’И језик муцавих ће говорити‘

БИО је послеподневни програм дана посебног састанка Јеховиних сведока у Чехословачкој (данас Чешка Република) и стотине су се окупиле да приме библијску поуку. Стајао сам иза подијума понављајући своју тачку. Није то била нека велика тачка. Требало је да два млада Сведока испричају искуства, а ја сам једноставно био водитељ те тачке. Тог јутра осећао сам унутрашњу напетост а сада се то појачавало. Дословно сам се осећао парализовано, притиснут бригом и неспособан да говорим.

Можда мислите да би скоро свако био нервозан у таквој ситуацији. Али радило се више него о само неком случају нервозе. Дозволите ми да вам објасним зашто.

Мој проблем с говором

Кад сам имао 12 година, пао сам и повредио главу, врат и кичму. После тога, повремено сам муцао или сам имао тешкоћа да формирам речи, посебно речи које почињу словима п, к, т, д и м. Понекад нисам чак могао ни да говорим.

У то време тај проблем ми није пуно сметао; изгледало је само као нека неугодност. Али, како су године пролазиле, у мени је настао стваран страх од било каквог облика говорења у јавности. Једном кад сам имао реферат пред разредом пао сам у несвест. А понекад кад сам куповао, кад би продавци питали шта желим, нисам могао да одговорим. Док сам стајао борећи се да проговорим, њихова раздражљивост је расла: „Пожури. Немам цели дан. Друге муштерије чекају.“ Као резултат, нисам могао да купим ствари које су ми требале.

Моје школске године биле су веома тешке. Кад сам имао усмени реферат, школски другови су се смејали мом муцању. Па ипак, завршио сам средњу школу и 1979. отишао сам да студирам на универзитету у Прагу, у Чехословачкој. Пошто сам уживао у спорту, кренуо сам на курс за наставника физичког васпитања. Али, како сам могао да остварим свој циљ? Упркос сумњама, пробијао сам се напред.

Тражење помоћи

Морао је постојати неки начин да се решим свог говорног поремећаја. Тако сам након дипломирања на универзитету одлучио да затражим професионалну помоћ. Потражио сам једну клинику у Прагу која је специјализована за третман говорних проблема. Током првог конзилијума, једна медицинска сестра је извалила: „Ваша неуроза је нешто друго!“ Повредило ме кад сам помислио да она сматра да сам неуротичар, иако се стручњаци слажу да муцање није неуротично стање. Није требало дуго да схватим да се суочавам с јединственим изазовом: био сам младић од 24 године а сви остали пацијенти били су деца.

Ускоро се цело особље, укључујући и психолога, укључило да ми помогне. Покушали су свашта. Једном су ми забранили да пет седмица разговарам с било киме. Једном другом приликом, дозвољавали су ми да говорим само монотоно и в-е-о-м-а полако. Премда је тај приступ помогао, он ми је такође донео надимак Укротилац змија зато што су многи заспали док сам износио свој рад.

Контакт с Јеховиним сведоцима

Једног летњег дана 1984, док сам ишао центром града, пришла су ми два млада човека. Није ме запањио њихов спољњи изглед већ оно што су рекли. Рекли су да Бог има једну владавину, једно Краљевство, које ће окончати све проблеме човечанства. Дали су ми свој број телефона и ја сам их касније назвао.

У то време Јеховини сведоци нису били признати као легална религиозна организација у Чехословачкој. Ипак, мој интерес је ускоро порастао до те мере да сам почео да идем на њихове састанке. Просто сам могао да осетим љубав и бригу коју су Сведоци имали један према другоме.

Пут ка поуздању

Помоћ за мој говорни проблем дошла је облику онога што се назива Теократска школа службе, једне школе која се сваке седмице води у свакој скупштини Јеховиних сведока. Подстицали су ме да се упишем, па сам то и учинио. На темељу предлога̂ изнесених у једном од приручника за ту школу, Водичу за теократску школу службе, радио сам на говорним особинама као што су течност, изговор, наглашавање смисла и модулација.a

Мој први ученички говор, што је било читање Библије, био је фијаско. Био сам на крају живаца и једва сам стигао кући. Како сам био захвалан за релаксирајуће деловање топлог туша!

