„Нови светски поредак“ — након климавог почетка

ОД ДОПИСНИКА ПРОБУДИТЕ СЕ! ИЗ НЕМАЧКЕ

КАКО је 1991. сванула, људи су били оптимистични. Хладни рат се завршио. Истина, постојао је проблем Кувајта, у који је претходног августа провалио Ирак. Али Уједињене нације су показале своје мишиће и наредиле Ираку да се до 15. јануара повуче. Захтев је подупрла војна коалиција УН од 28 нација, која је брзо организована и постављена да примора Ирак на подложност. Постојале су велике наде да овај оштар став који је заузела светска заједница сигнализује почетак нове ере.

Џорџ Буш, председник Сједињених Држава, говорио је о „могућности, за нас и наше будуће генерације, да скујемо један нови светски поредак, свет у којем закон права, а не закон џунгле, управља међународним понашањем“.

Ирак је, након тога, игнорисао задњи рок постављен за 15. јануар, и уследили су тешки напади из ваздуха и напади пројектилима против ирачких војних циљева. Очито, светска заједница је озбиљно мислила. Мање од три месеца касније, 11. априла, УН су објавиле да је рат у Заливу окончан. Обећање о мирном, економски и политички стабилном новом светском поретку изгледало је да добија чвршће основе.

Ратови забрињавајуће стабилни

Средином 1991. две републике, Словенија и Хрватска, објавиле су независност од Југославије из тог времена, започињући грађански рат који је коначно водио до формирања неколико засебних држава. Мање од годину дана касније, француски политички аналитичар Пјер Аснер је рекао: „Као и Европа од пре 1914, нови светски поредак Џорџа Буша скончао је у Сарајеву.“ Па ипак, изгледи за мир постали су светлији када су, новембра 1995, у Дејтону у Охају у Сједињеним Државама започели преговори, и када је 14. децембра потписан мировни уговор у Паризу. Како се 1995. ближила свом крају, поново је оживела нада да на крају крајева нови светски поредак можда ипак није мртав.

Републике Савеза Совјетских Социјалистичких Република лагано су се одвајале једна од друге. У 1991, Литванија, Естонија и Летонија биле су прве које су кренуле, а друге су их брзо следиле. Лабаво груписање знано као Заједница независних држава успостављено је у децембру, иако су неке бивше чланице Совјетског Савеза одбиле да се прикључе. Затим, 25. децембра, Горбачов је дао оставку на положај совјетског председника.

Међутим, чак су и појединачне републике почеле да се одвајају. На пример, Чеченија, мала муслиманска енклава на севернокавкашком подручју Русије, тежила је за независношћу. Њен покушај сецесије крајем 1994. бацио је почетну варницу за контроверзни напад од стране руских трупа. Иако је приближно 30 000 људи изгубило живот од како је у раним 1990-им започела ова криза, ратовање се наставља и у овој години.

Почев од октобра 1995, од 27 до 46 сукоба — у зависности од тога како се класификују — беснело је широм света.

На ивици банкрота

На почетку 1990-тих, нови светски поредак се показао климав не само политички, већ и економски.

У 1991, Никарагва је девалвирала своју валуту, али чак и тада 25 милиона кордоба је вредело само један амерички долар. У међувремену, Заир је преживљавао инфлациону стопу од 850 посто, што је његове грађане приморавало да поднесу један од најнижих животних стандарда у свету. Руска привреда је такође трпела. Инфлација је у 1992. јурила 2 200 посто за годину, чинећи новац скоро безвредним. Иако су се ствари касније побољшале, економски проблеми су 1995. били далеко од решења.

Финансијски скандал века догодио се 1991. када је Међународна банка за кредит и комерц пропала, оборена преварама и криминалним активностима. Улагачи у 62 земље претрпели су губитке који износе милијарде америчких долара.

Нису се затетурале само економски слабе нације; моћна Немачка је оптерећена трошковима уједињења. Незапосленост расте како радници захтевају дуже одморе и бољу здравствену заштиту. Велико изостајање с посла и широко раширене злоупотребе система социјалне помоћи додатно притискају ову привреду.

У Сједињеним Државама, низ озбиљних катастрофа изазвао је пустош међу осигуравајућим заводима, који су се нашли под јаким притиском да исплате потраживања за осигурање. А у 1993. књига Bankruptcy 1995: The Coming Collapse of America and How to Stop It упозорила је на опасност од наглог повећања националног дуга и буџетског дефицита. Чак је и стабилност британског осигуравача Лојд из Лондона, стабилног као Гибралтарска стена, била доведена у питање. Ударен губицима, био је присиљен да размишља о незамисливом — о могућем банкроту.

Религија, стабилишућа снага?

