите се!, рекао је да међу важним особинама које он тражи код родитеља налазе се и три следеће:

Разумност — вољност да се другом родитељу одобри максималан приступ детету (где не постоји физичка или морална претња детету)

Осетљивост — свесност дететових емоционалних потреба

Самоконтрола — један уравнотежен кућни живот који би доприносио смиреној атмосфери у којој би дете могло напредовати

[Оквир на 6. страни]

Судске смернице

Неке судије, тиме што постављају смернице, покушавају да спрече беспотребне спорове око религиозних вредности родитеља. На пример:

1. Треба унапређивати један смисаон однос између детета и оба родитеља. У Врховном суду правде Канаде, Џон Сопинка је запазио да сваком од родитеља треба дозволити да се „укључи у оне активности које доприносе да се родитељ идентификује с обзиром на то ко је стварно он или она [укључујући и практиковање религије]. Од родитеља који има право приступа, не очекује се да глуми, или да током периода када виђа децу води неки фолирантски живот“.

2. Забранити родитељу који има приступ да поучава дете својим религиозним веровањима, представља кршење слободе вероисповести родитеља, осим тамо где постоји јасан, потврђен доказ о непосредној и знатној штети по дете.

[Слика на 7. страни]

У случајевима старатељства, судије носе озбиљну одговорност

[Слика на 8. страни]

Један посредник може родитељима помоћи да се размирице реше без дугих судских парница