„Сад је само Мија и Јехова“

ДО МАЈА 1991, моје тело је већ давало знаке да нешто није било у реду. После дугог пешачења или вожње бициклом на већу удаљеност, осећала бих оштре болове у рукама и ногама, и зглобови би ми отекли. Кад сам јула 1991. присуствовала венчању једног од моје браће, позлило ми је. Након овога, била сам везана углавном за кревет, и добила сам чудне црвене тачке по лицу и телу.

Мајка ме је одвела доктору, који ме је хитно упутио у болницу близу нашег дома у Аскиму у Норвешкој. Дијагноза је била смањена функција бубрега и висок крвни притисак. Ниво мог хемоглобина био је само 7,3 грама по децилитру, у поређењу с нормалних 11,5 до 16. После два дана пребачена сам у једну већу болницу с посебним одељењем за лечење бубрежних болести. Након што је видео резултате неколико крвних тестова, доктор је закључио да патим од системског еритемног лупуса и да мој имунитет ствара антитела која нападају моју крв и бубрежно ткиво. Дати су ми кортикостероиди и хемиотерапија.

Пошто су и болест и извесни лекови слабили крв, питање трансфузије крви постало је спорно. Прикупила сам сву своју снагу и рекла: „Ја сам предани и крштени Сведок, и не желим крв“ (Постање 9:4; Дела 15:28, 29). Доктор је затим насамо разговарао с мојом мајком, и мајка је објаснила да бисмо желели да употребимо алтернативе за трансфузије крви. Рекао је да је спреман да поштује мој став и да ће учинити све што може како би ми помогао.

Медицински извештај, чију смо копију касније добили, каже: „Пацијент је одрастао и присебан и информисан. Зато, човек налази за неопходно да поштује пацијентово гледиште.“ Он такође изјављује: „Медицинско одељење је одлучно да поштује пацијентову одлуку да не прихвати крв, чак и ако је последица његова смрт.“

Медицинско лечење

Током наредних дана, покушане су различите терапије како би ми се спустио крвни притисак и тако олакшала напетост у бубрезима. Моје тело није подносило те лекове, и све чега се сећам јесте да сам стално повраћала. Повремено сам се осећала врло депресивно, и моји родитељи и ја често смо се молили Јехови за помоћ и снагу. После једног месеца у болници, допуштено ми је да одем кући за викенд. Касније, током другог одсуства, имала сам генерализовани напад епилепсије којег су следила четири мања. Болест је погодила мој централни нервни систем. Хитно сам враћена у болницу.

Доктори су одлучили да пруже алтернативно лечење. Из крви је издвојена плазма, и тако су уклоњена антитела која су нападала моје крвне ћелије и бубрежно ткиво. Затим су ми дате инјекције Рингеровог раствора заједно с албумином. Разговарала сам о овом лечењу с докторима и дала им писмено допуштење да је примене.a Упркос овом лечењу моје стање се погоршало. Такође сам им дала допуштење да ме лече с имуноглобулинима, али у то време они их нису применили.b

Функција мојих бубрега била је јако смањена. Серум креатинин био је 682, у поређењу с нормалних 55 до 110. Мој крвни притисак остао је висок, а хемоглобин је остао између 5 и 6 грама по децилитру. Једног дана број црвених крвних зрнаца био је 17 000 по кубном милиметру крви (а нормалан број је од 150 000 до 450 000), у великој мери повећавајући опасност од крварења. На срећу, број црвених крвних зрнаца одмах је почео да расте. Идућег дана број је био 31 000, а раст се наставио.

Подршка пуна љубави

Болничко особље било је импресионирано свим цвећем, писмима, разгледницама и телефонским позивима које сам примала од хришћанске браће и сестара пуних љубави, из читаве Норвешке. Чудили су се како једна 18-годишњакиња може имати толико пријатеља. То нам је пружило прилику да им кажемо о нашој хришћанској нади и Јеховиној организацији пуној љубави (Јован 5:28, 29; Откривење 21:3, 4).

У међувремену, Одбор Јеховиних сведока за контактирање с болницама напорно је радио како би прибавио више информација о лечењу лупуса. Од наше норвешке канцеларије подружнице добили смо један чланак који је био одштампан у једном медицинском журналу. Описивао је два компликована случаја системског еритемног лупуса где су примењени имуноглобулини на две младе жене — с добрим резултатима. Током конференције с докторима, моји родитељи су их замолили да прочитају тај чланак како би видели да ли би те информације биле од користи у мом случају. Доктори су имали различита мишљења о томе шта треба радити. На пример, постојала је забринутост у вези с ограниченим информацијама о споредним ефектима лечења имуноглобулинима.

