Где су верни?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ ШПАНИЈЕ

„Ништа није тако кобно за религију као равнодушност“

ЕДМУНД БЕРК, БРИТАНСКИ ДРЖАВНИК ИЗ 18. ВЕКА.

НА ЈЕДНОЈ ветром брисаној равници северних крајева Шпаније лежи мали град Калеруега. Овим средњовековним градићем доминира импресивни манастир романског стила. Подигнут је пре 700 година у част Доминга де Гусмана, оснивача Доминиканског реда, који се ту родио. Седам векова овај манастир пружа кров калуђерицама које изабирају да живе у тишини и осамљености.

Манастирски кров прокишњава, а древне зидине почињу да се руше. Али настојница самостана се брине због једног продорнијег распадања — рушења саме религије. „Када сам пре скоро 30 година ушла у манастир, овде је било 40 калуђерица“, објашњава. „Сада нас има само 16. Нема младих. Изгледа да је религиозни позив нешто што припада прошлости.“

Оно што се дешава у Калеруеги одиграва се и у већем делу Европе. Ту није било никаквог таласа антирелигиозног осећања, само мирно, неумољиво напуштање. Познате европске катедрале више служе туристима него што привлаче локалне „верне“. Некада несавладиву цркву — била она протестантска или католичка — надвладава апатија. Животима људи пре доминирају световна него религиозна интересовања — што је тренд који црквени портпароли називају секуларизација. Изгледа баш као да религија више није важна. Може ли бити да је религиозна клима у Европи наговештај једног сличног слабљења које ће пројурити и другим деловима света?

Шта се дешава с бројем присутних у црквама?

Ова појава није ништа ново у северној Европи. Само 5 посто скандинавских Лутерана редовно посећује цркву. У Британији пуких 3 посто оних који се издају за Англиканце одлази на недељна служења. Али сада, европски католици на југу изгледа да следе пример њихових северних комшија.

У Француској, претежно католичкој земљи, тек сваки десети грађанин одлази једанпут недељно у цркву. У последњих 25 година, процентуални износ Шпанаца који себе сматрају „активним католицима“ бупнуо је са 83 на 31 посто. Године 1992, шпански надбискуп Рамон Тореља рекао је на једној конференцији за штампу да „католичка Шпанија не постоји; људи одлазе на процесије за Велику недељу и божићну мису — али не и сваке недеље [на мису]“. Током папске посете Мадриду 1993, Јован Павле II је упозорио да „Шпанија треба да се врати својим хришћанским коренима“.

Нерелигиозно расположење заражава како свештенство тако и лаикат. Број новозаређених свештеника у Француској опао је у 1988. на 140 (што је више него упола мање у односу на 1970), док у Шпанији има отприлике 8 000 оних који су напустили свештеничку службу да би се оженили. С друге стране, неки који настављају да служе свом стаду имају сумње у вези са својом поруком. Само 24 посто шведских лутеранских свештених лица сматра да о небу и паклу могу проповедати „с чистом савешћу“, док четвртина француских свештеника чак није сигурна у погледу Исусовог ускрсења.

Задовољство и преференција испред побожности

Шта долази на место религије? У многим домовима, рекреација је заменила обожавање. Недељом, породице крећу на плаже или у планине радије него у цркву. „Досадно је ићи на мису“, слегао је раменима Хуан, типичан шпански тинејџер. Религиозна служења се не могу такмичити с фудбалским утакмицама или поп концертима, догађајима који привлаче мноштва и пуне стадионе.

Опадање у броју присутних у црквама није једини доказ религиозног слабљења. Многи европљани више воле да одаберу сопствене религиозне идеје. Данашња званична црквена догма може врло мало личити на лична уверења оних који ту одређену религију исповедају. Већина европљана — били они католици или протестанти — више не верује у загробни живот, док преко 50 посто француских, италијанских и шпанских католика не верује ни у чуда.

Хијерархија изгледа немоћна да спречи овај брзи спонтани развој неусклађености. Нигде то није уочљивије него у папској кампањи против контроле рађања. У 1990, папа Јован Павле II је подстицао католичке фармацеуте да не продају контрацептивна средства. Тврдио је да се ови производи „косе с природним законима на штету достојанства особе“. Слично томе, Катекизам Католичке цркве инсистира на томе да „узајамна љубав човека и жене тако стоји под двоструком обавезом на верност и на плодност“.

Упркос овим стриктним налозима, просечан католички пар безбрижно ради по своме. У католичким земљама јужне Европе породице с више од двоје деце сада су изузеци. У Шпанији, кондоми — који су пре две деценије скоро били производ с црног тржишта — редовно се рекламирају на телевизији, а само 3 посто француских католикиња каже да се придржава званичне католичке одлуке о контроли рађања.

Јасно је да европљани окрећу леђа црквама и њиховим учењима. Англикански кентерберијски надбискуп, Џорџ Кари, сликовито је описао ситуацију у својој цркви: „Крваримо до смрти“, рекао је, „и то је врло хитно питање с којим се морамо суочити.“

Још од реформацијских преокрета европска религиозна структура није изгледала тако климаво. Зашто многи европљани постају равнодушни према религији? Каква је будућност религије?