Суочавање с хитним медицинским случајем

„БИЋУ отворен; имате малигни тумор. Уколико га на време не извадимо, оштетиће друге виталне органе. Због тога препоручујем ампутацију ваше ноге.“

Докторове речи погодиле су ме, како то овде у Перуу кажемо, као кофа хладне воде. Имао сам само 21 годину. Месец дана раније почео сам да осећам бол у левом колену, и био лечен од реуматизма. Међутим, за неколико дана нисам чак могао ни да стојим.

У то време, служио сам као пуновремени слуга Јеховиних сведока на Андима у централном Перуу. Након што сам се вратио у свој родни град Хуанкајо, придружила ми се моја мајка у путу доле до Лиме на обали. Тамо сам, 22. јула 1994, ушао у болницу за рак, најбољу у земљи, и тамо сазнао да се моја болест зове остеосарком.

Ствар савести

Ускоро сам био обавештен да та болница не врши операције без употребе крви. Један доктор је чак рекао: „Више бих волео да умреш код куће него да те носим на души.“ Али локални Одбор за односе с болницама (ООБ), група Јеховиних сведока која унапређује сарадњу између болница и пацијената, интервенисао је у моје име. Као резултат, главни хирург ове болнице дао је дозволу да било који доктор од његовог особља изврши операцију, уколико жели да прихвати такав изазов. Један доктор је био вољан, и одмах сам био припремљен за операцију.

Имао сам пуно посетилаца пре операције. Један свештеник, с Библијом у руци, навратио је и рекао да је моја болест казна од Бога. Он ме је наговарао да искористим сваки третман који би ми могао спасти живот. Рекао сам му да сам решен да живим по библијској заповести да се ’чувам од крви‘ (Дела апостолска 15:19, 20, 28, 29).

Медицинске сестре су такође долазиле и мрмљале: „Како је то лудо, како је то лудо!“ Групе доктора су такође долазиле. Они су желели да виде младића који је одбио да прихвати трансфузију крви за врсту операције за коју су они сматрали да је крв неопходна. Међутим, за мене су најважније посете биле посете мојих сухришћана и рођака. Медицинске сестре су биле прилично импресиониране тим многим охрабрујућим посетама.

Успешно лечење без крви

Само неколико минута пре него што сам био успаван, чуо сам како један анестезиолог каже: „Ја нећу бити одговоран за оно што ће се десити!“ Али други анестезиолог, као и мој хирург и управници болнице, поштовали су мој захтев да не примим крв. Следеће што сам чуо биле су речи анестезиолога: „Самуел, пробуди се. Операција је готова.“

Иако ми је уклоњена цела нога, почео сам да осећам оштар бол тамо где је некад била. Желео сам да олакшам бол трљајући бутину, која, наравно, више није била тамо. Доживљавао сам тај чудни феномен познат као фантомски бол. Заиста сам осећао бол, и био је веома јак, иако је уд из којег је изгледало да бол потиче био уклоњен.

Затим сам заказао да примим хемиотерапију. Споредна дејства овог начина лечења јесу губитак црвених и белих крвних зрнаца и крвних плочица, које су важне за згрушавање. То је значило да једна нова група доктора мора бити информисана о мом одбијању да прихватим трансфузије крви. Поново је ООБ комуницирао са одговорнима, и ти доктори су се сложили да примене овај начин лечења без крви.

Уследила су уобичајена споредна дејства хемиотерапије — опадала ми је коса, имао сам мучнину, повраћао и био депресиван. Такође сам обавештен да ће постојати 35-процентни ризик од излива крви у мозак. Нисам могао а да не упитам једног од доктора шта је то што ће ме убити — рак или хемиотерапија.

После тога, доктори су рекли да не могу дати другу дозу хемиотерапије а да ми најпре не поправе крвну слику трансфузијом крви. Један доктор ми је гневно рекао да када би био у могућности, успавао би ме и дао ми крв. Рекао сам да бих пре него што допустим да се тако нешто деси, потпуно прекинуо хемиотерапију. Овај доктор је изразио дивљење за мој чврсти став.

Сложио сам се да примим еритропоетин да бих поправио крвну слику. Када је примењен, крвна слика се побољшала. Након тога, интравенозно ми је дата хемиотерапија у периоду од неколико дана. Лежао сам тамо питајући се: ’Хоће ли ово бити доза која ће изазвати излив крви у мозак?‘ На срећу, завршио сам узимање свих лекова без катастрофалних последица.

Пре моје операције, политика ове болнице је била да одбија људе који не би прихватили трансфузије крви. Али ова политика се променила. У ствари, истог оног дана после моје операције мој хирург је извршио још једну операцију без коришћења крви, а овог пута пацијент није био Јеховин сведок! Сада бројни доктори у тој болници тесно сарађују са ООБ, и слажу се да приме пацијенте који желе бескрвне операције.

Прилагођавање ограничењима

Још од када сам био дете поучаван сам Божјим путевима. Сигуран сам да ми је то помогло да се држим својих уверења заснованих на Библији у овом хитном медицинском случају. Међутим, у последње време био сам узнемирен што нисам у стању да радим онолико у Божјој служби колико бих волео. Поменуо сам своја осећања једном мом ујаку који је хришћански старешина. Он ме је подсетио да је чак и апостол Павле имао оно што је назвао ’жалцем у месу‘ и да га је то спречавало да служи Богу онолико потпуно колико је то желео. Али Павле је учинио оно што је могао (2. Коринћанима 12:7-10). Коментар мог ујака неизмерно ми је помогао.

Недавно сам се прилагођавао на вештачку ногу. Надам се да ће ми то омогућити да пружим обимнију службу нашем Богу, Јехови. Захвалан сам што сам задржао добру савест за време мог хитног медицинског случаја. Сигуран сам да уколико и даље будем веран, Јехова ће ме наградити здравим телом и вечним животом на рајској земљи, где бола и патње више неће бити (Откривење 21:3, 4). (Испричао Самуел Вила Угарте.)