Зашто Црква губи утицај?

„Сваки Стоик био је Стоик; али у хришћанском свету где је хришћанин?“

РАЛФ ВАЛДО ЕМЕРСОН, АМЕРИЧКИ ЕСЕЈИСТА И ПЕСНИК ИЗ 19. ВЕКА.

„КАТОЛИКИЊА сам — али не активна“, објашњава једна млада мајка. „Баш ме брига за религију“, додаје један тинејџер. Њихови коментари су типични за млађу генерацију европљана. Иако њихови родитељи — или вероватније њихови дедови и баке — још увек иду у цркву, религиозна вера није премостила генерацијски јаз.

Зашто се напуштају религиозне навике које су нараштаји европљана поштовали?

Страх више није чинилац

Вековима је страх од паклене ватре или чистилишта вршио снажан утицај на европљане. Ватрене проповеди и живописне црквене слике о неугасивом горућем паклу убеђивале су лаике да их само побожно посећивање цркава може спасти од проклетства. Штавише, Катекизам Католичке цркве наводи да „верне Црква обавезује ’да недељом и празницима учествују у Божанској литургији‘“.a У сеоским подручјима притисак друштва је такође био знатан — од свакога се очекивало да недељом иде у цркву.

Али времена су се променила. Људи се сада осећају слободнима да раде оно што желе. Страх више није никакав чинилац. Пакао је тихо почишћен под тепих, јер већина европских католика ионако више не верује у њега.

У пракси, „грех“ пропуштања недељне мисе се не схвата преозбиљно. Тирсо Вакеро, католички свештеник у Мадриду, у Шпанији, признаје: „Ако хришћанин [католик] не дође на мису у недељу, искрено нам је жао јер је изгубио овај тренутак комуникације с Богом и са својом браћом, а не зато што је починио грех. То је другоразредно.“

Дакле, страх више не подстиче на оданост. Како стоји ствар с моралним ауторитетом цркве и њених вођа — могу ли они захтевати лојалност од својих стада?

Криза ауторитета

Преминулост религиозног страха поклапа се с приметним погоршањем моралног стајалишта цркве. „Вековима смо имали... толико учитеља морала а тако мало моралних учитеља“, жали се италијански историчар Ђордано Бруно Гвери. Овај недостатак моралног вођства истакла су два светска рата која су опустошила хришћански свет. Европске цркве су биле немоћне да спрече вернике од учествовања у том крвавом балу. Што је још горе, цркве су постале активно укључене у ратна дејства — на обема странама.

„Први светски рат, грађански рат међу хришћанским сектама, отпочео је једно раздобље трагедије и срамоте за хришћанство“, примећује историчар Пол Џонсон. „Други светски рат је нанео још жалосније ударе моралном стању хришћанске вере него Први. Он је осветлио празноћу цркава у Немачкој, колевци Реформације, и кукавичлук и себичност Свете столице.“

Ватикански конкордати с нацистичким режимом Хитлера и фашистичким владама Мусолинија у Италији и Франка у Шпанији такође су штетили моралном ауторитету цркве. Дугорочно гледано, религиозна цена за такву политичку пробитачност била је губитак поверења.

Црква и Држава — развезивање чвора

Током 20. века већина европских земаља коначно развезује тај чвор који веже Цркву и Државу. У ствари, сада ниједна већа европска земља не признаје римокатолицизам као своју званичну религију.

Иако доминантне цркве можда још увек имају државне субвенције, оне су изгубиле политички утицај којим су некад располагале. Ову нову реалност не прихватају сви свештеници. Истакнути шпански језуита Хосе Мариа Диез-Алегрија верује да „вође [католичке] цркве — многи од њих у потпуној искрености — мисле да не могу вршити своју пасторалну дужност без људске платформе ’моћи‘“.

Али ова ’људска платформа „моћи“‘ је пропала. Шпанија, која је све до 1975. имала „национално-католичку“ владу, пример је ове ситуације. У недавним годинама шпанска хијерархија води текућу борбу са социјалистичком владом око црквеног финансирања. Бискуп Теруела, у Шпанији, недавно се жалио својим парохијанима да се осећа „прогоњеним као католик“, јер шпанска влада цркви не даје довољно финансијске подршке.

Године 1990. шпански бискупи су изјавили да шпанско друштво погађа „тешка криза савести и моралности“. Кога окривљују за ту ’моралну кризу‘? Бискупи су тврдили да је један од главних узрока „двојни менталитет који јавна управа [шпанска влада] често унапређује“. Очито, бискупи очекују да влада унапређује католичку идеологију, као и да пружа субвенције.

Да ли свештеници практикују оно што проповедају?

Огромно богатство Католичке цркве увек је представљало непријатност за свештенике који раде у сиромашним парохијама. Оно је представљало још већу непријатност када је Ватиканска банка била умешана у оно што је часопис Time назвао „најгори финансијски скандал у послератној Италији“. Године 1987, италијанске судије за прекршаје издале су налог за хапшење једног надбискупа и два друга службеника Ватиканске банке. Међутим, због посебног сувереног статуса Ватикана, оптужени свештеници су избегли хапшење. Ватиканска банка је инсистирала да није био почињен никакав злочин, али није успела да избрише утисак да црква не практикује оно што проповеда. (Упоредите с Матејем 23:3.)