У 1991. немачки дневни лист Frankfurter Allgemeine Zeitung је запазио: „Визија о новом светском поретку уврежена је у дугој традицији америчких глобалних погледа од којих су сви имали религиозно језгро и који су формулисани хришћанским терминима.“

Требало би, човек би помислио, да ова религиозна позадина доприноси стабилности новог светског поретка. Али у ствари религиозна нетолеранција и религиозни сукоби довели су до широко распрострањене нестабилности. Алжир и Египат су само две од неколико влада које су у завади са исламским фундаменталистима. Талас религијом мотивисаног тероризма захватио је обе земље. Религиозни нереди у Индији 1993. обухватили су деветодневни период секташког насиља у Бомбају које је однело више од 550 живота.

Религиозно нејединство успорило је екуменски напредак у 1994. када је Англиканска црква заредила 32 жене као свештенице. Папа Јован Павле II назвао је то „дубинском препреком за сваку наду у поновно сједињење Католичке цркве и Англиканске заједнице“.

Дана 19. априла 1993, напетости између владе Сједињених Држава и чланова једног религиозног култа, Огранка Давидоваца — које су већ резултовале једним затегнутим стањем приправности око логора тог култа у Вејку у Тексасу и убиством четворице федералних заступника — узеле су животе најмање 75 чланова култа. Две године касније, истражена је могућност да је терористички бомбашки напад у којем је погинуло 168 особа у државној згради у граду Оклахома можда био освета за напад у Вејку.

Почетком 1995. свет је био шокиран кад је чуо о терористичком нападу с отровним гасом у токијском систему подземне железнице. Десет особа је умрло, а хиљаде су се разболеле. Свет је био још више шокиран када је одговорност приписана апокалиптичној секти званој Аум шинрикјо, то јест Аум врховна истина.

Значајне годишњице с мало тога за прослављање

Године 1492, Колумбо се саплео о западну хемисферу. Прослава 500-годишњице овог догађаја, у 1992, била је обавијена контроверзама. Приближно 40 милиона потомака Индијанаца нарогушило се на импликацију да је један Европљанин „открио“ земље где су њихови преци живели и напредовали пре него што се он родио. Неки су овог истраживача назвали „претходником експлоатације и освајања“. И чињеница је, Колумбов долазак на западну хемисферу је за њене староседеоце више био катастрофа него благослов. Такозвани хришћански освајачи отели су им земљу, суверенитет, достојанство и животе.

Септембра 1995, Израел је започео 16-месечну прославу ради комеморације 3 000-годишњице освајања Јерусалима од стране краља Давида. Али ова прослава годишњице имала је трагичан почетак кад су хици атентатора 4. новембра погодили премијера Јишака Рабина након што се обратио мировном збору. То је бацило сенку на мировни процес на Средњем истоку, показујући да озбиљна религиозна неслагања постоје не само између Јевреја и Палестинаца, већ и међу самим Јеврејима.

Неколико 50-годишњица прослављано је од 1991. до 1995. у повезаности с Другим светским ратом — у вези с нападом на Перл Харбор који је довео до уласка Сједињених Држава у рат; инвазијом савезника у Европу; ослобађањем нацистичких концентрационих логора; победом савезника у Европи; и бацањем прве атомске бомбе на Јапан. С обзиром на крв и сузе повезане са овим догађајима, неки људи се питају да ли су били заиста вредни прослављања.

То је водило до прославе годишњице још једног значајног догађаја, оснивања Организације уједињених нација у октобру 1945. Онда су наде биле велике да је кључ за постизање светског мира коначно пронађен.

Уједињене нације су, како је њихов генерални секретар Бутрос Бутрос-Гали недавно рекао у њихову одбрану, оствариле многе тријумфе. Али оне нису успеле да испуне своју улогу из повеље, наиме, „да сачувају међународни мир и безбедност“. Често су њихове трупе покушавале да сачувају мир на местима где никаквог мира за чување није било. Почев од 1995, оне не успевају да удахну живот у тај климави нови светски поредак.

Док се нови светски поредак батргао, истинска теократија је цветала!

С обзиром на политичку, економску и религиозну нестабилност која је изазвала да се визија о новом светском поретку распадне пред самим њиховим очима, неки људи су почели да говоре о новом светском нереду. У овом развоју догађаја Јеховини сведоци су видели даљњи доказ да ће само један нови свет који је Божјих руку дело, имати стабилност у људском друштву.

У неким земљама, крај Хладног рата значио је већу слободу за Јеховине сведоке, допуштајући им да одрже значајне међународне конгресе у Будимпешти, Кијеву, Москви, Прагу, Санкт Петербургу, Варшави и другде. Они су оснажили светско скупштинско уређење Јеховиних сведока и помогли им да убрзају своје проповедничко дело. Тако, не изненађује да је број активних Сведока у само једном од ових подручја порастао са 49 171 у 1991. на 153 361 у 1995. У току те исте четири године, број Сведока у читавом свету порастао је са 4 278 820 на 5 199 895! Права теократија цвета као никад пре!

Да, милиони људи сада темеље своје наде за будућност на обећању Јехове Бога о ’новом небу и новој земљи у којима ће правда наставати‘ (2. Петрова 3:10, 13). Колико је то мудрије него очекивати неки људски нови светски поредак, који ће, након климавог почетка, убрзо бити расклиман до непостојања! (Данило 2:44).