Крај једне ере — нада за будућност?

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НЕМАЧКЕ

ИЗМЕЂУ 1987. и 1990, земљотреси јачине 6,9 степени Рихтерове скале или још и јачи потресали су делове Еквадора, Ирана, Јерменије, Кине, Сједињених Држава и Филипина. Погинуло је око 70 000 људи а десетине хиљада је било повређено, док је стотине хиљада остало без дома. Штета је износила милијарде долара.

Па ипак, ниједно од тих подрхтавања није потресло толико људи, или то учинило тако снажно, као један други земљотрес који је продрмао свет у то исто време. Био је то политички преокрет, преокрет који је окончао једну еру. Чинећи то, он је променио будућност за милионе.

Шта је довело до једног таквог истакнутог догађаја? Какве ће бити његове реперкусије?

Гласност и перестројка

Михаил Горбачов је 11. марта 1985. био постављен за генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза. Совјетски грађани, као и већина светских посматрача, нису очекивали никакве знатне политичке промене током његовог управљања.

Мање од годину дана касније, Аркадиј Шевченко, бивши политички саветник совјетског министра за спољне послове и пет година заменик генералног секретара Уједињених нација, коментарисао је с нарочитим увидом када је писао: „СССР је на раскрсници. Ако се у блиској будућности не олакшају хитни економски и друштвени проблеми, неизбежно је даљње разарање његовог економског система, што, дугорочно гледано, угрожава сам његов опстанак... Горбачов је дефинитивно кренуо с једним новим стилом... Али остаје да се види да ли ће његово управитељство отворити нову еру за СССР... Он се суочава с проблемима који су скоро непремостиви.“

Горбачовљев положај сада му је дао политички утицај који му је био потребан да би у совјетско друштво увео једну политику о којој је говорио још 1971. Била је то гласност, што значи „јавно информисање“ и представљала је политику службене отворености о совјетским проблемима. Она се залагала за отвореније друштво, друштво у коме би совјетски грађани и штампа имали већу слободу изражавања. Коначно, гласност је отворила пут за јавно критиковање владе и неких њених поступака.

Још један израз који је Горбачов дуго користио био је „перестројка“, реч која значи „преустројство“. У једном есеју објављеном 1982, он је говорио о „потреби за одговарајућим психолошким преустројством“ на подручју пољопривреде.

Када је постао шеф Совјетског Савеза, Горбачов је био уверен да је преустројство привредног управљања такође било императив. Знао је да неће бити лако да се то постигне — можда чак и немогуће уколико не буде попраћено политичком променом.

Горбачовљева ревност у спровођењу политике гласности и перестројке није значила да је он био решио да уништи комунизам. Насупрот томе, The Encyclopædia Britannica објашњава: „Његов циљ је био да покрене једну револуцију контролисану одозго. Он није желео да поткопа совјетски систем, већ само да га учини ефикаснијим.“

Попуштање ограничења које је наступило као последица те политике било је узрок немира међу неким члановима вођства Совјетског Савеза. Исти је случај био и с вођама неких земаља Источног блока. Премда су многи од њих признали да је потребно привредно преустројство, нису се сви сложили да су политичке промене биле неопходне или пожељне.

Међутим, Горбачов је својим источноевропским савезницима дао до знања да слободно могу да експериментишу са својим програмима перестројке. У међувремену, Горбачов је упозорио Бугарску — и у ствари све друге земље Источног блока — да иако су реформе биле неопходне, треба пазити да се не умањи доминантна улога комунистичке партије.

Почетак тетурања

Критиковање комунизма се кроз године повећавало, како у Совјетском Савезу тако и у земљама Источног блока. На пример, од почетка 1980-их, мађарске недељне новине HVG (Heti Világgazdaság) агресивно су оспоравале ортодоксна комунистичка гледишта, иако су избегавале да директно критикују саму Комунистичку партију.

Солидарност, први независни раднички савез који је постојао у Источном блоку, основана је у Пољској 1980. Међутим, њено порекло може да се пронађе још 1976, кад је група дисидената формирала Одбор за одбрану радника. На почетку 1981, Солидарност је имала чланство од око десет милиона радника. Она се залагала за економске реформе и слободне изборе, подржавајући понекад своје захтеве штрајковима. Попустивши пред претњом могуће совјетске интервенције, влада Пољске је коначно распустила тај савез, иако је он наставио да делује илегално. Штрајкови који су тражили да влада призна савез довели су до тога да он буде опет легализован 1989. Слободни избори су одржани у јуну 1989, а многи кандидати Солидарности су били изабрани. У августу је, први пут за неких 40 година, један некомунистички премијер служио у Пољској.

Било је очигледно да гласност и перестројка, заједно с проблемима на које се наилазило у комунистичком свету, дају нов облик целом Источном блоку.

Политичка перестројка води до револуције

„До јула 1987“, пише Мартин Маколи с лондонског универзитета, „изгледало је да све иде по плану Михаила Горбачова.“ Чак и у јуну 1988, на 19. Конгресу Комунистичке партије у Москви, Горбачов је наводно добио „широку мада повремено млаку подршку за своје програме“. Али, било је очигледно да се суочава с тешкоћама у преустројавању Комунистичке партије и совјетске владе.