Јако публиковано сексуално лоше понашање нанело је још више штете. У мају 1992. један ирски бискуп, добро познат по свом залагању за целибат, замолио је своју бискупију да „му опрости“ и да „се моли за њега“. Након што се обелоданило да је он отац 17-годишњег дечака и да је користио црквена средства како би плаћао за његово образовање, био је приморан да да̂ оставку. Месец дана раније на немачкој телевизији се појавио један католички свештеник са својом „пријатељицом“ и њихово двоје деце. Рекао је да жели да „отвори дијалог“ о потајним везама које толико много свештеника има.

Ти скандали неизбежно остављају свој траг. Историчар Гвери, у својој књизи Gli italiani sotto la Chiesa (Италијани под Црквом), тврди да „вековима Црква саблажњава Италијане“. Једна последица, каже он, јесте „развој распрострањеног антиклерикализма, чак и међу вернима“. Разљућени католици би се могли осетити искушанима да свом свештенству поставе она иста питања која је апостол Павле упутио Римљанима: „Проповедаш да се не краде, а крадеш? Говориш да се не чини прељуба, а чиниш прељубу?“ (Римљанима 2:21, 22, ДС).

Амбис између свештенства и лаика

Мање очит али могуће више изнурујућ проблем јесте понор између свештенства и лаиката. Пасторална писма од бискупа̂ изгледа да више раздражују него што поучавају парохијане. У једној анкети у Шпанији, само 28 посто интервјуисаних „слагало се са изјавама бискупа“. Исти толики проценат особа „баш брига“, а 18 посто је рекло да они „не разумеју о чему они [бискупи] говоре“. Надбискуп Убеда из Мајорке, у Шпанији, признао је: „Ми бискупи такође морамо прихватити свој део одговорности у процесу дехристијанизације — која је чињеница.“

Недостатак јасне библијске поруке надаље отуђује лаике. Према новинама Catholic Herald, „многи свештеници [у Француској] су се определили за политичку акцију како би били ’релевантни‘“, иако би већина њихових парохијана више волела да се они концентришу на духовне ствари. Италијански свештеник и социолог Силвано Бургаласи признаје: „Можда су се они [млади људи] повукли од Бога због нашег лошег примера. Ми смо им дали ’папазјанију‘ компромиса, религије и бизниса, себичности и прељубништва.“ Не изненађује што свештеници губе свој друштвени статус. „Католик сам, али не верујем у свештенике“ изјава је која се често чује од шпанских католика.

Неки католици налазе да им је тешко да ставе своје поверење у свештенство, а други имају озбиљне сумње у погледу црквене доктрине — поготово оних учења која сматрају неразумнима или непрактичнима.

Несхватљиве доктрине

Упадљив пример јесте званично католичко учење о паклу. Катекизам Католичке цркве наводи: „Учење Цркве потврђује постојање пакла и његове вечности.“ Па ипак, недавне анкете показују да само четвртина француских католика и трећина њихових шпанских колега верује да пакао постоји.

Слично томе, кад се ради о моралним питањима, европљани нагињу да буду „’уради сам‘ хришћани“. Мими, лутеранка у тинејџерским годинама из Шведске, има уверење да морална питања, као што је имати ванбрачну децу, јесу „нешто што сам мораш одлучити“. Већина француских католика би се сложила с њом. Када би се суочили с важним одлукама у животу, 80 посто њих је рекло да би следили вођство своје савести а не савести цркве.

У прошлости је ауторитет цркве био довољан да угуши било какав глас отпадништва. С гледишта Ватикана, мало тога се променило. Катекизам непопустљиво каже да „све што је било речено о начину тумачења Писма у крајњој линији јесте предмет црквеног просуђивања“. Међутим, овај ауторитативни прилаз налази мало подршке. „Аргумент ауторитета влада незаустављиво“, жали се Антонио Елорза, шпански професор политичких студија. „Црква више воли да изгради зидану кулу, посвећујући ваљаност своје традиције у светлу историје.“ Изван те „зидане куле“, утицај цркве и њен ауторитет и даље опадају.

Поред духовне декаденције, друштвени узроци су још један значајан чинилац који доприноси равнодушности према религији. Потрошачко друштво обезбеђује мноштво прилика за забаву и рекреацију — и већина европљана има воље и начина да у њима ужива. У поређењу с тим, одлазак у цркву изгледа као досадан начин да се проведе недељно јутро. Осим тога, црквена служења изгледа ретко излазе у сусрет духовним потребама људи.

Не изгледа много вероватно да ће традиционална религија поново стећи своју власт над европским стадом. Да ли је религија сила која припада прошлости — осуђена да иде путем диносаура̂?

[Фуснота]

[Истакнути текст на 6. страни]

Култ доколице је освојио срце хришћанског света

[Слика на 7. страни]

Кад су суочени са избором између проповеди и препланулости, већина европљана без оклевања креће на плажу