Након тог првог говора, надгледник школе ми је љубазно поклонио личну пажњу. Не само што ми је пружио конструктиван савет већ ме и похвалио. То ми је дало храброст да и даље покушавам. Ускоро након тога, 1987, постао сам крштени Сведок. Неколико месеци касније, преселио сам се из Прага у мирни градић Ждар над Сазово. Мала локална група Сведока срдачно ме дочекала. Такође су прихватили мој још увек прилично запињући говор а то је подигло моје самопоштовање.

С временом сам почео да водим малу групу за проучавање Библије а онда сам одржао свој први јавни библијски говор. Најзад, после промене власти у Чехословачкој, почео сам да одржавам такве говоре у оближњим скупштинама. У непознатим срединама, моји говорни проблеми су се вратили. Али, нисам се предавао.

Суочавање с посебним изазовима

Једног дана један хришћански старешина ме позвао на своје радно место. Рекао је: „Петар, имам добру вест за тебе! Волели бисмо да учествујеш на предстојећем покрајинском састанку.“ Осећао сам да ћу се онесвестити и морао сам да седнем. На разочарање мог пријатеља, одбио сам понуду.

То одбијање ми није давало мира. Нисам то могао да избацим из главе. Кад год би се на хришћанским састанцима споменуло поуздање у Бога, то одбијање ми се болно враћало у мисли. Понекад се на састанцима спомињао Гедеон, који се уз Божје вођство са само 300 људи суочио с целом Мадијанском војском (Судије 7:1-25). То је био човек који се заиста уздао у свог Бога, Јехову! Да ли сам следио Гедеонов пример кад сам одбио тај задатак? Ако ћу бити сасвим поштен, могу рећи да нисам. Било ме срам.

Ипак, моја хришћанска браћа нису дигла руке од мене. Пружили су ми још једну прилику. Био сам позван да учествујем у програму дана посебног састанка. Овог пута сам пристао. Искрено речено, ма како да сам био захвалан за ту предност, скаменила ме помисао да се обратим дворани пуној људи. Стварно сам морао да радим на повећавању свог поуздања у Јехову. Али како?

Тако да пажљиво промишљам о вери и поуздању у њега које су имали други Сведоци. То ме ојачало. Диван пример ми је био чак и писмо шестогодишње Верунке, кћерке једног брата. Она је писала: „У септембру крећем у школу. Не знам како ће бити с националном химном. Верујем да ће се Јехова борити за мене, као што се борио за Израел.“

Онда, то су били само неки од догађаја који су водили до послеподневног програма на дану посебног састанка о чему сам говорио у уводу. Горљиво сам се молио. Сада више нисам био толико забринут за своју течност говора колико сам био забринут за хваљење Божјег великог имена пред овом великом публиком.

Тако сам стао тамо с микрофоном постављеним испред себе, гледајући у стотине људи. Тада, схвативши да је порука важнија од гласника, дубоко сам удахнуо и почео. После сам имао времена да оценим ствари. Да ли сам био нервозан? Сигурно, а чак сам и замуцао неколико пута. Па ипак, знам да без Божје подршке не бих могао уопште да говорим.

Касније сам почео да размишљам о нечему што ми је један хришћански брат једном рекао: „Буди срећан што имаш проблем с муцањем.“ Онда кад је то рекао, стварно сам био изненађен. Како је могао да каже тако нешто? Кад се осврнем, сада разумем шта је мислио. Говорни проблем који имам помогао ми је да се ослањам на Бога уместо на себе.

Прошло је неколико година од послеподнева оног дана посебног састанка. Током тих година добијао сам и друге предности које су укључивале говорење пред великом публиком. Био сам наименован за хришћанског старешину у Ждар над Сазову и такође за пионира, како се зову пуновремене слуге Јеховиних сведока. Замислите! Затим сам проводио више од стотину сати сваког месеца причајући другима о Божјем Краљевству, да не спомињем време које сам проводио сваке седмице поучавајући на нашим хришћанским састанцима. А сада служим као покрајински надгледник, одржавајући говоре сваке седмице у другој скупштини.

Срце ми просто гори од цењења кад год прочитам следеће нарочито пророчанство у библијској књизи Исаије: „И језик муцавих брзо ће и јасно говорити“ (Исаија 32:4; Излазак 4:12). Јехова је заиста показао да је са мном, помажући ми да ’јасно говорим‘ на његову част, хвалу и славу. Веома сам задовољан и срећан што могу да хвалим нашег веома милосрдног Бога. (Испричао Петар Кунц.)

[Фуснота]