Притисак да примим крв

До тада сам у болници била већ осам недеља. Једне ноћи осетила сам оштар бол у стомаку, и због унутрашњег крварења пронађена је крв у столици. Ступило се у контакт с једним хирургом. Он је рекао да ми је одмах потребна операција и крв, иначе ћу умрети за неколико сати. Овај хирург је рекао мојој сестри, која је седела уз мене, да је боље да ме убеди да примим крв иначе ће она бити одговорна за моју смрт. То ме је наљутило, јер је одлука да одбијем трансфузије крви била лично моја.

Доктори су желели са мном насамо да разговарају како би засигурали да је ова одлука заиста моја и да сам потпуно свесна онога што су они веровали да ће бити последице одбијања крви. После 15 минута били су уверени да се нећу предомислити. Уместо да оперишу, доктори су применили антибиотике у борби против инфекције.

На дан после ове дискусије с докторима, 30. септембра, мој износ хемоглобина спао је са 6,5 на 3,5. Премештена сам на одељење интензивне неге. Била сам толико слаба да ми је била потребна маска за лице да би ме снабдевала кисеоником. Иако сам била мање-више свесна све време током ове критичне фазе, не могу се сетити ничега. Тако су ми оно што се дешавало током идућих неколико дана касније испричали моја породица и двојица хришћанских старешина.

Мој живот на клацкалици

Сада су се доктори сложили да покушају с применом интравенозних инјекција имуноглобулина. Од 9. до 11. октобра, давана ми је једна доза од шест грама имуноглобулина̂ дневно. Нисам била у стању да контролишем мокрење и пражњење црева, и медицинске сестре су стално мењале постељину. Ниво хемоглобина и даље је опадао. Медицински извештај каже: „Најнижи измерен ниво хемоглобина је 1,4, након чега је имала додатне мелене [столице које садрже крв], и одлучено је да се одустане од даљњег тестирања крви. Сада она практично нестаје [умире].“

Доктори су до тада напустили све наде у опоравак, рекавши да уколико и преживим, да ћу имати оштећење мозга и можда бити делимично парализована. Били су толико сигурни да се ништа више не може учинити да је 12. октобра одлучено да се престане са свим активним третманима и примењују само флуиди. Мој отац, који ме је непрестано охрабривао да наставим да се борим, седео би на крају мог кревета, говорећи: „Сад је само Мија и Јехова.“

Поред кревета је увек било неког из скупштине с мојом породицом током овог критичног периода. Један од њих је испричао: „У суботу увече, 12. октобра, нико није веровао да ће Мија преживети ту ноћ. Али у недељу ујутро она је још увек била жива. По подне је тешко дисала, и свако је очекивао да ће то бити крај. Читава породица се окупила око њеног кревета. Она је дубоко удахнула ваздух и, након тренутка који је изгледао као вечност, издахнула га. Њени родитељи су доживљавали највећу бол коју родитељи могу доживети — да гледају своје драго дете како полако одлази. Њен отац је рекао да сви треба да се обратимо Јехови у молитви. Разговарали смо тихо након тога, надајући се да Мија неће морати дуго да пати.

„Али Мија није умрла. Доктори и медицинске сестре никада нису видели нешто слично — некога живог с тако лошом крвном сликом. Крварења су престала, па се ситуација није погоршавала. Прошла је недељна ноћ, а Мија је још увек била жива.“

Прекретница

У понедељак ујутро, 14. октобра, један од доктора дошао је да ме види. Дремала сам и не сећам се те епизоде. Доктор је стао поред мог кревета, а мајка је рекла: „Дошао је доктор да ти пожели добро јутро.“ Моја реакција била је врло гласно „здраво“. Он то није очекивао, и био је изненађен и ганут.

Мој мозак је био у реду, и нисам била парализована. Поново се започело с терапијом. Интравенозно ми је дат еритропоиетин и гвожђани декстран, као и две дневне дозе имуноглобулина. Полако, моје стање се побољшавало. Мој хемоглобин се до 16. октобра повећао на 2,6 а 17. на 3,0. И даље ми је бивало боље. Дана 12. новембра била сам отпуштена из болнице с нивоом хемоглобина од 8,0.

Не знамо сигурно зашто је уништавање мојих црвених крвних зрнаца престало или зашто се крвна слика тако нагло побољшала. Инјекције имуноглобулина̂, еритропоиетина и гвожђаног декстрана очито су играле велику улогу. До почетка маја 1992, мој ниво хемоглобина био је нормалан 12,3, и остао је у том нормалном опсегу.

Сада сам на третману одржавања како бих своје стање држала под контролом, и функционишем добро. Дана 28. новембра 1992, удала сам се за сухришћанина и сада заједно служимо Јехови. Моја болест, као и послушност Јеховином закону о крви, привукла ме је ближе Јехови. Сада ишчекујем да му служим свом својом снагом кроз читаву вечност. (Испричала Мија Бјорндел.)

[Фусноте]