Године 1988, уставне промене омогућиле су да се постојећи Врховни совјет замени Конгресом народних депутата СССР-а, чијих је 2 250 чланова било изабрано годину дана касније на слободним изборима. Ти су депутати, опет, изабрали између себе дводомно законодавно тело, чији се сваки део састојао од 271 члана. Борис Јељцин је постао истакнути члан тог законодавног тела. Он је ускоро указивао на недостатак успеха код перестројке и скретао је пажњу на реформе које су по њему биле неопходне. Тако, иако је Горбачов 1988. био уздигнут на положај председника, положај који је желео да обнови и ојача, противљење према њему наставило је да расте.

У међувремену, две суперсиле, Совјетски Савез и Сједињене Државе, правиле су велике кораке у смањивању војних снага и неутрализовању нуклеарне претње. Сваки договор који је био постигнут распламсавао је обновљену наду да би се светски мир могао постићи — у толикој мери да је писац Џон Елсон у септембру 1989. запазио: „Завршни дани ’80-их, за многе коментаторе, представљају једну врсту збогом оружју. Изгледа да хладни рат тек што није завршио; као да се у многим деловима света помаља мир.“

Онда је дошао 9. новембар 1989. Иако физички још увек недирнут, Берлински зид је, након неких 28 година, био отворен и изненада је престао да буде симболична баријера између Истока и Запада. Једна за другом, нације источне Европе су у брзом следу напуштале социјалистичко уређење. У својој књизи Death of the Dark Hero—Eastern Europe, 1987-90, Дејвид Селборн је то назвао „једном од највећих од свих историјских револуција: демократска и у суштини антисоцијалистичка револуција, чије ће последице остати дуго након што њени глумци и посматрачи нестану са сцене“.

Кад је достигла свој врхунац, та мирна револуција је брзо престала. Један натпис који се види у Прагу, у Чехословачкој, сажео је то на следећи начин: „Пољска — 10 година; Мађарска — 10 месеци; Источна Немачка — 10 седмица; Чехословачка — 10 дана. А затим, након седмице ужаса, Румунија — 10 сати.“

Окончање хладног рата

Писац Селборн каже: „Образац колапса источноевропског система био је изузетно доследан.“ Он затим додаје: „Јасно је да је катализатор био Горбачовљево преузимање власти у Москви у марту 1985. и његово окончавање ’Брежњевљеве доктрине‘, што је режиме источне Европе фатално лишило гаранције совјетске помоћи и интервенције у случају народног устанка.“

The New Encyclopædia Britannica назива Горбачова „једним најважнијим покретачем серије догађаја крајем 1989. и 1990. који су трансформисали политичку слику Европе и означили почетак краја хладног рата“.

Наравно, Горбачов није могао сам да оконча хладни рат. Наговештавајући оно што би ускоро уследило, британска премијерка Маргарет Тачер рекла је након првог сусрета с њим: „Свиђа ми се г. Горбачов. Можемо сарађивати.“ Надаље, неуобичајен лични однос који су имали Тачерова и амерички председник Реган омогућио јој је да га увери да је мудро да се сарађује с Горбачовом. Гејл Шихи, ауторка књиге Gorbachev—The Making of the Man Who Shook the World, закључује: „Тачерова је могла да честита себи што је, ’у веома стварном смислу, кумовала односу Реган-Горбачов‘.“

Као што се често догађало у историји, кључни људи су били на месту у повољно време да би спровели промене које се иначе можда не би догодиле.

Тамни облаци на хоризонту

Баш када су се Исток и Запад радовали што хладни рат долази крају, претећи облаци су се појављивали на другим местима. Свет је обратио мало пажње кад је 1988. чуо из Африке да је неколико хиљада људи у Бурундију било убијено у провали етничког насиља. Ништа више од штуре пажње није било поклоњено ни извештајима који су у априлу 1989. долазили из Југославије да се тамо одиграва најгора провала етничког насиља од 1945. У међувремену, већа слобода која је била очигледна у Совјетском Савезу довела је до раширеног грађанског немира. Неке републике су чак покретале покушаје да постигну независност.

У августу 1990, ирачке трупе су ушле у Кувајт, освојивши га за 12 сати. Док су Немци, мање од годину дана након пада Берлинског зида, славили уједињење Немачке, ирачки председник се хвалио: „Кувајт припада Ираку и никада га нећемо предати чак и ако за њега будемо морали да се боримо 1 000 година.“ У новембру су Уједињене нације показале да су дорасле ситуацији кад су запретиле војном акцијом, уколико се Ирак не повуче из Кувајта. Свет је још једном тетурао на ивици могуће катастрофе, а основно питање било је контрола над залихама нафте.

Онда, да ли су наде у мир и безбедност које је распламсао крај хладног рата биле на издисају пре остварења? Прочитајте о томе у нашем следећем издању у чланку „Нови светски поредак — климави почетак“.

[Слика на 15. страни]

Берлински зид је изненада престао да буде симболична баријера између Истока и Запада

[Извор слике на 12. страни]

Горбачов (лево) и Реган: Robert/Sipa Press